duga

Néhány ember azt hiszi, hogy barátság arról szól,hogy " nehany dugas mellet egykis lelki támasz".

Sosem voltatok baratok.Fu de utalom.Ilyenkor teged is.
Meg azt is.Amikor eszembejuttatja valami.

Prioritas

Pernah tidak kita sedang membutuhkan seseorang, lalu orang itu berkata tidak ada waktu namun dia update sedang bersantai atau berjalan - jalan?

Pernah tidak sahabat yang dulu selalu menghubungi kita ketika pulang kampung, tiba - tiba menjadikan kita orang terakhir yang dihubunginya?

Pernah tidak orang yang dulu selalu saling berkirim kabar dengan kita, tiba - tiba hanya menghubungi kita ketika dia punya bonus telfonan yang dia tidak tahu lagi siapa yang bisa ditelfon?

Pernah tidak sahabat paling dekatmu, sulit sekali untuk diajak makan siang dengan alasan sibuk, bahkan setelah kau memohon - mohon?

Dulu saya selalu sakit hati ketika mendapat perlakuan seperti itu dari orang - orang terdekat saya. Bagi saya saat itu, apakah saya hanya orang asing baginya? Hingga suatu hari, saya memperbincangkan hal ini dengan seorang sahabat saya. Dari dia, saya mendapat pemahaman baru. 

Kita sering berasumsi sesuka hati sih, menduga - duga jangan - jangan orang ini ga suka sama saya, jangan - jangan sahabat saya begini begitu. Jika terlalu banyak pikiran buruk yang sulit untuk dihindarkan, tanya dia! Konfirmasikan ke orang yang bersangkutan mengapa dia begini begitu! Kita tidak tahu apa yang tengah orang lain hadapi, barangkali justru dia sedang membutuhkan kita. Barangkali dia mungkin tengah bergejolak dengan kehidupan. Disinilah pentingnya komunikasi.

Begini, hidup ini berjalan dengan cepat, kita punya banyak persoalan yang harus segera diselesaikan, kita punya banyak sekali pekerjaan. Kita tidak punya waktu untuk memikirkan hal - hal yang tak perlu. 

Apa masalahnya jika sahabat kita tidak lagi punya waktu buat kita? Yang penting, ketika dia membutuhkan, kita ada. Apa masalahnya jika cerita - cerita kita diabaikan oleh orang yang dulu selalu mendengarkan? Ya sudah, tak usah lagi bercerita padanya, dan masalah selesai. Apa masalahnya jika orang yang dulu dekat dengan kita tidak lagi memberikan waktunya untuk kita? Ya sudah, barangkali dia punya prioritas di atas kebersamaan dengan kita, kita pun bisa mencari kebahagiaan sendiri.

Tak usahlah kita membesar - besarkan masalah dengan terus memikirkan sebuah kejadian kecil, hanya akan menghabiskan energi dan waktu kita. Belajarlah untuk bersikap ‘masa bodoh’ dengan perlakuan orang lain yang membuat kita sakit hati. Tidak semua sakit hati patut untuk ditindaklanjuti. Tidak semua asumsi patut untuk dipercayai. 

Kadang kita berpikir, “saya kan sudah baik sama orang itu, kok dia kayak gitu?” Kalau kita baik, ya baik saja, tanpa peduli orang lain membalasnya atau tidak.

Belajarlah untuk ikhlas, berbuat baik tanpa berharap imbal balik. Belajarlah mengenyampingkan sakit hati dan menghabiskan energi hanya untuk memikirkan hal - hal yang tak perlu untuk ditindaklanjuti.

Kratka priča o ljubavi i prijateljstvu

-O čemu pišeš čitavu noć?

-O leptirima.

 -Ha? Leptirima? Saša, reci mi iskreno – jel to duhan ili trava među usnama?

 -Ma ko je to meni duhovit u pola noći?

 -Ne fakat, o čemu pišeš?

 -Fakat o leptirima, stomačnim. Šta je čudno?

 -Pa ništa, ono… Ne bi čovjek očekivao da elektroinženjeri baš pišu o leptirima. Doduše, ne bi očekivao da pišu ikako al’ ti si vazda bio priča za sebe.

 -Jel to kompliment ili mi se učinilo?

 -Kompliment je, i provokacija u isto vrijeme. Znaš mene, hihi.

