drugima

Praznina

Najgora je valjda ta hladnoca i praznina u coveku. Praznina koju su ostavili drugi.
Ziv si jer samo dises.
U tebi je srce koje je skamenjeno i slomljeno na milion delova. Srce koje si olako davao drugima i koje su unistili.
A na licu je osmeh, osmeh koji je veci od svog tvog bola. Osmeh koji te stiti od pitanja “sta ti je? Jesi dobro? ” jer nemas snage da im kazes da nisi dobro.
Tvoje oci verovatno svake noci prave okean na tvom jastuku.
Tvoje ruke su zeljne da zagrle nekog i vise ga nikad ne puste.
A tvoje noge zele da pobegnu od zivota u kom zivis
@nevena605

Ljutim se na tebe
Što mi premalo pričaš
I razmišljam:
“Zašto toliko držiš sve u sebi?”
Kad, hej!
Vidi mene!
Gotovo da i ne zatvaram usta
Kad smo zajedno.
Pa se ljutim što ne pamtiš neke stvari
Kao imena ljudi sa kojima se družim,
Ko je sa kim,
Ko je kakav,
Ko me nervira,
Kako me ko zove.
I onda se iznenadim što znaš
Šta me najviše boli,
Što ne plačem pred drugima,
Šta pustim kad mi nije dan,
Koji čaj najviše volim..
A to sam ti pomenula jednom,
U prolazu
I vratila se na neke druge,
Nevažne teme.
Sada shvatam da sam zatvorena
Koliko i ti, ako ne i više
I da ti pružam samo neke
Osiromašene deliće sebe
I držim te u onom
Trećem okviru svoga života,
A nije ti tu mesto.
Pa se čudim kako sitne korake pravimo
Nesvesna tvog strpljenja
I moje gluposti.
Hvala ti što me trpiš.

Ne, nemoj me voleti na instagramu, nemoj nas označavati na fejsu, nemoj stavljati zajedničku profilnu na viberu. Ne, nemoj me voleti tako da drugi gledaju, lajkuju i komentarišu. Ako mene pitaš, ne moraju čak ni da znaju da me voliš, dovoljno je da ja to stalno osećam. Ne, nemoj mi se ulizivati hiljadu i jednom sladunjavom porukom, dok drugima pričaš svašta o meni. Brani me onda kad nisam prisutna, a neko govori nešto loše o meni, a kritikuj me kad smo sami. Ne obrnuto. Obrnuto je loše. Nemoj mi slati snimke pesama iz kafane, a onda kada zaspim odvesti u krevetu prvu simpatičnu devojku, jer ne možeš da budeš sam. Ne, nemoj me moderno voleti, pa me na prvoj prepreci zameniti nekom manje komplikovanom. Uhvati me za ruku onda kada niko ne gleda, svrati na pet minuta posle izlaska samo da bi me poljubio, pričaj o meni sa onim sjajem u očima i Voli me onako kako se vole naše bake i deke, onako sa velikm V…

Pokušavam da te opravdam
Drugima,
A još više sebi
Jer ipak bih da si tu,
Posle svega,
Uprkos svemu
I razmišljam
Razmišljam
Razmišljam..
Znaš šta je zajedničko
Svakoj verziji u mojoj glavi?
Da nisi ništa više
Do najobičnije kukavice.
Kako drugačije nazvati nekoga
Ko te zadržava,
A neće stvarno da te zadrži?
Nekoga ko ništa ne gubi
Mojim odlaskom,
A ne dopušta mi da odem?
Nekoga ko svesno
Koristi moje slabosti
Protiv mene?
Znaš, ne ide da budeš dobar
Sad kad stvari nisu u redu
I da odjednom radiš sve što
Gotovo nikad nisi
Da misliš kako me opet
Kupuješ nekim sitnicama
Jer ne ide to tako..
Ili me imaš,
Ili me nemaš,
A ti me tako lepo gubiš

„Zbog te žene, jedine koju sam volio u životu, nisam se oženio. Zbog nje, izgubljene, zbog nje, otete, postao sam tvrđi i zatvoreniji prema svakome: osećao sam se poharan, i nisam davao ni drugima što nisam mogao dati njoj. Možda sam se svetio sebi, i ljudima, nehotice, i ne znajući. Bolela me, odsutna.”

