drsko

Prva noć u Beogradu

- šta si to kupio?

- ma ništa, knjiga neka. I par bukmarka na poklon.


Jeste da ih nemam kome pokloniti al’ dobro. Nek’ stoje za slučaj da se pojavi neko. Ne mora ni sve znati.


- a koja je knjiga, nešto dobro?

- aha. Tomaševa poezija, hoćeš da pogledaš?

- a de zezaš da čitaš poeziju? Fakat?

- Tu i tamo, šta znam. Poezija mi je iskrenija od romana.

- Ti baš neki čudan lik, ha?

Ja baš neki čudan lik. Jebeš ga ako razumijem šta je čudno u tom’ što kupim knjigu na svom prvom dolasku u Beograd. Oke, možda bi bilo normalno da smo prvo otišli na ta neka turistička mjesta koja se moraju vidjeti a ne da insistiram da svratimo do šopinga na Ušću jer moram u Vulkan da uzmem knjigu… ali nije ni najgora moguća stvar za uraditi kad se tek dođe?

- ma uzeo prvu s reda, da imam šta raditi večeras u hotelskoj sobi.

- pa imaš tv i internet, a vjerovatno će raja negdje u kafanu večeras. Nije valjda da ne ideš s nama?

- idem naravno, ali ne ostajem dugo. Ipak treba u šest ustati, došli smo da radimo.

- uvijek preozbiljno shvataš posao, opusti se.

- radoholičar jebiga.

Zaustavljam taksi. Otvorim joj vrata, ona uđe, uđem i ja za njom. Do hotela imamo desetak minuta vožnje. Čim smo sjeli ona nastavlja.

-i šta, radije bi čitao pjesmice nego s nama na provod ha?

Taksista odbi pogled od retrovizor pravo prema meni, isti onaj pogled kao njen. Znam, zvučalo je fakat loše kako je to rekla.

-kad to tako kažeš, i zvuči čudno ali nije baš tako. Doći ću, rekao sam ti već, ali oko jedanest idem nazad u hotel. Trebam spremiti izvještaje za sutra tako da ću to da odradim a poslije se pružim uz knjigu dok me san ne uhvati. 

-baš si bezveze, pa i mi radimo sutra isto kao ti a opet možemo u provod.

-E slušaj, fakat mi nije do objašnjavanja oke?


Taksista začuđeno podiže obrvu. Nasmija se onako penzionerski i širom otvori uho.

- a ja tebe, odmah se ljutiš. Nisam ništa loše rekla. Izvini eto, neću riječ progovoriti.

Taksista presretan nastalom tišinom, jedino je sa radija svirala neka Bajagina, Ona na jednom kraju zadnjeg sjedišta zuri kroz prozor, ja na drugom slažem neke rečenice u glavi. Kao dvoje nadurene djece, nismo se primjećivali.

-Petsko četrdeset, reče taksista. Stigli smo. 

Platim taksi i dok čekam kusur, ona izađe iz auta. Dobro.

- zadrži kusur majstore, vozi dalje.

- gdje ćemo – upita taksista kao da se ništa nije desilo.

- negdje pored rijeke, nije važno. Moram da zapalim.

- daleko je Miljacka prijatelju, hoće li Dunav poslužiti?

- samo vozi.

Taksista nagazi na gas a moja nova radna kolegica ostade na trotoaru začuđena. Mogu se kladiti da mi je nešto opsovala.

- Jel tebi sve ovo zvučalo kretenski s moje strane?

- Kome, meni? – upita taksista nesigurno.

- Tebi prijatelju, tebi.

- Šta znam jebiga. Nisi neki poseban kavalir.

Vjerovatno je u pravu, mogao sam ovo mirnije riješiti. Jebiga sad. 

Bajaga je završio, sad svira neka čudna klasična muzika i nas dvojica ćutimo. Sarajevski taksista bi mi do sad sedam puta rekao „što je bolan ne odvede u sobu da joj šatro čitaš poeziju“ ili makar ono drsko „e jesi papak jarane“.

Ovaj beogradski umije da ćuti.

Auto pređe preko neke kaldrme, haman iste kao na čaršiji. Zavuče se kroz dvije-tri uske ulice i stade na trotoaru.

