drugima

Ljutim se na tebe
Što mi premalo pričaš
I razmišljam:
“Zašto toliko držiš sve u sebi?”
Kad, hej!
Vidi mene!
Gotovo da i ne zatvaram usta
Kad smo zajedno.
Pa se ljutim što ne pamtiš neke stvari
Kao imena ljudi sa kojima se družim,
Ko je sa kim,
Ko je kakav,
Ko me nervira,
Kako me ko zove.
I onda se iznenadim što znaš
Šta me najviše boli,
Što ne plačem pred drugima,
Šta pustim kad mi nije dan,
Koji čaj najviše volim..
A to sam ti pomenula jednom,
U prolazu
I vratila se na neke druge,
Nevažne teme.
Sada shvatam da sam zatvorena
Koliko i ti, ako ne i više
I da ti pružam samo neke
Osiromašene deliće sebe
I držim te u onom
Trećem okviru svoga života,
A nije ti tu mesto.
Pa se čudim kako sitne korake pravimo
Nesvesna tvog strpljenja
I moje gluposti.
Hvala ti što me trpiš.

Ako se ikada zaljubis, zaljubi se u nekoga ko zeli da zna tvoju omiljenu boju i kakvu kafu pijes. Zaljubi se u nekog ko voli nacin na koji se smejes i ko ce apsolutno sve uciniti da te nasmeje. Zaljubi se u nekog ko stavlja glavu na tvoje grudi samo da cuje otkucaje srca. Zaljubi se u nekog ko te ljubi u javnosti i sa ponosom te “pokazuje” drugima. Zaljubi se u nekog zbog koga ces se pitati zasto si se u pocetku uopste bojao zaljubljivanja. Zaljubi se u nekog ko nikada ne bi zeleo da te povredi. Zaljubi se u nekog ko je zaljubljen u tvoje mane i misli da si savrsen bas takakv kakav jesi. Zaljubi se u nekog ko misli da si ti bas ta osoba pored koje bi voleo da se probudi svaki dan.
—  Mika Antic

Pokušavam da te opravdam
Drugima,
A još više sebi
Jer ipak bih da si tu,
Posle svega,
Uprkos svemu
I razmišljam
Razmišljam
Razmišljam..
Znaš šta je zajedničko
Svakoj verziji u mojoj glavi?
Da nisi ništa više
Do najobičnije kukavice.
Kako drugačije nazvati nekoga
Ko te zadržava,
A neće stvarno da te zadrži?
Nekoga ko ništa ne gubi
Mojim odlaskom,
A ne dopušta mi da odem?
Nekoga ko svesno
Koristi moje slabosti
Protiv mene?
Znaš, ne ide da budeš dobar
Sad kad stvari nisu u redu
I da odjednom radiš sve što
Gotovo nikad nisi
Da misliš kako me opet
Kupuješ nekim sitnicama
Jer ne ide to tako..
Ili me imaš,
Ili me nemaš,
A ti me tako lepo gubiš

Kada ćeš da živiš ako nećeš sada
Šta ti još treba, majke ti

Kaži iskreno šta više čekaš

Da smakneš još 4 kila
Da pročitaš još 2 knjige
Da ti se vrati ne znam ko
Da dođe septembar
Da kupiš još…
Još…

Ma daj

Kada ćeš da pokažeš ono što znaš
Kada se stvore uslovi
Kada dođe vreme
Kada se odlučiš

Kako da ne…

Kada ćeš da priznaš sebi da je to to
Da si to ti
Da može bolje ali da je i ovo dobro
Daleko bolje od većine

Dokle ćeš da se skrivaš
Spuštaš glavu
Odlažeš
Obećavaš sebi i drugima nešto
A da ni sam ne znaš šta

Dokle ćeš da izmišljaš uvek nove poslove
Obaveze
Probleme
Gluposti

Samo da ne bi postojao u ovome sada
Ti takav

Probudi se

To deset godina već pričaš

Sutra
Sutra
Sutra

A, u stvari, malo sutra

Hiljadu sutra ti je već prošlo
A sve ono što vredi si stvorio u trenutku
U kome si živeo

Ne odlaži više taj trenutak

Prihvati sebe
Zavoli sebe
Potvrdi sebe
Ne traži razloge da odlažeš

To si ti
To je tvoja priča
I uživaj u onome što si stvorio
I što ti je dato

Živi malo, živi

Gradi svoj život na onome što imaš
Što ti je tu
A ne na onome što nisi
I što možda nikada nećeš biti

Za početak izađi iz svog skrivanja
Budi iskren prema sebi i drugima
Otvori se, pričaj, zaigraj svoju igru
I videćeš koliko sve ima smisla

Kada sve ono oživi u tebi
Sve ono uspavano
I kada ništa ne može da ga obuzda

—  Stefan Simic

Jednom prilikom grupa od 50 ljudi je učestvovala na seminaru na kom je predavač neočekivano prekinuo svoje izlaganje odlučivši da svi učesnici urade grupnu aktivnost. Podelio im je po balon i zamolio svakog od njih da na njemu markerom ispišu svoje ime. Sakupili su balone i stavili ih u drugu prostoriju.
Nakon toga učesnici su zamoljeni da uđu u prostoriju i pronađu balon sa svojim imenom u roku od pet minuta. Ljudi su mahnito počeli da traže svoj balon sudarajući se i gurajući druge učesnike stvarajući potpuni haos. Naravno niko nije uspio pronaći svoj balon za tako kratko vreme.

