fazu

3

I AM

UNCOMFORTABLE

Is this not Mirror Verse Marco, Ace and Jozu? They’re evil plain and simple.

2

“Jeste se pomirili?”, Ivana urla preko telefona.

“Ne…”

“Dobro je. Evo me sa stvarima. Gde te čekam?”

“Biću na početku.”

“Dolazim..”

Prolazi kraj mene i ne osvrće se, ovaj put drži ruke u džepovima i sasvim lagano korača pognute glave. Ne mogu tačno da odredim šta sam.. ljuta, tužna, razočarana? Je l’ mi ga žao? Vidim kako ga odmeravaju dok hoda, jedna mu čak i prilazi.. Kako nije tužno živeti tako? Od jedne do druge? Zbog straha od nečeg ranije.. Zbog premalo ljubavi? Čujem Ivanu kako viče na njega pre nego je ugledam: “Samo još jednom! Kretenu!” Grli me čim mi se približi, a ja ne uspevam da zadržim suze. “U redu je. Isplači se dokle god budeš mogla da plačeš. U redu je.” Iako znam da nije, bar ne sada. Ako ništa, drago mi je što smo fazu - ne plači zbog kretena koji nije vredan zamenile ovim. Mnogo je lakše preboleti ih kad izbaciš sve suze koje imaš u sebi. Što ih više i duže zadržavaš samo činiš gore sebi. Znam to veoma dobro, neke sam preboljevala mesecima jer nisam dopuštala sebi da mislim o tome i plačem. Ivana me vodi do klupe: “Šta je sad uradio?”

“Ništa. To je problem. Ništa nije uradio..”, mrmljam kroz jecaje, “Kako možeš da lažeš nekoga toliko? Posebno ako si svestan da ti taj neko veruje… I kako možeš da negiraš sve? Još i da pokušavaš da se podsmevaš nečijim osećajima? Kakva osoba to radi, jebote?”, pitanja su retorička. Znamo obe kakva osoba to radi.. “Samo ne razumem kako možeš, ne razumem..”, ponavljam više radi sebe, “Šta sam toliko pogrešno uradila, Ivana, šta?”

“Isto što i uvek radiš.. Veruješ ljudima i tražiš ono dobro u njima, pa samo to gledaš.. Nije bitno kakav može da bude, već kakav je upravo sada. Spusti zid posle svake emocije koju ti pokaže, kao da baci udicu i ostavlja te da se mučiš ne želeći da te izvuče. Zaista to želiš?”

“Ne, naravno da ne.. Ali teško je otići kad vidiš i nečiju drugu stranu, posebno ako je retko pokazuje..”

“Time gore. Ti svoju ne kriješ, zašto bi pristala na igrarije?”

“Nekad nisam preterano pametna”, nasmejem se.

“Niko nije.. Znaš da podržavam, šta god…”

“Da, hvala ti na tome”, pruža mi cigaretu i povlačimo se svaka u svoje misli. Ne znam da li bi mala ja bila ponosna mnome, ona je verovala da ljubav može protiv svega i da je svaka vredna borbe. Verovatno bi me terala da pokušavam da spasem.. šta? Nešto? Osećanja? Da magično shvati kao princ onog momenta kad Pepuljuga obuva staklenu cipelicu? Da li bi i tada bio prestrašen da prizna bilo šta? Odeš jer šta raditi sa onima koji se boje? Koji sve daju na kašičicu pažljivo mereći koliko je ‘dovoljno’, nekad je i premalo - samo da je tu. Odeš jer te ne slušaju kad pričaš, posebno onda kada je sve utišano - te reči su najglasnije. Odeš jer ti treba nešto drugo i zapravo je najmanje važno šta želiš.

“Šta će biti?”, pita Ivana.

“Kraj.”

Pomislim kako bi bilo lepo da se vratim u period kada sam imala 17. Da ponovo bežim iz škole, idem tamo gde je kafa najjeftinija, kupujem cigarete sa drugaricama - jedna paklica na nas par, trčim petkom kući da bih što pre stigla da se spremim, pijem špricer kad izađem u grad, derem se uz Lukasa i plačem uz Cecu, još jednom proživim njega..
I onda se setim da su stvari i tada bile daleko od idealnih. Budila bih se svake subote s pitanjem: “Šta radiš sebi? Što se uništavaš toliko? Ovo nisi ti.”
I, sećam se kad sam popila malo više vinjaka nego obično i prestala da kontrolišem svoje emocije i otrčala u kupatilo da me neko ne bi video da plačem i da su mi prišle govoreći: “Misliš da radiš nešto loše i pogrešno, a u stvari samo živiš. Boli te, jer ovo nisi ti. Boli te jer pokušavaš da ispadneš dobra prema njemu i objasniš mu da te se kloni, a stvari nekada ne funkcionišu tako. Nasmej se, odrastamo, to je dobro.”
Da, napravila sam mnogo greški sa 17. Povredila mnoge ljude i sama bila povređena još više, ali hej, i tada sam mislila da neću uspeti. Verovala sam da nemam dovoljno snage i da ću samo tonuti sve više i više dok se potpuno ne izgubim..
I da, možda su mi tada najveći problemi bili kako da dobijem dvojku iz matematike, kako da opravdam časove, kako da skupim pare za izlazak, kako da naučim da raskidam sa momcima i kažem ne… Prolazila sam kroz razne egzistencijalne krize sa 17.. Ali tada mi je sve to bilo ogromno i važno. I preživela sam, iako sam mislila da neću.
I nema smisla vraćati se nazad, jer je tada kao bilo bolje - jer nije, samo sam prerasla tu fazu života i sada bih znala kako lakše da se nosim sa svim tim. I onda shvatim da će i ovo proći. Da će sutra doći neki novi, ozbiljniji problemi. Da će i ovo ubrzo prestati da boli ovoliko. Da će uskoro biti bolje. I da treba da se nasmejem, odrastam!