 -Ako mi još kreneš dodirivati ruku, pomislit ću da flertuješ.

 -Pa šta i da flertujem?

 -Jel me zajebavaš ili smo ozbiljni? Čudna si večeras. Prvo nećeš da piješ sa rajom, drugo bježiš od roštilja i ćevapa kod mene na terasu i treće, najčudnije, zanima te moje pisanje. Šta se dešava?

 -Nemoj da zajebavaš, uvijek me zanimalo tvoje pisanje ali ti nikad nisi htio da mi daš da pročitam tvoje priče. Uvijek misteriozan, a tamo sakuplja curice po blogu na stare fore.

 -Okej, neka bude da te zanimalo pisanje. To i dalje ne mijenja činjenicu da si čudna večeras. Zašto nisi s njima vani, mislim da su već ispekli meso i igraju Uno za stolom. Za sve ove godine na vikendici, uvijek si bila najglasnija i nagladnija među nama. A večeras si sa mnom na terasi i kao zajebavamo se. Zanemarit ćemo činjenicu da si već dvije godine u vezi.

 -Bila.

 -Šta bila?

 -Bila dvije godine u vezi. Ostavio me.

 -Oke, sad ću da mu jebem mater. Drži svesku!

 -Stani budalo, šta ti je. Sjedi dole, hej. Pusti.

 -Šta pusti jebote, do jučer je srao o svadbi pred svima nama, koji mu je vrag? I što si došla uopšte večeras, kad si znala da je i on tu?

 -Raja nam je uvijek ista, već deset godina. Neću da dozvolim da me prekid  s njim udalji od ovog društva, previše vas volim. Pričali smo o tome i on je rekao da njemu ne smeta da se družimo svi skupa, kao i do sada, sve dok sam ja oke s tim.

 -I tu negdje ti slažeš da si oke s tim?

 -Recimo.

 -Hoćeš li da pričamo o tome ili?

 -Neću, hoću da čujem o leptirima.

 -Da čitaš ili da ti čitam?

 -Vidi vidi kako promijeni ploču, sad ti nije frka dati mi svoje riječi? Lako padaš na sentiment, morat ćeš poraditi na tome.

 -Ne seri, otjerat ću te s terase.

 -Ništa ti nećeš otjerati, čitaj!

Vikendica u sred šume, desetak kilometara od Sarajeva. Na spratu balkon/terasa, na njoj dvije pletene stolice jedna do druge i nas dvoje. Dobri prijatelji naslonjeni jedno na drugo, gledamo u čempres pa u zvijezde pa opet u čempres. Ona se pretvara da je jaka, kao što je i radila čitav svoj život. Ja se pretvaram da joj vjerujem. U dvorištu vikendice šest naših prijatelja. Za stolom igraju una, mačak se vrti oko roštilja ali ne smije ni da ponjuši vrele ćevape i piletinu. Jedan od tih šest prijatelja, njen bivši momak i moj dobar drug, galami o nekim djevojkama koje je sreo u Anderu prije par dana. Zbijaju se interne šale koje samo naša ekipa razumije i svima je dobro. Otkud ja na terasi? Ne znam, došlo mi. Nije prvi put a i oni su već navikli da imam epizode samoće. Otkud ona na terasi? Ne znam ni to, došla mi. Sjedio sam i pisao neke gluposti u sveščicu kad su vrata zaškripala i ona se pojavila s dva Paulanera. Sjela je tu pored i počela da čačka oko toga koji mi je vrag, zašto sam sam… i došli smo do teme mojih leptira. Mirisalo je na toplu noć, planirao sam dugo ostati na terasi i pisati ali eto, večeras ipak moram paziti na njeno slomljeno srce, iako to nikad neće priznati. Nema veze.

 -Oke, ovako. Moraš mi obećati da, nakon što ti ovo pročitam, nećeš ništa pitati.

 -Kako bolan neću ništa pitati, žensko sam.

 -Obećaj ili nema čitanja.

 -Oke jebote, al si težak. K'o da mi čitaš državne tajne a ne obične pričice.