— Meša Selimović

Jednom prilikom grupa od 50 ljudi je učestvovala na seminaru na kom je predavač neočekivano prekinuo svoje izlaganje odlučivši da svi učesnici urade grupnu aktivnost. Podelio im je po balon i zamolio svakog od njih da na njemu markerom ispišu svoje ime. Sakupili su balone i stavili ih u drugu prostoriju.
Nakon toga učesnici su zamoljeni da uđu u prostoriju i pronađu balon sa svojim imenom u roku od pet minuta. Ljudi su mahnito počeli da traže svoj balon sudarajući se i gurajući druge učesnike stvarajući potpuni haos. Naravno niko nije uspio pronaći svoj balon za tako kratko vreme.

Predavač ih je, zatim, zamolio da nasumično uzmu po jedan balon iz prostorije i daju ga osobi čije ime je ispisano na njemu. Za pet minuta svi učesnici su u rukama imali svoj balon.

Tada je predavač nastavio predavanje: upravo ovo se dešava u našim životima. Svi smo u maničnoj potrazi sa srećom ne znajući gde se ona nalazi.
Naša sreća je često u rukama drugih. Pružite sreću drugima i dobićete i vi svoju.

Upravo je to svrha života.

Ako nekad čitaš ovo, sutra, ili za deset godina, trideset, pedeset, čitaj kao da čitaš prvi put. Nevažno da li si i dalje djevojka, žena u godinama, ili starica. Nevažno da li si i dalje njegova, nečija ili ničija, čitaj ga sa istim onim žarom kao da ti se trenutno dešava…

Nedostaje mi prva rečenica koju izgovorim kada te vidim. Nedostaje mi tvoj pogled, onako polusanjiv i radostan. Nedostaje mi kada se protežeš, kao mačka. Nedostaje mi način na koji me gledaš, sa rukom na bradi a ujedno grickaš nokte zubima. Nedostaje mi ona fleka od kafe na tvojoj majici. Nedostaje mi tvoja majica. Nedostaje mi da zajedno peremo ruke i da se umivamo. Nedostaje mi da te milujem i pokrivam dok spavaš a ti da se praviš kao da ne čuješ i da ti je svejedno. A znam da nije.

Nedostaje mi da te mazim, da ti namještam kosu kako mi odgovara. Nedostaje mi tvoja kosa. Mokra, vlažna, prljava, puštena, uvezana. Nedostaje mi da brojim mladeže na tvom licu i nikad da ih ne izbrojim do kraja. Nedostaje mi tvoje lice, tvoje ruke, tvoj glas, tvoje oči. Nedostaje mi miris tvoje kože. Nedostaje mi da ti kažem svakog jutra “Dobro jutro ljubavi”, ili “Sunce moje volim te”. Nedostaje mi ono “Šta ti se jede”, ili “idi do kupatila, čekam te u krevetu…”.

Nedostaje mi tvoj hedonizam, koji ne volim kod drugih. Nedostaju mi tvoja obećanja da ćeš manje da piješ i pušiš. Nedostaje mi da te zasmijavam i osvajam pošto je to izgleda jedina profesija za koju sam predodređen. Sve ostalo još moram da učim. Nedostaje mi da ti grijem stopala rukama i da budem srećan zbog toga. Nedostaje mi da ti čitam neobjavljene i nezavršene priče. Nedostaje mi život kakav postoji samo u tvojim očima i nigdje više. Nedostaje mi to da ti bar malo nedostajem, bar ponekad…

Ako čitaš ovo nekad, čitaj polako, najsporije što možeš, riječ po riječ i od svih ovih nedostajanja sastavi našu ljubav…

Nedostaju mi godine koje nećemo provesti zajedno. Nedostaje mi život koji nećemo proživjeti. Nedostaju mi svi oni trenuci koje ćeš pokloniti drugome. Nedostaje mi more na koje više nikada nećemo otići. Nedostaje mi ono naše proljeće koje očigledno nećemo udahnuti do kraja. Nedostaju mi naša djeca koju nećemo imati. Nedostaju mi filmovi koje nećemo gledati. Nedostaju mi tvoji snovi koje ćeš da prepričavaš drugima. Nedostaju mi tvoji problemi koje će drugi da ti rješavaju. Nedostaje mi sve ono što bi tek moglo da mi nedostaje da smo zajedno…

