drugi svet

Ono najvažnije što treba da naučim jeste kako da prestanem da se plašim toliko. Života prvenstveno. Isprobavanja novih stvari. Da li ću ispasti smešna, glupava, naivna. Postavljanja pitanja i odgovora koje ću dobiti. Neuspeha.
Treba da naučim kako da ne razmišljam više toliko i da prestanem da analiziram stvari do tančina, toliko opsesivno da na kraju sve postane tako banalno da više ne znam ni čemu to.
Jer tu je život, ispred mene i svakodnevno mi pruža neke nove prilike koje automatski odbijam, jer šta ako mi se ne dopadne, šta ako ne ispadne onako kako sam zamišljala? I onda legnem i ispitujem sebe zašto si to uradila, ponovo?! I onda još jednom kažem sebi sledeći put će biti drugačije! I sanjarim o tom “sledećem drugačijem putu”, koji se nikad ne desi, jer sam suviše prestrašena da živim onako kako bih volela.
I stalno sam tako u tom nekom dobro poznatom krugu iz koga silno želim da izađem, jer van njega je ceo drugi svet, ali nepoznato je jedna od mojih fobija, a spontano nije način po kom umem da funkcionišem.
I onda udahnem duboko. I kažem sebi da to i nije toliko strašno. I krenem lagano, onim najsitnijim mogućim koracima. I, ko zna, možda jednom zaista počnem da živim onako kako bih volela.