 -Biće ti jasno na kraju. ‘vako, priča se zove „Debeli Leptir“ i ne govori o leptirima:

 

 Sjedio sam na balkonu vikendice koju je nekad krajem sedamdesetih sagradio moj deda. Obična starinska vikendica sa fasadom od sjećanja. U njoj smo proslavili gomilu pravih, i još toliko jednoglasno proglašenih praznika naše ekipe a danas je, eto, surovo prazna.  Velika rupa na sobnim vratima rođena je za novu godinu dvije hiljade i neke, kada je Sale mislio kako je pametno da igramo američkog fudbala sa keramičkom vazom za cvijeće a dole na prizemlju, crvenim ružem za usne na zidu ispisana poruka “Izvini za nered, jebiga“… ali ta priča je suviše duga da bih je sada pustio kroz sjećanje.

Na tom istom balkonu jedne hladne majske noći, dok se tamo u sobi pored šporeta na drva naše društvo pokušavalo sjetiti akorda za neku staru pjesmu od Pepersa, nas dvoje smo samovali. Pričali smo o njenom ocu i sjećanjima koja joj nedostaju. O tome kako bi voljela da mu barem pamti lik ili boju glasa, makar nešto za šta će se uhvatiti kada joj se svijet zatrese… i kako uvijek kada pogleda nebo u vedroj noći, nasumično povlači linije između zvijezda pokušavajući da oblikuje njegovo ime.

Ustala je do ruba balkona, naslonila se na ogradu i samo me gledala. “Ja ću te sad zagrliti“, rekao sam. “Nemoj me odgurnuti“. A ona je samo ćutala i gledala me. Bože, bili smo tako smotani, tako smiješno smotani… I danas me prođe jeza dlanovima kada se sjetim dodira njenih obraza pod njima. Zar je zaista prošlo toliko godina?

Bilo je već kasno kada je zazvonio telefon, nisam mu se nadao. Sa druge strane linije moj stariji brat.

-Gdje si, klošaru? Burazer je.

-Ej debeli, šta treba?

-Ništa, da vidim kako si. Nema te dugo u Sarajevu.

-Radim jebiga, znaš kako je. Sletim dole ovih dana da vidim starce, a kupio sam ti i neki duks. Malo je plav ali preživjet ćeš.

-Čekaju te roštilj i pivo, standardno. Nego vidi, ima još nešto..

-Pretpostavo sam. Pucaj.

-Ne znam da li trebaš ovo čuti od mene ali kako god, red je da saznaš. Ona tvoja se udaje za par dana.

-Dobro, i?

-I ništa, eto. Mislio sam da-

-Javim ti se kad stignem. Poljubi staru.

I prekinem kao da bježim od mobitela… kao da je s druge strane neka prodavačica sa telešopa što mi nudi poseban popust na pernate madrace, a ne moj rođeni brat. Oko vikendice surova tišina, jedino mi se svako malo javi ptica sa velikog oraha na kojeg smo se penjali kad smo bili mali, i lavež pasa lutalica tamo negdje oko željezničke stanice. Vratio sam se u sobu i uzeo zbirku poezije Bjenjkovskog, pa zastao na par stihova koje dugo nisam čitao:

“ Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada,

Da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice “

Spustio sam knjigu, baš kao i telefon par trenutaka ranije. Dušu mi je pustošilo sjećanje na obrise njenog tijela koje sa ovog istog balkona gleda gore prema sazvježđu kojem ne znam imena… 

Bit će to svadba za pamćenje, pomislim. Vjerovatno će obući neku haljinu sa golim ramenima i vezati kosu da svima pokaže svoj vitki vrat. Nosit će tanku ogrlicu od bijelog zlata, sa osmijehom kojem nedostaje par grama sreće. Pokušat će pronaći spokoj dok korača prema čovjeku svog života i pružiti mu ruku i sebe.. A kada par sati poslije ponoći u sobi nekog od svjetskih hotela ostanu sami, ona će izaći na balkon i pogledati u vedro zvjezdano nebo. Gore među zvijezdama, baš kao one noći kada mi je maskarom i suzama prošarala džemper, pronaći će onu istu prazninu od sjećanja i zamoliti nebo da joj se otac smiješi sa jedne od njih. I počet će njen život.



Ućutao sam. Galama našeg društva gušila je tišinu ali nisam mogao da razaznam njihove riječi. Ustao sam, spustio svesku na pletenu stolicu i izašao sa terase. Ona je ostala nijemo sjediti. Sišao sam niz stepenice i pridružio se društvu. Napravio sam dva improvizovana sendviča od ćevapa, kečapa i piletine, uzeo još dva piva i krenuo nazad na balkon.