Nedostaje mi tvoje tijelo pored mog. Nedostaje mi tvoje tijelo koje nikada nisam doživio kako treba. Nedostaje mi da ti se dajem, da te radujem, da te usrećujem, da te gledam kako zadovoljno dišeš pored mene. Kako se zadovoljno budiš i uspavljuješ. Nedostaje mi da te ljubim po stomaku, leđima, butinama, tamo dole, svuda. Nedostaje mi da te oslobađam dodirom. Nedostaje mi da ti pričam šta ću sve da budem u životu. Nedostaje mi da budem heroj u tvojim očima. Nedostaje mi tvoja podrška i tvoje divljenje. Nedostaje mi da ponovo budem najjači u tvom pogledu. Nedostaje mi tvoj pogled kao moje najbolje ogledalo, ali to sam ti već rekao, sjećaš se…

Nedostaje mi da spustim glavu na tvom ramenu, a ti da ostaneš uzdržana, kao da ti ništa ne znači. Nedostaje mi da mi kažeš da moraš da ideš a ja da te zadržim, pa da ostaneš kod mene još puna četiri sata. Nedostaje mi tvoje otmeno odbijanje i način na koji mi to kažeš. Nedostaje mi ono tvoje “nismo jedno za drugo”, i ono moje “valjda se i ja nešto pitam”. Nedostaje mi tvoja ljubomora koju vješto skrivaš a posle se odaš, kroz smijeh…

Ako nekad čitaš ovo znaj da neće niko da te štedi, niko. Život će te trošiti kao što troši sve i svakoga. Snovi u koje se kuneš mogu da te izdaju na prvoj krivini. Ljudi takođe. Ali ne odustaj, nikako ne odustaj. Zbog sebe, zbog mene, zbog nas, zbog života koji vredi odživjeti do kraja. I obavezno se nadaj i voli, to je jedino što može da te održi…

Nedostaje mi uzbuđenje pred naš susret i razočaranje što nikada nisam stigao sve da ti kažem. Nedostaje mi da budem uz tebe i kada nisi u pravu. Nedostaje mi da te branim kada te napadaju. Nedostaje mi da se razdereš na mene kada poludiš. Nedostaje mi da ti pričam poeziju, pardon, da je izmišljam i prepravljam, u trenutku, onako kako nama odgovara. Nedostaje mi da ti se žalim, na tebe, tebi, u trećem licu, pošto nemam kome drugom. Nedostaje mi tvoje smijanje, tvoja strast za životom, muzikom, ljudima. Nedostaje mi da mi kažeš da ti nedostajem…

Nedostaje mi tvoj neprestani smijeh koji traje i kada se zaustavi. Nedostaje mi tvoja ležernost, tvoja opuštenost, otkačenost i ono tvoje čuveno – ma lako ćemo… Nedostaje mi tvoj zagrljaj, dodir, tvoja pravdanja, izvinjenja. Nedostaje mi da te čekam i ispraćam. Nedostaje mi da te ljubim, a ljubim te. Nedostaje mi da te sanjam, a sanjam te. Nedostaje mi da te volim, a volim te…

Ako nekad čitaš ovo, okreni, znaš, ma nema veze…

Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji savjeti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje. Nedostaje mi način na koji me posmatraš dok razgovaram sa tvojima. Nedostaje mi tvoj otac, tvoj brat, tvoja majka koju nikada nisam upoznao. Nedostaje mi tvoja soba. Nedostaju mi tvoje čarape koje uvijek pomalo vise a ti ih navlačiš. Nedostaje mi tvoj stomak koji uvijek prikrivaš. Nedostaje mi tvoja odjeća, tvoje torbe, tvoje knjige. Nedostaje mi tvoj život i sve one stvari oko tebe koje ti ne primjećuješ…

Nedostaje mi tvoje pojašnjenje da smo samo prijatelji i da je zaljubljenost iluzija. Nedostaje mi moje pojašnjenje da te volim i da je sve osim toga iluzija. Nedostaju mi šifre koje samo mi razumijemo, mjesta kojima smo samo mi prolazili. Nedostaje mi da te vodim svuda i da te pokazujem svima kao najljepši dio mene. Nedostaje mi da te osvajam svjestan da si vrijedna tog osvajanja. Nedostaje mi način na koji me posjeduješ, praviš se kao da me nemaš a dobro znaš da me imaš više od svih. Nedostaje mi da me voliš…

Nedostaje mi tvoja energija, tvoja ličnost, tvoja volja. Nedostaje mi tvoj šarm koji se ravna sa najboljim filmom. Nedostaje mi spajanje, lakoća, prisutnost, spontanost, spokojstvo koje osjećam kada smo zajedno. Nedostaje mi tvoja duhovnost, tvoja spiritualnost, tvoja suština. Nedostaje mi da mi se javiš prva, da me pozoveš, da se brineš o meni. Nedostaju mi tvoje poruke usred noći. Nedostaje mi da ti kažem da si najbolja stvar koja mi se u životu dogodila. Nedostaje mi da ti kažem da te volim i da sam spreman sve za tebe da uradim. Kada kažem sve, mislim na sve…

Nedostaje mi da budem bolji od svih, zbog tebe. Nedostaje mi da budem luđi od svih, zbog tebe. Nedostajem sam sebi onakav kakav sam sa tobom…

Nedostaješ.