Predavač ih je, zatim, zamolio da nasumično uzmu po jedan balon iz prostorije i daju ga osobi čije ime je ispisano na njemu. Za pet minuta svi učesnici su u rukama imali svoj balon.

Tada je predavač nastavio predavanje: upravo ovo se dešava u našim životima. Svi smo u maničnoj potrazi sa srećom ne znajući gde se ona nalazi.
Naša sreća je često u rukama drugih. Pružite sreću drugima i dobićete i vi svoju.

Upravo je to svrha života.

„Zbog te žene, jedine koju sam volio u životu, nisam se oženio. Zbog nje, izgubljene, zbog nje, otete, postao sam tvrđi i zatvoreniji prema svakome: osećao sam se poharan, i nisam davao ni drugima što nisam mogao dati njoj. Možda sam se svetio sebi, i ljudima, nehotice, i ne znajući. Bolela me, odsutna.”

— Meša Selimović

Kada me zaboli imam potrebu da ti kažem samo jedno
Voli me, ništa drugo
I budi tu
Ne ostavljaj me
Tada mi nije do saveta
Sve ih već znam napamet
Nije mi ni do priče
Sve smo već toliko puta rekli
Samo budi tu
Tvoje prisustvo
Glas
Lepota
Dodir
Ne gledaj na sat
I ne pričaj kako te neko čeka
Kako žuriš, negde, nekome
Samo budi tu
Da mogu da osetim tvoje biće
Ramena
Tvoj miris
Da mogu da stavim ruke ili glavu
U tvoje krilo
I da ćutim
Znajući
Da u kosmosu postoji neko ko je sa mnom
Sa kim dišem zajedno
Hoću kada te gledam
Da vidim da si uz mene
Hoću kada te slušam
Da čujem da me razumeš
Hoću kada te grlim
Da znam da me osećaš
A ne da si tamo negde, sa nekim
Ne odrađuj ovo naše što imamo
Ne shvataj to kao moranje ili obavezu
Nemoj
Ako je tako
Onda idi…
Ako je isto kao i sa drugima
Onda budi sa drugima
A ne sa mnom
Moram da verujem da smo drugačiji
Bolji
Posebni
Jer ako nismo onda smo prokleto isti
I naša patnja je ista
I naša sreća je ista
Život i snovi
Ako je tako
Onda bih mogao da budem sa bilo kim
I ti bi mogla da budeš sa bilo kim
A ja to ne želim
Želim ono najlepše
A i ono drugo
Da dam tebi
Ako misliš da to svako zaslužuje
Misli to slobodno
Samo znaj da ti i ja, onda, ne zaslužujemo jedno drugo
—  Stefan Simić
Danas se možda probudiš, ali ne legneš u postelju.
Danas možda otvoriš oči, a zatvoriš ih prebrzo.
Možda se budeš vozio negdje, a nikad ne stigneš.
Možda kreneš da ispraviš stvari, jer si bio grub, jer si povrijedio nekoga, a ne stigneš.
Možda otvoriš vrata sa željom da počneš ispočetka, pa te smrt pretekne prije nego što uspiješ da išta poduzmeš?
Zašto?
Zato što je nepredvidivo.
Kao što dan ima svoj kraj, kao što proljeće ima svoj kraj, i ti imaš svoj. Jer je svaki početak nečiji kraj, i svaki kraj nečiji početak.
Ko ti garantuje da to nije danas?
Umirali su i mlađi i stariji.
Zašto ti ovo govorim?
Upravo sada, u ovom trenutku, ispravi stvari koje možeš. Reci što osjećaš.
Uradi što voliš.
Ne čekaj “pravo vrijeme”. Svako vrijeme je pravo.
Iskoristi priliku, da ne bude prekasno.
Plašiš se?
Čega?
Što ćeš ojačati sebe, očeličiti svoju hrabrost i upotpuniti vjeru u sebe?
Ti si hrabar.
Ti si heroj.
Ti si borac.
Samo se dokaži.
Ne drugima, sebi.
Sebi trebaš.
Sebi si najpotrebniji.
Voli sebe.
Pa će sve doći na svoje.
Ja sam od onih što najviše ćute, kad najviše pričaju…
Od onih, koje nećeš shvatiti misleći da ih shvataš…

Ja sam od onih prefinjenih što vole da psuju,
od onih predobrih, koji postaju ohola zlopamtila kada ih rane…

Od onih što po njihovom biću lebde i beli i tamni oblaci…

Ja sam davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih što otćute svoje najdublje istine,
da im ne bi narušio mir, ili ukrao dušu…

Ali… ja sam i ono dete izgubljeno na putu,
što vapi mnogo ljubavi…

Ja sam od onih što nikada neće otvoreno reći,
kuda plovi odjek njihovih misli…
A biće tužni ako ih ne shvatiš..!