 -Može li se?, dobacio je njen bivši momak uz osmijeh. Nije mislio ništa loše, jednostavno je takav.

Pogledali smo se i ja sam progutao jedno „mrš u pičku materinu“, pa se popeo uz sepenice nazad na terasu. Na istom mjestu na kojem sam je i ostavio, sjedila je i listala neke stare priče. Trebao sam je upozoriti da to ne radi. Svaka je pisana o njoj.

3. berprasangka yang baik

pernahkah kamu merasa risih atas sesuatu yang dikatakan (dan tidak dikatakan) oleh orang lain? atas sesuatu yang dilakukan (dan tidak dilakukan) oleh orang lain? bahkan, atas sesuatu yang dituliskan (dan tidak dituliskan) oleh orang lain?

mereka bertanya apa kabar, kamu pikir mereka sedang ada maunya. mereka bercerita tentang kehidupan “bahagia” masing-masing, kamu pikir mereka riya dan pamer. mereka bertanya kapan lulus-kerja di mana-kapan menikah-kenapa belum hamil-kapan punya adik lagi–dan sederet pertanyaan lain, kamu pikir mereka mengintimidasimu. mereka menulis tentang suatu hal yang berbeda pendapat denganmu, kamu pikir mereka menyindir bahkan menyudutkanmu.

pernahkah kamu merasa malu karena ternyata semua itu belum tentu? yang menanyakan kabarmu, bagaimana kalau ia memang peduli denganmu? yang bercerita tentang kebahagiaan, bagaimana kalau ia sedang belajar mensyukuri hidupnya? yang bertanya kapan lulus-kerja di mana-dan semuanya, bagaimama kalau ia hanya mencari cara untuk membuka obrolan kembali denganmu? yang menulis tentang suatu hal yang berbeda pendapat denganmu, bagaimana kalau ia sedang menulis untuk dirinya sendiri?

kamu saja mungkin, yang seperti itu. kamu saja mungkin yang kalau bertanya apa kabar, sedang ada maunya. kamu saja mungkin yang kalau bercerita tentang kehidupan bahagiamu, sedang riya dan pamer. kamu saja mungkin, orang lain tidak.

seringkali apa yang kita duga diniatkan dan dipikirkan oleh orang lain sejatinya merupakan niatan dan pikiran kita sendiri. semakin buruk kita berprasangka kepada orang lain, seburuk itu pulalah diri kita tercermin. malu, kan?

saat kamu berharap–berprasangka terlalu baik kepada seseorang–kerap yang kamu dapatkan adalah kecewa. namun, saat kamu berprasangka buruk, kerap yang kamu dapatkan adalah rasa malu. dua-duanya, percayalah, masalahnya bukan ada di luar, melainkan ada di dalam dirimu sendiri. akarnya? hanya satu, ketiadaan syukur.

coba periksa prasangkamu. periksa harapmu. periksa syukurmu.
kamu saja mungkin, yang kurang bersyukur. orang lain tidak.

The UI of Deus Ex: Human Revolution tends to slant towards the center of the screen, sometimes even rotated slightly diagonally in order to to keep attention on that point. This allows a constant stream of new information to come and go from this HUD, as it is always reinforcing, rather than distracting from, the focal attention of the player.

anonymous asked:

Assalamu'alaykum wr wb. Kak, saya seneng baca Q&A kakak dan saya jadi terbesit juga ingin bertanya. Saya mhs semester 13, skripsi masih Bab 1 dan mandek sampai sekarang. Saya ingin berhenti kuliah. Alasannya, karena saya saya trauma pergi ke kampus bertemu dengan orang-orang dan teringat kejadian tertentu yang membuat saya down, dan karena saya sudah tidak ada niat serta kemauan untuk menyelesaikan kuliah. Kalo dari saya sendiri, saya sudah bulat dengan keputusan ini. Bagaimana menurut kakak?

Waalaykumsalam warahmatullahi wabarakatuh Anon

maaf agak panjang ya anon, insyaallah dengan membaca ini 2 menit , bisa menjadi sebuah pandangan terhadap sikap yang harus kamu lakukan terkait skripsimu.