Ja sam od onih što najviše ćute, kad najviše pričaju…
Od onih, koje nećeš shvatiti misleći da ih shvataš…

Ja sam od onih prefinjenih što vole da psuju,
od onih predobrih, koji postaju ohola zlopamtila kada ih rane…

Od onih što po njihovom biću lebde i beli i tamni oblaci…

Ja sam davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih što otćute svoje najdublje istine,
da im ne bi narušio mir, ili ukrao dušu…

Ali… ja sam i ono dete izgubljeno na putu,
što vapi mnogo ljubavi…

Ja sam od onih što nikada neće otvoreno reći,
kuda plovi odjek njihovih misli…
A biće tužni ako ih ne shvatiš..!

Od onih, što vole osetiti one prelepe treptaje u vazduhu i sebi…

Od onih ružnih spolja, sa skrivenim unutrašnjim biserima…

Ja sam od onih što dodiruju horizont,
i onih što dišu pod vodom i zemljom…

Od onih kojima grom i oluja ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može…

Ja sam od onih što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa…

Od onih što misle da je reč ljubav predugo u upotrebi,
i prazna… a nisu otkrili drugu reč…
Ja sam neuspeli lingvističar…

Ja sam od onih što izvesne stvari prećutkuju,
da ih ne bi pokrali… a ipak vole da ih kradu…

Od onih što su čvrsto nogama na zemlji,
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde… između sumraka i svitanja…

Od onih što čeznu za tvojim očima,
a uplaše se sebe kada se u njima vide…

Ja sam od onih, nisam od ovih, i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove koji postaju sve crnji…

Ja sam od onih što jecaju uz trubače, i zvuke akustične gitare,
i groze se računarskih sažvakanih nota…

Od onih što vole čudnom jednostavnošću,
koja doseže do iznenadjujuće složenosti…

Od onih što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira…

Od onih, što ljube bez obzira
da li su ljubljenoj osobi čudne sa svim svojim licima ljubavi…

Ja sam od onih veselih pajaca što glume darujući radost drugima,
ne želeći da se otkrije njihov jad…

Ja sam od onih bezbroj ALI…

Od onih što vole da ih neko oseća kao tajnu,
i koje drugi vole… zato što jesu večna tajna…

Od onih što će te udisati, kao date prvi i poslednji put udišu…

Od onih životinjica, što te prepoznaju po mirisu,
i znaju da kriješ zver u sebi,
ali… ja sam upijač svega plemenitog u tebi…

Ja sam od onih blesavih, što razmišljaju kome zaveštati perle,
cipele, kosu, usne, dah i obraz…

Kome zaveštati knjige, reči i boje…
Kome će zaveštati uzdahe i suze, kretnje, slutnje, bludnje…

I oči – da bi sve ovo isto opet sagledale,
možda lepše proživele…

Ja sam od onih što ponekad svoja bulažnjenja gluposti,
zapisuju kao najveće istine i vrednosti…

Od onih što daruju sitnice, verujući da su one vezice i kopče…
Ja sam propali hirurg…

Ja sam od onih što vole bez razloga, povoda i racionalnosti…

Od onih, što ih “boli uvo za sve”,
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu…

Od onih, što teške rane otćute,
a one najteže rečima ispiraju…

Ja sam ono dete izgubljeno na ulici, što vapi da ga uzmete…
Ali… ja sam i davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih što prave tamne oluje,
i najveselije vatromete tonuci u razmišljanja…
Od onih, što im moraš puniti baterije…

Od onih, što ih ne moraš videti hiljadama godina,
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem…
…i voleti te bez uslova…

Od onih, što su dovoljni sami sebi,
a ipak… uvek računaju na tebe kao na svoju ruku…

Ali… ja sam i ono dete izgubljeno na putu,
što vapi mnogo ljubavi…

Ja sam od onih što ljude dele na sve ili ništa,
i najsrećniji su, i najtužniji kad im se sve to podvoji…