- Zemun nije na nekom posebnom glasu u Beogradu, pogotovo kod turista. Ne znam, meni je lepo. Tamo levo su ti restorani gde dolaze sve neki bitni tipovi, nemoj tu da ideš. Prođi iza ove ograde, ima jedna dobra klupa kraj reke. Tu možeš zapaliti i čitati koliko ti volja.

- Hvala ti. Koliko sam dužan?

- Ništa prijatelju, samo se čuvaj.

Čudan tip. Klimnu mi glavom u retrovizoru, klimnem i ja njemu i izađem. Taksi nestane u daljini.

Prođem do klupe, zapalim cigaretu i izjadam se Dunavu. 

Dobrih par sati sam tu sjedio. Pročitao Tomaša, ispušio posljednju kutiju Lakija i naravno ignorisao sve pozive i poruke na telefonu. Imao sam dovoljno novca za taksi nazad do hotela, ništa drugo mi nije bilo bitno.

Oko pola dva pozovem taksi. Nadao sam se onom istom čovjeku koji me i dovezao tu ali šanse za to su premale.

Došao neki Crnogorac u sivom Pežou. Kad sam mu rekao da sam iz Sarajeva, ispričao mi je čitavu historiju svoje porodice - sin mu tamo studira, hoće da ženi neku Selmu.  Pola ga nisam slušao.

Platim čovjeka, izađem iz taksija i u hotel. Šteta što ne rade knjižare, otišao bih još po nešto. Ovako, legnem i ponovo počnem Tomaša.

Poezija je čudna stvar. Ovisno o tome gdje je čitate i u kakvom raspoloženju, svaki put je ista knjiga – drugačija.

U dva sata legnem da spavam. Sutra je dug dan.

Nisam smeo da je taknem te prve noći. Samo sam je gledao. Bila je previše, previše vredna. Činila mi se krhkom, lomljivom, zato i pomalo zabranjenom… najposebnijom od svih. Ali sledećeg dana nisam mogao da izdržim. Uzeo sam je u naručje divlje, životinjski drsko, ali u isto vreme i nežno. Kakvo li je to ščepavanje bilo, jedva da se može opisati! I onda… vodili smo ljubav satima i satima. Ceo komšiluk nas je čuo, ali niko se nije požalio. Mislim da su uživali i oni. Jer bio sam spreman za nju — zato to nije moglo izaći na rđavo. Znao sam: sve prethodne bile su samo proba. Postojale su samo zato da sa njom budem ovakav. Najbolji. Godinama sam se spremao da budem najbolji za nju. I znao sam da uvek može još bolje, drugačije, posebnije. Bio sam željan tog izazova — to je jedino što sam iskreno želeo od života: da je slušam dok vodimo ljubav, dok je pod mojim prstima, dok se osećamo. Celog tog dana nismo prestali da vodimo ljubav.
Pričaj mi …
O čemu …Da ti pričam.- Upitao sam je…
O ljubavi…
Nema tu šta da se priča. -Drsko sam odgovorio…
Nemoj da si takav mrgud, sigurno si nekad volio. - Blago razočarana upitala je…
Ne, nisam….odgovorio sam dižući ljevu obrvu kao znak mrštenja.
Čudno…izgledaš mi kao neko…
Neko ko ipak ispod tog hladnog oklopa ima veliko…
Prokletstvo. Prekinuo sam je…
Ne želim o tome!
Srce. Povišenim tonom rekla je…izgledaš i kao neko ko zna da voli. Imaš taj osmijeh… osmijeh čovjeka koji bi mogao jednoj ženi da popravi svijet osmijehom, a kamoli tek dan.
Mene ćeš da voliš…uz blesavi osmijeh je rekla… Mene ćeš da grliš, ljubiš da maziš. I biću ti sve…znaš li to..? Znaš li …
Razvukao sam taj blagi grč na licu, nešto nalik osmijehu… i prešutio.
A onda, je takvu i zavoliš, i ako ti se cinilo nemogućim.
Poželiš da ostaneš.
…al’ ipak odeš.
Oduzmeš joj volju da ona ikad više voli… a sebi oduzmeš pravo da ikad više na ljubav pomisliš, a kamoli tek da je živiš.
I bila mi je sve najbolje moje, a ja njoj sve najgore….njeno. Njeno!
Poslije mene kao da je imala kvar na srcu, nalik onaj sa starim uličnim rasvjetama u parkovima koje bi na tren prekidale da svijetle u noći… dok ne bi dobile spoj i zauvijek prestale da svijetle…
Iz nekih starih razloga, prije mene njeno srce je počelo da prekida samo ja…ja sam bio taj spoj…. poslije kojeg više nikad nije…zavoljela… i zauvijek ostala takva.
—  MiKail
Soba