KAMU MAU MENYERAH DALAM SKRIPSI? SAMA, SAYA JUGA PERNAH.

Wahai anon, bukan cuman dirimu yang pernah merasa seperti itu, saya juga merasakan hal seperti ini. Dan banyak alasan yang membuat saya juga sempat ingin berhenti kuliah.

Yang pertama, dari awal kuliah, saya sudah salah jurusan. Dulu, saya milih jurusan pertama FTTM ITB, pilihan ketiga adalah FITB ITB, dan saya asal milih saja di pilihan keduanya. Saya memilih SITH karena namanya keren. Dan setelah masuk, ternyata jurusannya adalah biologi. Dan biologi, adalah mata pelajaran yang sangat tidak kuasai, bahkan semasa SMA, itu adalah mata pelajaran yang selalu tidak lulus KKM, dari kelas 1 hingga kelas 3 akhir.

Lalu, ketika pemilihan dosen pembimbing, akhirnya saya terlempar. Saya ingin melakukan penelitian tentang pengaruh pakan ikan yang terbuat dari serangga. Alih-alih mendapatkan dosen yang paham tentang pertumbuhan ikan, saya terlempar dan mendapatkan dosen ahli serangga. Dan ketika saya ajukan kepada dosbing saya, beliau menolak, karena tidak memahami ikan. Dan saya? Saya malah tidak memahami serangga. Saya tidak tahu mau TA apa.

Lalu, karena salah dosbing, saya jadi sempat enggan mengerjakan TA. Saya banyak menunda-nunda. Dan salah satu alasan menunda saya, adalah karena saya mendapatkan pekerjaan pada tingkat akhir, yakni diterima di sebuah perusahaan gas sebagai penyelenggara training. Kalau mau diadu gaji, bahkan gaji saya jauh diatas rata-rata seorang lulusan S1. Hal ini juga yang menjadikan saya agak malas meneruskan TA, dengan dalih “Untuk apa lulus kuliah? Kan kuliah cari uang. Sedangkan saya sudah bisa menghasilkan uang.”


HIDAYAH UNTUK LULUS

Setelah 1 tahun menjalani kehidupan yang menyenangkan tersebut, ada sebuah kejadian yang membuat saya tersentuh. Salah seorang saudara saya yang juga sedang berkuliah, dia tiba-tiba mengundurkan diri dari kuliahnya, tanpa memberitahu orangtuanya.

Alasannya sederhana, dia tidak kuat menghadapi kuliahnya. Dia bilang kuliah terlalu berat baginya. Namun, setelah saya tanya lagi, ternyata kesalahannya terjadi pada dirinya sendiri.

Ia seringkali bermain games hingga larut pagi, jika tidak, ia seringkali menonton film-film yang ia download sehingga menjelang subuh. Karena perilakunya tersebut, ia seringkali melewatkan subuhnya, dan juga melewatkan kuliah paginya jam 7. Karena itu, ia berdalih bahwa ia tidak sanggup menghadapi kuliahnya.

Pertanyaannya, siapa yang sebenarnya menciptakan kondisi yang sulit tersebut? Apakah lingkungannya, atau sebetulnya kesalahan sendiri?

Dan setelah itu, orangtua dari saudara saya, selalu menyesali perbuatan tersebut. Karena uang kuliah yang sudah dikeluarkan selama ini, hanya menjadi uang yang tidak bermanfaat bagi keluarga, hanya hilang dan menjadi biaya pembangunan untuk kampus tersebut.

Uang mungkin bisa diganti, tapi rasa percaya dari orangtua, itu yang agak sulit diganti. Uang mungkin bisa diganti, tapi waktu yang sudah digunakan, itu yang tak bisa dibeli. Uang mungkin bisa dicari, tapi rasa kecewa dari orangtua, tidak bisa diperbaiki.

Maka setelah kejadian itu, saya langsung merenungi satu hal.

SAYA HARUS LULUS!

MENYELESAIKAN SKRIPSI

Akhirnya, setelah 1 tahun saya tidak mengontak dosbing saya, saya memberanika diri menghubungi dosen saya. Menceritakan kisah saya, dan memohon bantuan agar dibimbing dengan baik. *fyi, dosen saya itu dosen yang killer dan super tegas.