Ja sam od onih uzdržanih i krutih – bez razloga…

Od onih, što im gradovi mirišu samo na jednu personu…

Od onih, što pokušavaju da determinišu vrstu,
rod i poreklo ljubavi…
Ja sam propali istraživač biolog…

Ja sam od onih što im usne, oči i suze klize na dole…

Od onih, prepunih Ahilovih peta…

Od onih podzemnih prolaza,
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš,
jer znaju da si istovremeno voda na izvoru, i ponornica…
…i uvek ploviš dalje…

Ja sam od onih darovitih što vide svo crnilo ovoga sveta,
a uzimajući najsvetlije od njega…

Od onih što vole svoju tajnu, sreću i bol,
oslikati, ispisati, izvajati…

Ja sam od onih srećno – nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi…

Ja sam od onih filtera što prima i pročišćava,
od onih što guše i kiseonik daju…

Ja sam ono dete izgupljeno na ulici što vapi da ga uzmete…
Ja sam od onih bezbroj ALI…
Ja sam davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih, nisam od ovih,
i nisam ovde, i nisam sada,
jer ne volim crne krugove što postaju sve crnji…

Kada me zaboli imam potrebu da ti kažem samo jedno
Voli me, ništa drugo
I budi tu
Ne ostavljaj me
Tada mi nije do saveta
Sve ih već znam napamet
Nije mi ni do priče
Sve smo već toliko puta rekli
Samo budi tu
Tvoje prisustvo
Glas
Lepota
Dodir
Ne gledaj na sat
I ne pričaj kako te neko čeka
Kako žuriš, negde, nekome
Samo budi tu
Da mogu da osetim tvoje biće
Ramena
Tvoj miris
Da mogu da stavim ruke ili glavu
U tvoje krilo
I da ćutim
Znajući
Da u kosmosu postoji neko ko je sa mnom
Sa kim dišem zajedno
Hoću kada te gledam
Da vidim da si uz mene
Hoću kada te slušam
Da čujem da me razumeš
Hoću kada te grlim
Da znam da me osećaš
A ne da si tamo negde, sa nekim
Ne odrađuj ovo naše što imamo
Ne shvataj to kao moranje ili obavezu
Nemoj
Ako je tako
Onda idi…
Ako je isto kao i sa drugima
Onda budi sa drugima
A ne sa mnom
Moram da verujem da smo drugačiji
Bolji
Posebni
Jer ako nismo onda smo prokleto isti
I naša patnja je ista
I naša sreća je ista
Život i snovi
Ako je tako
Onda bih mogao da budem sa bilo kim
I ti bi mogla da budeš sa bilo kim
A ja to ne želim
Želim ono najlepše
A i ono drugo
Da dam tebi
Ako misliš da to svako zaslužuje
Misli to slobodno
Samo znaj da ti i ja, onda, ne zaslužujemo jedno drugo
—  Stefan Simić