anonymous asked:

potrebna mi je pomoc. svi ljudi do kojih mi je stalo su me napustili. prije 10 mjeseci dečko je prekinuo sa mnom, najbolja prijateljica je pronašla novo društvo i mene u potpunosti odbacila, najbolji prijatelj se također polako odvaja od mene, svi ostali prijatelji su me zaboravili otkako je ljeto počelo, sestra će se uskoro odseliti na drugi kraj države zbog posla. ostajem sama sa roditeljima koji se stalno međusobno svađaju, razmišljam o samoubojstvu i ovo je takozvani cry for help. molim te

Svima nam se to dešava, i svi se u jednom trenutku osjećamo apsolutno ostavljeni, i razmišljamo kako bi se drugi ljudi osjećala da nas ne bude, da li bi im bilo krivo.. a za nas mislimo da je najbolje da odemo, šta ćemo više tu, kad nemamo nijednu pravu osobu, možda nemamo ništa za živimo čemu?
I okej je sve to, svi dođu u tu fazu, i dešava se, ljudi smo, stvoreni smo i da patimo uostalom.
I vjerovatno ti se to stanje vuče duže vrijeme, jer čim ozbiljno ovako pišeš, znači da stvarno misliš na to. Ali, eto razmisli jedan sekund, koji  ti je najveći san? Šta želiš da radiš za 5,10,30 godina? Da li želiš da doživiš ljubav iz filmova? Da li želiš pravo prijateljstvo? Pijane pozive u 4 ujutru? Da li želiš da nađeš prave ljude oko sebe? Da apsolutno uživaš?
Ako želiš, i možeš. Zamisli sve što želiš, i kreni ostvarivati to. Možda nećeš ostvariti, ali to zapravo nije ni bitno. Bitan je put, a ne cilj. Budi se rano, idi u šetnju, na trčanje, svejedno, sama, uživaj, i razmišljaj tako malo.. razmišljaj o ljubavi, o životu, o svim finim stvarima koje možeš doživjeti, a koje želiš sama sebi da oduzmeš. Zamisli stvari koje te najveće usrećuju, bio to možda samo osmijeh upućen strancu na ulici i nasmij se. Uljepšaj nekome, a možda i sebi dan. Počni volontirati, ako te to ispunjava. Vozi bicikl. Smij se, i kada boli. Plači ako želiš, isplači se, biće lakše. I samo misli napred, na sve fine stvari koje se mogu desiti, ako im daš priliku. 

Dragi navijači, patrioti i svi prijatelji reprezentacije Bosne i Hercegovine,

naša reprezentacija će sutra navečer utakmicom protiv Argentine započeti svoje prvo historijsko Svjetsko prvenstvo.

Moji saigrači i ja lično smo spremni za nastup na najvećoj svjetskoj fudbalskoj smotri i mogu slobodno reći da jedva čekamo početak utakmice.

Svima vama koji ste bili i koji ćete biti uz nas, uživo na stadionu, ili diljem svijeta uz tv. ekrane, kapiten ne može obećati sigurne pobjede i plasman u drugu fazu takmičenja, ali može da će svi naši reprezentativci uraditi sve da Bosnu i Hercegovinu predstave u najboljem svijetlu, te da cijeloj planeti pokažemo koliko smo mi Bosanci i Hercegovci sposobni i kvalitetni za najveće rezultate.

Naše misli su posebno uz žrtve poplava u Bosni i Hercegovini, te je sve ono što smo proživjeli sa našim narodom motiv da u sebi nađemo dodatnu snagu, strpljenje, znanje i koncentraciju da napravimo u Brazilu što bolji rezultat i barem na taj način uljepšamo svakodnevnicu onima koji su ostali bez svojih domova, imovine, sigurnosti…
Svi kao jedan za našu Bosnu i Hercegovinu!

—  Vaš kapiten,Emir Spahić (via facebook)