2 kali saya melakukan penelitian besar, dan 2 kali pula saya harus ganti judul. Banyak hal yang bagi saya begitu berat. Mulai dari belajar dasar ilmu serangga, membaca penelitian, melakukan penelitian, belum lagi rekan-rekan saya yang sudah lulus sehingga saya banyak bergaul dengan adik kelas yang kadang membuat saya malu, belum lagi harus mengurus ribuan kecoak dengan baunya yang menyengat sebagai bahan penelitian saya. 

Ya, ini berat, ini berat, tapi memang hal ini terjadi juga karena kelalaian saya pribadi di masa lalu, maka saya harus bertanggung jawab untuk menyelesaikan ini. Selalu, ketika down, saya membuat motivasi sendiri agar terus semangat, dan bagi saya, membawa orangtua saya bisa masuk ke gedung Sabuga (tempat wisuda anak ITB), melihat anaknya dipanggil menggunakan toga, adalah motivasi terbesar untuk menyelesaikan Skripsi ini.

Saya pun minta cuti pada tempat saya kerja untuk bisa menjalani TA saya. Untungnya, mereka mau mengizinkan hal tersebut. Hal yang unik adalah, ketika bos saya bertanya “Mau cuti sampe kapan?”, lalu saya jawab “Sampai lulus”, dan bos saya tertawa sambil berkata “Yaudah, cepetan. Jangan lama-lama”

Ya, memang berat, tidak mudah, sepintar apapun orangnya, mengerjakan skripsi itu sulit, seperti memindahkan gunung besar. Bisa dikerjakan, tapi harus dijalani secara perlahan. Kenapa sulit? Karena di skripsi lah, kita belajar untuk menyelesaikan permasalahan kita sendiri.

Tapi luar biasanya, ketika kita niat mengerjakan skripsi, maka akan datang kemudahan juga yang tidak kita duga. Mulai dari, teman-teman saya yang sudah lulus, sering bertanya dan membantu memberikan penjelasan, selain itu dosen bimbing saya juga memberikan jurnal-jurnal yang mudah dipahami, dan banyak kejadian lainnya.

Dan akhirnya, setelah 1,5 tahun saya mengerjakan TA, dan berbagai kasus yang ada (dan sempat menghebohkan 1 fakultas dengan kaburnya ratusan kecoak dari kandang), akhirnya saya menyelesaikan skripsi saya.

JANGAN MENYERAH, KAU SUDAH MELIHAT GARIS FINISH

Wahai anon, dan juga seluruh jagat tumblr yang kini sedang dilanda kegalauan karena skripsi, saran saya adalah selesaikan skripsimu secepat mungkin. Ini bukan masalah menunda skripsi adalah menunda hari nikah, atau menunda skripsi menunda hari resepsi, bukan, bukan tentang itu. Jauh lebih bermakna, skripsi adalah sebuah pertanyaan kecil yang jawabannya berdampak besar bagi hidup, “Mampukah kamu melewati ujian ini?”

ketika kamu datang dengan berbagai alasan, ada banyak orang yang datang dengan ratusan alasan namun akhirnya menyelesaikannya. Ketika kamu datang dengan ratusan alasan, ada banyak orang yang datang dengan ribuan alasan namun akhirnya menyelesaikannya.

Selesaikan, selesaikan skripsimu, jangan merasa “ah gapapa”, karena ketika kamu masuk jurusanmu, tempat kuliahmu sekarang, ada 1 orang yang berhasil kamu singkirkan, dan bisa jadi ketika mereka gagal masuk, mereka sedih dan tidak bisa dihibur dengan kata-kata “ah gapapa”.

Kini kamu tingkat akhir, sudah sedikit lagi, kamu sudah melihat garis finish, sudah nampak garis membentang yang harus kamu lewati, yang jika kamu melewatinya kamu bisa tidur-tiduran, kamu bisa beristirahat, kamu bisa melakukan apapun yang kamu mau, tinggal sedikit lagi. Namun memang, jalan ini lebih menanjak dari biasanya, tapi itu tidak jadi masalah, karena garis finish sudah di depan mata. Lari lagi sedikit lagi, agar teman-temanmu bisa bahagia, agar keluargamu bisa bahagia, dan yang terpenting agar kamu bisa bahagia.