Onoga dana kada se udala.
“Ne shvatajte stvari prekasno i ne mislite da će neko zauvek čekati na vas, dok vi uživate i provodite se.”, je rečenica koju svakodnevno ponavljam od onog dana kad je ona svojim sudbonosnim “da” pripala njemu.
           Čoveku u čije je ruke pobegla jer se večito plašila samoće i života bez mene. Često bi imala običaj da kaže kako ne zna šta bi u životu da joj nije mene. Da to ne bi u potpunosti bila ona. Prava. Širila je zenice kad god bih joj govorio kako ću je jednog dana odvesti u Barselonu i da će večno biti moja. Potvrdno bi klimala glavom i jasno mi stavljala do znanja da mi veruje. Kao kad detetu obećate da će na kraju školske godine dobiti igračku koju poželi, ukoliko uspeh bude zadovoljavajuć.
I ono vam veruje.
I gadno bude ako ga izneverite. Jako gadno. Dete nikad ne zaboravlja osobu koja je obećala, a nije ispunila.
Baš kao što ona sigurno pamti sve što sam joj obećavao, a nikad nisam uspeo da ostvarim.
           Sad kad ni sam sebi nisam jasan, shvatam koliko sam njoj bio težak i komplikovan, kada bih joj govorio koliko je volim, ali istovremeno odlazio drugim devojkama, jer sam u potpunosti bio siguran da je ona tu i da nikad neće otići.
Da ne prestaje da čeka.
Smišljao sam različite izgovore poput onih:
“Mlad sam da se vežem”;
“Ne želim vezu sada”;
“Želim da iskoristim mladost maksimalno, ali tebe ću oženiti kad budem hteo da se smirim. Ti si ljubav mog života.”.
I jeste.
Ona zaista jeste ljubav mog života.
Samo što je trebalo da postane tuđa da bih to shvatio.
Dok je bila tu, nisam je primećivao.
Pružala je bezuslovnu ljubav kojoj nisam pridavao veliki značaj.
Pisala o meni.
Pričala drugima.
Branila i pravdala kad sam zaslužio da me pljune.
Često bi umela da mi kaže kako veruje u mene i da ne sumnja da ću joj se vratiti dok ne bude kasno.
“Kasno?”, pomišljao sam u sebi, smejući se.
Verovao sam da za nas nikada neće biti kasno.
Moja devojčica će uvek biti tu…
Ne sluteći da će moju devojčicu ubrzo nasmejati neko nov.
Neko bolji nego što sam ja bio.
Često se u mom društvu vodila priča o njoj i njenom novom izabraniku. Dok sam se ja pravio da me ne boli nimalo, niti da me zanima tema o kojoj pričaju, ubrzo sam počeo da shvatam da je pronašla utehu. Možda me nije zaboravila, ali nezamislivo je bilo da moja devojčica ima nekoga. Taj neko sam uvek bio ja.
Jedno veče me alkohol naterao da je pozovem. Ni sam ne znam zašto. Nikada pre to nisam radio. Čini mi se da mi je čitava večnost prošla pred očima dok sam čekao da se javi. A onda je podigla slušalicu…
“Halo” - rekla je tihim glasom.
“Koji me vrag natera da je pozovem?”, pomislio sam u sebi.
“Zar ja, koji sam uvek znao kako sa njom da razgovaram, ovaj put ostajem nedorečen?” pitao sam sam sebe.
U sred razmišljanja šta bi bilo najbolje da joj kažem prekinuo me je njen glas.
“Halo, ima li koga?” - upitala je. Sad već glasnije.
“Da… Ovaj… Ja sam…” - izgovarao sam tako nespretno, kao da nikad sa ženskim svetom razgovarao nisam. Imao sam osećaj da sam se na sam zvuk njenog glasa otreznio.
“Šta želiš?” - upitala me je, otresito.
Zar je moguće da smo zamenili uloge? Sad je ona ta koja priča sa takvom lakoćom u glasu.
“Želim da znam kako si…” - rekao sam joj tužno.
“Ne vidim razlog zašto bi morao to da znaš. Dok sam pokušavala da ti pokažem kako se osećam, uporno si me ignorisao. Ne znam zašto bi sada morao da znaš.”, govorila je tako brzo, u jednom dahu, kao da se plašila da otkrijem da ni njoj sa one strane slušalice nije sasvim svejedno. Ili sam se samo tešio činjenicom da je to u pitanju.
“Hajde ne glupiraj se!”, pokušao sam da smirim tu napetost, koliko god je bilo moguće, “to je samo jedno pitanje. Poštujem ako ne želiš odgovoriti.”
“Ne želim”, rekla je. Ponovo brzo i drčno.
“U redu. Poštovaću tvoju odluku”, rekoh joj.
“Bilo bi lepo. Ispoštuj me bar na kraju. Ionako me nikada nisi poštovao kako sam želela. Ovog puta bi bio red.”.
Bolje da me je polila kantom hladne vode i lupila dva šamara, nego što je rekla tako nešto.
“U redu… Vidim da si prestala da me želiš. Mislio sam da bi trebala da znaš da sam te voleo, čak i kad nije izgledalo tako. Nijedna žena u mom životu nije ostavila takav trag kao što si ti. Znam da je kasno i verujem da si ponosna jer se sve što si pričala da će se desiti, zapravo i dešava. Naše uloge su se zamenile. I da, stidim se svog lika u ogledalu. Sećam se kako si pričala da ću se postideti jednog dana. I jesam. Možemo prekinuti kontakt ukoliko želiš. Žao mi je što sam te povredio. Nisi ti to zaslužila, nikada. Znaš… Verovao sam da…”
“Kasno je.”, prekinula me je, “želim da prekinemo kontakt…”.
Mučninu u stomaku nisam mogao opisati ni tada, a ne mogu ni sada, nakon svih ovih godina.
“U redu. Poštujem tvoju odluku.”, rekoh joj slomljen.
Zatim par ternutaka tišine i onaj zvuk prekinute veze.
Otišla je.
Izgubio sam je.
Ovog puta istinski.

