frizerka

Ej ti,
Pišem pismo koje nikada neće stići do tebe. Pametniji ljudi su mi rekli da će mi, kada stavim na papir sve što me  muči, biti lakše. Pa evo, okušaću svoju sreću, mada je teško i zamisliti da ćeš ikada prestati da nedostaješ. Rekli su mi: ,,Napiši sve što bi želio da ona zna!’’. Pa evo, sve što želim da znaš…Prošlo je šest godina, ima toliko toga što bih voleo da znaš ali ne znam ni sam odakle da počnem. Skratio sam kosu, znam da bi te to iznerviralo, osećao sam neku vrstu griže savesti dok je crvenokosa frizerka seckala deo po deo. Uvek si volela prolaziti prstima kroz nju, pogotovo kad se probudimo. Sećam se da si me zvala ‘raščupani dečak’, dok sam se ja pravio da mi to smeta. Sada bih menjao sve što imam da još jednom čujem te reči. Moja majka te spomene ponekad, ne toliko često, ali opet dovoljno da budem svestan da te ni ona ne zaboravlja. Kada bi samo mogla videti kako je bila prekorna prema Jeleni kada sam je prvi put doveo kući. Gledala je ispod oka, i pričala rezervisano, dajući mi do znanja da ni jedna neće biti ti. To i sam znam. Jelena…to mi je devojka, vreme prebrzo leti, prošlog meseca nam je bilo tri godine. Upoznao sam je na nekom seminaru, koji bi ti smatrala do bola dosadnim. I meni je bilo, priznajem. Ona je jedina dobra stvar koja se desila tog dana. Mlađa je od mene, sedam godina, to mi odgovara, mogao bih da kažem da je uz mene polako odrastala. Sada već ima 23 godine, završila je političke nauke, gleda me kao da očekuje da joj postavim ono pitanje, koje sam se zakleo da posle tebe niko od mene neće čuti. Premišljam se, voleo bih da mogu da te čujem, da mi daš savet, ti bi znala šta da radim. Uvek si znala.Ja sam dobro, valjda. Toliko puta sam to ljudima ponovio da sam počeo i sam u to da verujem. Sestra mi kaže da je iz mene nestalo svo moje ludilo, blesavost i energičnost. Pravdam se da sam samo odrastao, tako je ‘eto došlo sa godinama’. Ne veruje mi, znam.Prestao sam da sviram gitaru, svaki akord me podseća na tebe. Još uvek se sećam kada sam te učio da sviraš, odsekla si svoje duge nokte i došla mi u sobu kao pravi učenik. Dobro ti je išlo, sad ne mogu ni da se setim zašto smo prestali.Firma mi napreduje odlično, mogu da kažem da sam postigao i više od očekivanog za moje godine. Ti si mi uvek bila vetar u leđa, sećam se da sam bio jedno obično uplašeno dete kada sam ti prvi put rekao šta bih voleo u životu. Zvučalo je tako daleko, neostvarivo. A ti si uvek verovala u mene. Ta tvoja vera u mene je jedna od stvari koje mi najviše nedostaju.Reks sada ima osam godina, sećaš se kako je bio mali i smešan kada sam ga doneo kući prvi put? Sada je veliki, ostario je, nije više ono naše blesavo kučence koje trčkara kao da je uključeno u struju. I dalje podiže glavu i gleda levo desno kada mu spomenem tvoje ime. Ne voli Jelenu, ostaće veran samo tebi do kraja, u to sam ubeđen.Još uvek iznad kreveta stoji slika koju si mi poklonila, mnogo puta sam želeo da je negde sklonim, prečesto me podseti na tebe. Tu je i kutija, ispod kreveta, puna tvojih stvarčica. Mnogo puta su mi govorili da se toga rešim. Nisam mogao, želeo. Unutra su tvoje dve majice, obožavala si ih, tvoja četkica za zube, istrošena maskara i sveska u koju si hvatala beleške iz Krivičnog prava. Siguran sam da se nije rodila osoba sa ružnijim rukopisom, samo si mi jednom napisala pismo sopstvenom rukopisom, pa mi onda sama čitala jer ja nisam mogao. Sećam se koliko smo se tada smejali. Čuvam i to pismo, sada znam napamet i gde je koji zarez. Tu je i naš album za slike, Prag, Moskva, Dablin, Barselona, Pariz, Venecija, Rim, Madrid svi gradovi koji su bili svedoci tome koliko smo se voleli. Na nekim slikama me ljubiš, kada ih pogledam kao da mogu osetiti tvoje usne na mom obrazu, usnama. Kao da nikada nisi otišla.Nedostaju tvoji poljupci, zagrljaji, ljubav. Više se ne opijam kao u prve dve godine, doveo sam sam sebe u red, moje ponašanje je bolelo sve oko mene. A mene je bolelo, peklo i uništavalo tvoje nepostojanje onako podmuklo, iznutra. Trebalo mi je četiri godine da prestanem da vrištim u snu, šest godina da napišem ovo pismo, čitav život će trebati da te prebolim. I to će biti malo. Delić tebe će zauvek postojati u mojim mislima, tu si srećna, kao onaj dan kada sam te iznenadio odlaskom u luna park. Ta nasmejana devojčica je ono kako želim da te pamtim.Nešto mnogo veće od tebe i mene mi te oduzelo. Prokleta bolest, sećam se koliko si bila jaka i na samom kraju, jača od mene. Želim da znaš da nikada neću zaboraviti naše datume, trenutke, tvoj osmeh i miris tvog tela.Živiš ljubavi, dok sam ja živ…živiš.