Jangan, jangan pernah berfikir mundur ketika kamu sudah dekat dengan garis finish. Jika kamu berfikir untuk mundur, coba fikirkan kembali “Kenapa aku ikut berlari selama dan sepanjang ini di jalan ini sejak awal?”

Jangan jadikan Bill Gates, Mark Zuckenberg, dan berbagai tokoh lainnya, sebagai alasan untuk keluar dari kuliahmu. Mereka keluar, karena mereka mengerjakan mimpi-mimpi yang besar. Sedangkan kita, banyak yang keluar, hanya karena tidak bisa menghadapi permasalahan skripsi tersebut.

Apakah skripsi saya sempurna? Tidak. Tapi, skripsi saya, selesai. Dan skripsi yang selesai, jauh lebih baik dari skripsi yang sempurna.

Saya, dengan berbagai alasan, bisa menyelesaikan skripsi. Maka, begitu juga dengan semua orang yang ada di dunia ini. Pasti bisa, kamu juga.

Semangat anon, mari kerjakan skripsi mu. Jika kamu punya waktu untuk mengeluhkan skripsi mu, maka kamu juga punya waktu untuk mengerjakan skripsi mu.


Teruntuk seluruh jagat tumblr yang sedang dilanda galau skripsi.

ada yang mau share pengalaman juga? Silahkan guys.

Kako izgubiti najboljeg druga u tri koraka

-Šta ti misliš o svemu Saša?

-Mislim da si sama kriva.

-Joj kako mrzim tvoju “u glavu“ iskrenost. Baš ne znaš prepoznati kad treba dati savjet a kad utješiti.

 I ne znam, u pravu je. Ne znam zato što ne vjerujem u utjehu.

 -Ne vidim smisao utjehe, što ti to treba?

-Zato što sam žensko jebote, i nisu svi antiemotivni kao ti. Meni je to poput sigurnog mjesta gdje mogu sačekati da prestane da boli i onda, kad jednom budem bolje, možemo preći na savjete i istinu. Ne mora sve biti tako direktno zaboga.

-Okej, probat ću. Pokaži mi šta treba da radim!

-Ma ništa, zaboravi.

-Ozbiljan sam, hoću da naučim umjetnost utjehe.

-Opet podjebavaš ali nema veze. Okej, za početak nam pusti neku baš krvavo emotivnu muziku. Prekid, patnja, suze, sva ta priča. Nemoj tako da me gledaš, rekao si da hoćeš da naučiš. Eh, tako. Korak dva – daj mi duksericu. Ja ću da sjednem na krevet i obučem to debelo čudo a ti lezi i spusti glavu meni u krilo.

-Jel me zajebavaš?

-Ne zajebavam te, lezi i ćuti. Fora je da ti tu ležiš i slušaš sve što ti pričam, tu i tamo kažeš kako razumiješ i kad god spomenem nešto što je on usrao, ti ga opsuješ ili tako nešto. I ne smije ti smetati da se igram s tvojom kosom.

-Osjećam se k'o tvoja najbolja jaranica. Zar ne treba muškarac da bude kao jak i da te zagrli, glava naslonjena na rame i sva ta alfa sranja?

-Ne znam za druge djevojke, kod mene ti pali fora da me slušaš i daš mi da se igram s kosom.

-Okej, jebiga, radi šta misliš da treba.

I legnem na krevet, glavu spustim u njeno krilo i zurim u plafon. Bar tri puta sam pokušao ustati ili se pomjeriti, ali ona me hvatala noktima za vrat i prijetila da će da me ubije. Nije blefirala, luđa je nego što izgleda. Ispričala mi je čitavu svoju ljubavnu priču a ja sam slušao - iako sam je znao napamet. Imala je prljavu, komplikovanu vezu koju je sama usrala. Momka je tretirala kao djevojku a sad kad vidim njene metode tješenja, jasno mi je i zašto. Nije to radila namjerno, prosto je takva. Njoj nije trebao jak alfa muškarac koji će tući momke koji joj se nabacuju, niti je htjela tipa poput mene: iskrenog, jakog na riječima i ludog za borilačkim sportovima. Njoj bi trebao jedan nesiguran umjetnik, jedan od onih tipova što nose preduge majice kratkih rukava, uvijek imaju neuredno razbacanu kosu, u tramvaju slušaju Širena na slušalicama i čitaju Koelja. Trebao joj je muškarac sa tragovima ženske duše u sebi – emotivan tip za duge razgovore.