Tih dana se udala.
Čuo sam da se slavilo danima.
Pričali su ljudi kako lepšu mladu u životu videli nisu.
A ja sam sve shvatio kad je otišla.
Oterao sam od sebe onu koja me volela najviše.
Onu koja me trpela.
Pravdala. Čak i kad nisam to zaslužio.
Nisam mario za njena osećanja. Znao sam da nema snage da ne odgovori na moju poruku ili poziv.
Ja nisam znao da je volim onako kako je ona volela mene.
Zaista sam verovao da će večno biti tu i da će čekati na mene, pa mi iz tog razloga verovatno nije ni bila preterano interesantna.
Verovala je u sve moje izgovore i opravdanja, dok sam ljubio druge.
Ali tačno je da sam u svom životu samo nju voleo.
Tu ne poričem.
Samo nisam umeo da je volim onako kako je trebalo.
Mislio sam da će biti tu i čekati me dok iskusim sve čari koje je mladost nosila sa sobom.
Ne sluteći da mi ta mladost nikad neće pružiti ono što je ona mogla i umela.
Evo, ni sedamnaest godina kasnije nisam pronašao onu koja može da joj parira po bilo čemu.
Ostao sam neoženjen čekajući da me pozove, u nadi da će se predomisliti i poželeti da se vrati.
Ostalo mi da se sa očima punih suza sećam nje, dok u kafani sviraju našu pesmu. Pesmu na koju me je uvek zvala i pevala mi kao devojčica.
Ostalo mi da se sećam…
Kako je postojala jedna žena.
Pisala o meni.
Mladost mi dala.
Volela me bezuslovno…
A ja to nisam shvatao.
Ili sam shvatio. Ali prekasno.
I zato…

“Ne shvatajte stvari prekasno i ne mislite da će neko zauvek čekati na vas, dok vi uživate i provodite se.”, je rečenica koju svakodnevno ponavljam od onog dana kad je ona svojim sudbonosnim “da” pripala njemu.


‘Tu noć kad si se udavala, niko ne zna zašto si plakala…’
3. decembar 2016. godine
К.И.

Nasumične misli na gomili

Smetaju li vam svi ti nasmijani prolaznici na ulicama

Da li vas iznervira kad sretnete nekog koga jedva poznajete pa se pozdravite

I taj vas čovjek pita

Sva moguća privatna pitanja i načinje teme koje

I sa dragim prijateljima

Izbjegavate?

Otkud ljudima pravo da njuše

Našim životima?

Da li vas ljuti to što moraju znati kako vam ide fakultet

Ima li išta od ljubavi

Gdje ste pošli

I sa kim?

Da li u busu osjetite poglede ljudi

Kao da mogu namirisati da nešto nije uredu

Da vam baš i nije ugodno u sopstvenoj koži

I onda namjerno nastavaljaju da zure

Pa vam u stomaku raste

Onaj osjećaj

Onaj čudni kamen od spužve što kupi svaki gram dobrog raspoloženja

I u jednom trenutku se unutarnji mir pretvori

U nervozu

Pa bi radije bili sami negdje na livadi dugoj tri stotine kilometara

Bez i jednog drveta

Čovjeka

Ovce ili

Insekta?

Da li vam se nekada desi da vidite potpunog stranca u tramvaju

I da pomislite

Kako bi vam godio dodir njegove ruke

Na obrazu ili

U kosi?

Da li ste ikad došli do te faze usamljenosti?

A onda

Samo par sekundi kasnije

Nakon što izađete na ulicu i udahnete

Odjednom vam smeta prisustvo svega i svakoga

Pa se pitate šta nije uredu s vama?

Da li vam se svaki put kad vidite čovjeka sa psom na ulici

Više svidi pas nego čovjek?

I poželite da ga pomazite i pričate s njim

Samo da ta ljudska spodoba

Nije tu?

Da li su i vama smiješni svi ti ljudi

Na ulicama

Svi ti ljudi što koračaju nasmijani i glasno

Pričaju o životu

I nebitnim detaljima poput

Nove emisije na pinku ili

Cijene toalet papira

U Konzumu?

Da li i vi mislite da je sreća droga

Koja čini da

Godine prolaze brže i da

U galami

Trošimo vrijeme na

Pogrešne stvari?

Da li je bolje uživati u životu

Zaista uživjeti

Pa umrijeti i

Biti zaboravljen

Za par godina

Kao da nikada nismo

Postojali?

