druze moj

Mozda

Uredu je, druze moj, sve je uredu.
Eto mozda i nismo bili savrseni.
Eto mozda nismo sudjeni.
Eto mozda je bolje ovako.
Mozda je vrhunac, ovo sto smo imali.
Uredu je.
Mozda te slazem da ne zelim sve to ponovo.
Mozda te slazem da ga ne volim.
Mozda se kidam u sebi.
Mozda bih vristala na sav glas.
Mozda bih plakala kao malo dete.
Mozda.
Ali uredu je.
Uredu sam ja.
Uredu smo mi.
Eto druze.

Ne  znam, valjda to ide sa godinama, zaboravis sta su prioriteti, zaboravis cemu su te ucili roditelji, predas se losim stvarima, misleci da cinis dobra dela. Uvredis I povredis osobe do kojih ti je stalo, da bi imao oko sebe ljude, koji ti u tom trenutku glume prijatelje. Eh moj druze, koliko nam je bilo lepse kad smo bili deca, nismo se svadjali oko sitnica, nismo mrzeli, nismo se rugali jedni drugima, svi su nam bili jednaki, sa svima smo mogli. A vidi sad ovo, kako odrastamo, sve se manje borimo za ono,sto nam je nekad bilo vazno.
Zapitaj se sta si postao, a sta si mogao biti? Da li su to snovi koje smo sanjali? Gde je nestalo ono nase, da cemo biti sportisti I dobri djaci? Gde je nestalo ono da necemo povrediti druge ljude?  Da li smo previse ocekivali?
Predali smo se kao I vecina nase generacije, na prvoj prepreci, a u kakvom smo vremenu rodjeni nije ni cudo, nauceni smo da mrzimo bez ikakvog razloga. Kakve veze ima koje je boje necija zastava?   Zar nismo svi ljudi? Zar se nismo sa svima druzili I igrali?
Pogledaj druze moj u sta smo se pretvorili, u ljude bez osecanja, koji se samo nekad, na prepad sete sta su zeleli I sta su sanjali,pa se ponovo vratimo sadasnjim zeljama?
Da li je to vredno? Znam da se I ti, kao I ja,kao I vecina nase generacije zapitas. Znam, znam, rekao bi mi da je ovako bolje, a da li je? Povukli smo se sa terena, samo zato sto smo mislili da ne mozemo, sa bezbriznih terena  I iz ogradjenog  skolskog dvorista istrcali smo pravo na ulicu, gde hijene vladaju I vrebaju svoj plen.
Neko se od nas I izvukao, pokazao zube I oterao besne hijene, a sta smo s’ tim postigli, neke mladje generacije su nas vec  videle,kako istrcavamo iz bezbriznog I osiguranog prostora u neki gori svet, misleci da I oni tako treba da urade.
Znam, opet ces reci da to nismo mogli promeniti, ali da je samo neko od nas ostao, mozda bi smo pokazali mladjima da je bolje u tom istom skolskom dvoristu,kazem samo mozda, nisam ni ja sigurna. Mozda da mi nismo videli neke pre nas, mozda ni mi ne bi istrcali.
Badava vec smo dovoljno ucinili da ovaj svet ucinimo gorim. A da li druze moj mozemo da promenimo?  Ili da dopustimo da nove generacije stradaju? Da li mozemo sebe da menjamo iz korena? Da li imamo  dovoljno volje da ovaj svet ucinimo boljim?
Da li mozemo da probudimo ono dete u sebi, koje smo uspavali?
—  blesava-devojka