-Zatvori oči.

-Budalo, zatvorenih očiju da ostavim vrat pod tvojim noktima? Nisam lud.

-Zatvori oči kad kažem, nemoj sad da mi odustaješ na pola puta.

-Kako li te taj jadnik trpio i sedmicu, nije mi jasno – rekoh uz osmijeh i stisnuh zube nakon što me udarila u rebra. Vrijedilo je.

-Jesi li zatvorio oči?

-Jesam, dalje.

-Dalje slušaj pjesmu i daj mi ovaj trenutak.

-Ti fakat nisi normalna. Okej okej okej, nemoj samo opet da me udaraš. Slušam pjesmu evo, sav sam uho.

 

Zatvorio sam oči i razmišljao o emocijama. Kako stvari među dvoje ljudi odjednom postanu prljave i kako je ljubav najstrašnija stvar na svijetu. Otvaraš se i daješ sve nekom ko uvijek može otići. To je ravno izlaganju vrata noktima lude žene. Ona i ja se družimo već šest godina i sve to vrijeme je bila moj najbolji drug. Drug, ne drugarica. S njom sam mogao biti iskren i pričati sve što mislim, bez osuđivanja. Čak je i gledala utakmice sa mnom, dva puta došla na boks i opsovala majku mojoj bivšoj djevojci nakon što joj je opalila takav šamar da je DJ ugasio muziku i pozvao zaštitare. Duga priča – uhvatila je kako se ljubi s nekim tipom, pa mi došla na vrata sa pivom i cigarama ( nakon što je namlatila tu jadnicu naravno ). Njeno prijateljstvo mi je tada postalo svetinja i trudio sam se da uvijek brinem o njoj. Počeo sam eto raditi i blesave stvari poput ove večeras – znam da bi ubila za mene.

-Moram ti naći nekog finog momčića – rekoh žmureći.

-Nema takvih u Sarajevu Saša.

-Pa nema kad ih tražiš u pabovima i birtijama. Hoćeš tihog finjaka sa kojim ćeš da se maziš, a skačeš u prvim redovima bine i tučeš djevojke.

-Pa šta, suprotnosti se privlače.

-Ne poričem, ima istine u tome. Samo kažem da tog tipa kojeg tražiš nema na tim mjestima. On ti je u biblioteci, lista ljubavne romane ili je u parku na klupi. Ti mekušci će ti teško doći na pank svirku u jedan ujutro, zar ne misliš?

-Čekaj, otkud tebi uopšte ideja da mi treba jedan takav?

-Otkud mi ideja? Pa vjerovatno sam bar nešto naučio za sve ove godine kako te trpim. Birala si pogrešne tipove i svaku od tih veza usrala, tako da mislim da podsvjesno tražiš nešto blago i umjereno. Nikad mi nisi bila tip koji se loži na klasične muškarce… ti si, ne znam, jebiga drugač–

Teško je pomjerati usne kada se na njima nađu njene. Srce je u trenu pogasilo sve receptore i konotrolu pokreta, znalo je da ću se pokušati oteti. Samo sam ležao sklopljenjih očiju u njenom krilu, u toj čudnoj naopakoj poziciji vezanih usana razmišljao sam kako ovo neće završiti dobro a opet, nisam mogao da prekinem taj trenutak. Par sekundi kasnije, udaljila se a ja i dalje nisam otvarao oči. Jednom kad ih otvorim, sve ovo postaje stvarno i valja nam odlučiti šta ćemo s nama.

Nekih dvadeset sekundi kasnije me udarila u stomak i ja sam progledao. Iznad mene njen uplašen lik, poput onih djevojaka na iks faktoru – otpjevala je svoju pjesmu i sada čeka stegnutih šaka da žiri odluči o njenoj sudbini. Sve u meni se protivilo nama, sve u meni je znalo da smo pogrešni i da ne može i da ne treba i da NE ali srce vrišti istu rečenicu opet i opet i opet i opet i ja ustajem iz njenog krila, sjedam preko puta nje i gledam je uplašenu.

 -Izvini – rekla je.

-Izvini – rekao sam.