Ili je bolje misliti o

Svim tim stvarima o kojima ti sretnici

Nikada neće

Pa od njih oblikovati

Svoje opsesije

U nešto stvarno i opipljivo

Što će ostati

I zvati se

Umjetnost?

Jer

Ne postoje srećni umjetnici.

Svako ko stvara nešto

Od ničega

To je čovjek kojem nešto fali

Pa to nešto pokušava da stvori

Od sebe i

Svoje šuplje 

Unutrašnjosti.

Da li je bolje biti

Srećan

Ili vječan?

Da li se i vama desi da gledate ljude u šopingu kako

S toliko važnosti biraju

Komad tkanine kojeg će

Nositi na leđima

Pomislite li da su budale i da

Nije bitno kako

Izgledamo?

Da li je i vama smiješno to što se

Više trudimo

Da se dopadnemo drugima i da

Njima budemo

Lijepi?

Da li je i vama sumanuto da postoji toliko

Centara za uljepšavanje

Prodavnica svega i svačega

Za našu

Vanjštinu

A tako malo mjesta na kojima se

Može kupiti

Svoja unutrašnjost?

Da li i vi mislite da bi trebalo gledati nebo i građevine

Prolaznike

Pločnike

Kese koje na vjetru lebde zrakom

Prodavače kokica i

Pse lutalice

Dok šetamo gradom ili

Idemo na posao?

Da li i vi mislite da prolazimo životom

A da ne primijetimo

Stvari koje bi činile da se

Osjećamo bolje?

Umjesto toga gledamo

Njih

I zavidimo ili

Mrzimo?

Ili pak ismijavamo i

Komentarišemo i

Od života pravimo

Sranje od emisije

Pravimo tolk šou

Jebeni rijaliti

U kojem je svako

Nesretan

I to nije važno sve dok drugi misle

Da nije.

Da li se i vama čini da bi trebao

Bolje živjeti

Samo što ne znamo

Kako?

Bila je sanjar. Vjerovala je u nestvarno. Vjerovala je da može, svaki put kad su joj rekli suprotno. Inadžija. Gradila je svoj svijet, godinama. Nije zavirivala u tuđe svijetove, a mnogi u njen jesu. Krali su dio, po dio. Opraštala je. Ona je bila jedna od onih djevojaka koje ne zaboravljaju. Nikada. Pamtila je ona svaki trenutak kada nisam bio tu, a trebao sam da budem, kada sam trebao da budem hrabar a nisam smio. Pamtila je ona svaki trenutak u kojem joj je neko drugi nacrtao osmijeh na lice, a trebao sam ja. Pamtila je ona sve razloge zbog kojih je trebala da ode, a ostala je. Pravo malo zlopamtilo. Nije dirala tuđe, ali nije dala svoje. Borila se. Za svaki pedalj svog svijeta. Valjda se tako bore, oni koji sami stvore. Borila se do posljednjeg daha, sve dok je imala razlog da se bori. A tražila je razlog u svemu. Zaista je bila borac, jedan od najvećih koje sam poznavao. Dostojanstveno je podnosila poraz. Iako znam, da je duboko negdje u njoj to ostavilo trag. Nije htjela da prizna da je boli, a boljelo je, siguran sam da jeste. Mnogo puta se ona raspala na komadiće, ali nije htjela da znam. Nije htjela da znam njene slabosti, iako sam vrlo dobro znao. Jer sam bio jedan od njih. Nije vjerovala ljudima, iako je oduvijek htjela da ima nekog svog, čovjeka od povjerenja. Čovjeka koji se ne bi uplašio i otišao, kada bi vidio njen svijet, njene ludosti. A zaista ih je bilo. Ludica, priraste srcu, a da čovjek to i ne osjeti. Teško je poklanjala svoju ljubav drugima. Plašila se da je povrijede oni, koje ona ne bi nikada. Bila je isuviše krhka. A ja sam uspio da upravo udarim na tu stranu nje. Da, ja. Osoba kojoj je dala oružje da je uništi i vjerovala da neće. Zaista, nisam trebao da se desim tebi. Oprosti, što nisam pružio ruku, nego samo prste. A ta ruka je trebala biti namijenjena tebi. Oprosti, što nisam znao da primjetim tebe, osobu koja je bila spremna da da život, za mene. Oprosti, što nisam bio spreman da sanjam snove, namijenjene za dvoje. Mislio sam da borci ne odlaze. Ali ti si očito izgubila bitku. Okrenula si se i otišla, u miru i tišini. Onako, da odzvanja godinama. A ja sam, eto, izgubio rat.