Od onih, što vole osetiti one prelepe treptaje u vazduhu i sebi…

Od onih ružnih spolja, sa skrivenim unutrašnjim biserima…

Ja sam od onih što dodiruju horizont,
i onih što dišu pod vodom i zemljom…

Od onih kojima grom i oluja ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može…

Ja sam od onih što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa…

Od onih što misle da je reč ljubav predugo u upotrebi,
i prazna… a nisu otkrili drugu reč…
Ja sam neuspeli lingvističar…

Ja sam od onih što izvesne stvari prećutkuju,
da ih ne bi pokrali… a ipak vole da ih kradu…

Od onih što su čvrsto nogama na zemlji,
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde… između sumraka i svitanja…

Od onih što čeznu za tvojim očima,
a uplaše se sebe kada se u njima vide…

Ja sam od onih, nisam od ovih, i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove koji postaju sve crnji…

Ja sam od onih što jecaju uz trubače, i zvuke akustične gitare,
i groze se računarskih sažvakanih nota…

Od onih što vole čudnom jednostavnošću,
koja doseže do iznenadjujuće složenosti…

Od onih što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira…

Od onih, što ljube bez obzira
da li su ljubljenoj osobi čudne sa svim svojim licima ljubavi…

Ja sam od onih veselih pajaca što glume darujući radost drugima,
ne želeći da se otkrije njihov jad…

Ja sam od onih bezbroj ALI…

Od onih što vole da ih neko oseća kao tajnu,
i koje drugi vole… zato što jesu večna tajna…

Od onih što će te udisati, kao date prvi i poslednji put udišu…

Od onih životinjica, što te prepoznaju po mirisu,
i znaju da kriješ zver u sebi,
ali… ja sam upijač svega plemenitog u tebi…

Ja sam od onih blesavih, što razmišljaju kome zaveštati perle,
cipele, kosu, usne, dah i obraz…

Kome zaveštati knjige, reči i boje…
Kome će zaveštati uzdahe i suze, kretnje, slutnje, bludnje…

I oči – da bi sve ovo isto opet sagledale,
možda lepše proživele…

Ja sam od onih što ponekad svoja bulažnjenja gluposti,
zapisuju kao najveće istine i vrednosti…

Od onih što daruju sitnice, verujući da su one vezice i kopče…
Ja sam propali hirurg…

Ja sam od onih što vole bez razloga, povoda i racionalnosti…

Od onih, što ih “boli uvo za sve”,
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu…

Od onih, što teške rane otćute,
a one najteže rečima ispiraju…

Ja sam ono dete izgubljeno na ulici, što vapi da ga uzmete…
Ali… ja sam i davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih što prave tamne oluje,
i najveselije vatromete tonuci u razmišljanja…
Od onih, što im moraš puniti baterije…

Od onih, što ih ne moraš videti hiljadama godina,
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem…
…i voleti te bez uslova…

Od onih, što su dovoljni sami sebi,
a ipak… uvek računaju na tebe kao na svoju ruku…

Ali… ja sam i ono dete izgubljeno na putu,
što vapi mnogo ljubavi…

Ja sam od onih što ljude dele na sve ili ništa,
i najsrećniji su, i najtužniji kad im se sve to podvoji…

Ja sam od onih uzdržanih i krutih – bez razloga…

Od onih, što im gradovi mirišu samo na jednu personu…

Od onih, što pokušavaju da determinišu vrstu,
rod i poreklo ljubavi…
Ja sam propali istraživač biolog…

Ja sam od onih što im usne, oči i suze klize na dole…

Od onih, prepunih Ahilovih peta…

Od onih podzemnih prolaza,
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš,
jer znaju da si istovremeno voda na izvoru, i ponornica…
…i uvek ploviš dalje…

Ja sam od onih darovitih što vide svo crnilo ovoga sveta,
a uzimajući najsvetlije od njega…

Od onih što vole svoju tajnu, sreću i bol,
oslikati, ispisati, izvajati…

Ja sam od onih srećno – nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi…

Ja sam od onih filtera što prima i pročišćava,
od onih što guše i kiseonik daju…

Ja sam ono dete izgupljeno na ulici što vapi da ga uzmete…
Ja sam od onih bezbroj ALI…
Ja sam davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih, nisam od ovih,
i nisam ovde, i nisam sada,
jer ne volim crne krugove što postaju sve crnji…

Nije bila savrsena. Bila je neobicna. Za nju nije bilo pravila, ni kalupa u koji bi se uklopila. Bila je isuvise jedinstvena, naizgled slicna drugima… a tako prokleto drugacija.