Tu sam.
Lezim tek nekoliko milimetara dalje od tebe,a dalje nego iko.
Osetim da je sanjas.
I u snu moze da izmami tvoje osmeh.
Stavljas svoju ruku preko mene.
Pitam zasto sada njeno telo nije pored tebe?

Sedimo u nasoj kuhinji
Dok radio tiho svira
“I sad me po tebi poznaju” koja natera tvoje telo da se jezi.
Vidim njen duh kako ti igra pred ocima.

Srecnih pesama nema
Nikada ih ne pustaju kad smo zajedno
Univerzum zna da mi ih ne bi posvetio.
Te se pitam,znas li da znam da sve pesme posvecujes njoj?

Sedimo na nasoj terasi
Sa nasim prijateljima
Tu je poneki tvoj i njen
Njeno ime ponekad tiho isklizne s usana

Ni tada ne izostaje tvoj smeh
Volis da cujes da je tamo negde,srecna
Volis da pitas “Jel staro drustvo jos na okupu?”
Te se pitam,mislis li da ne znam da pitas o noj?

Sedim u frizerskom salonu
Objasnjavam kakvu boju kose zelim
Onako tamno smedju,samo da je jos nestasna kao njena
I ugledam devojku sa tom bojom

Cujem da nikada nije ofarbala kosu
Cujem da peva “Odlazis” od Sergeja i da nadglasava radio
Cujem da je frizerka zadirkuje o posveti te pesme
Cujem da njeno srce tuzno kuca
Cujem da te i dalje voli,kao i ti nju.

Stojim izmedju dva bica koja se vole
Koji me je vrag tu postavio?
Pitam se,znas li da sam sveesna da me ne volis?


Ostajem jer ja tebe volim
Jer te pustiti ne mogu
A tako dugo joj trcis u zagrljaj…

-Sanja Mitrovic
@obecao_si

Stojim

Ležim u našem krevetu
Eto me na par milimetara od tebe
Ovde bi trebalo da se osete naši snovi
Ali samo tvoji snovi su glasni 

Čujem kako je sanjaš
U mraku vidim tvoje smejalice, čak i u snu samo ona može da ih izmami
Stavljaš svoju ruku preko mene
Te se pitam, znaš li da to nije njeno telo pored tebe?

Sedimo u našoj kuhinji
Dok radio tiho svira
,,I sad me po tebi poznaju’’ natera tvoje telo da se naježi
Ja vidim njen duh kako ti igra pred očima

Srećnih pesama nema
Nikada ih ne puštaju dok smo zajedno
Univerzum zna da mi ih ne bi posvetio
Te se pitam, znaš li da znam da sve posvećuješ njom?

Sedimo na našoj terasi
Sa svim našim prijateljima
Tu je po neki tvoj i njen
Njeno ime ponekad tiho sklizne sa usana

Ni tada ne izostane tvoj osmeh
Voliš da znaš da je tamo negde
Kao, pitaš ,,Je li društvo od pre i dalje na okupu?’’
Te se pitam, misliš li da ne znam da pitaš o njoj?

Sedim u frizerskom salonu
Objašnjavam kakvu boju kose želim
Onako tamno smeđu, samo još da bude nestašna kao njena
I ugledam devojku sa tom bojom

Čujem da nikada nije farbala kosu
Čujem da peva ,,Odlaziš’’ od Sergeja
Nadjačava radio
Čujem da je frizerka zafrkava o posveti te pesme
Čujem kako njeno srce tužno kuca
Čujem da i dalje voli
Baš kao što čujem da i ti i dalje voliš

Stojim između dva bića koja se vole
Koji me vrag tu postavio
Te se pitam, znaš li da sam svesna da me ne voliš?
Ostajem jer ja tebe volim
Jer te pustiti ne mogu
A tako dugo joj trčiš u zagrljaj
Ja ti stajem na put
-Sanja Mitrović, @obecao_si