Sećam se.
Sećam se kada je život bio prazna soba. Sećam se kada je ista gorela od želje da neko zakorači preko njenog praga, da neko okači slike suncokreta na njene hladne zidove, da neko otvori prozor i da njena duša proviri napolje. Zaboravljeni osmesi i nikada probuđen sjaj spavali su u ćoškovima zimskim snom koji je trajao sva četiri godišnja doba, svih ranijih godina. Mrak. Mrak je pokrivao te osmehe. Mrak je grlio te zidove. Mrak je umesto slika suncokreta na zidovima ostavljao tamne sene ničega. Njegove igre nikada nisu prestajale. Prljavim strategijama rušio je podignute cigle i zidovi su pucali. Soba je bila tužna. Ponekad bi poneki vetar krišom pokucao na prozor, sklanjajući se vešto od mraka, ali soba je gledala bez smelosti da priđe i dodirne vetar. Znala je da se vetar ne može dodirnuti. Stajala je po strani i strepeći od mraka drsko prkosila životu govoreći mu da on nije onakav kakvim se predstavlja, govoreći mu da mora biti bolji od onoga što jeste, govoreći mu da je mnogo više od onoga što jeste. Soba je prkosila surovim istinama koje su je kao najtanjim prutevima udarale svuda po telu. Jasno se suprotstavljala sadašnjici pusto verujući da ona nije sve, da mora biti, da ima nešto, da će tek da dođe… Vetar je udarao o prozore ponekad tako jako da bi stakla popucala, ali soba je zatvarala svoje oči pred košmarima koji su bili stvarnost. Soba je imala snove. Snove joj niko nikada nije mogao oduzeti. Sav mrak ovoga sveta bio je ništa naspram sveta u koji je ona odlazila. Kao čarobnim štapićem šetala je ulicama svetlosti, bojažljivo prikrivajući oči, plašeći se da bi je svetlo moglo povrediti, ali svetlo je bilo svetlo, svetlo je moglo samo da sija, a ako bi se katkad i ugasilo, sutradan bi zasijalo ponovo.
Ponovo bilo bi opet, a opet bilo bi ponovo.

BB.

”Volim te.” Govori mi njeznim glasom, gledajuci me prodorno svojim crnim ocima, milujuci mi lice jednom rukom, a drugom drzeci me za ruku. Gledam ga. Gledam ga njezno i drsko u isto vrijeme, dok mi srce radi 100. na sat. ”Pa reci nesto..” Govori mi i njezno se nasmije. Kako samo volim taj osmijeh. Osmijeh zbog koga vrijedi ustajati svaki dan. Pa cak i onim kisnim danima. ”I ja tebe.” Odgovaram mu nekako tiho, strasljivo. Stezem mu onu ruku koja drzi moju i preplicem prste s njegovim. Jos jedan osmijeh. A onda, onda se njegovo lice pocinje priblizavati ka mom. Njegov pogled. Pogled pun ceznje za mojim usnama. Svaki put kada me poljubi, cini mi se kao da cu prokljucati. Svaki put kao da je prvi. Osjecaj je vanzemaljski.”
Priče stvorene od omiljenih pitanja iz inboxa - pitanje prvo

Kakva je bila tvoja prva velika ljubav, pamtiš li je po nečemu ili bi radije zaboravio?


Sve nešto mislim zvučat ću hladno, možda čak drsko ili bezobrazno ali držat ću se istine: Sve moje ljubavi su bile iste – voljele su me obične smrtnice onako kako obične smrtnice vole, tražeći u ljubavi vlastitu korist i nikad ne dajući više od onog što mogu preboljeti. Sve moje ljubavi bile su male i tiho nestajale nakon par mjeseci… poput filma koji se dugo najavljuje i reklamira, filma u kojeg se uloži mnogo a na kraju bude prekratak i toliko običan da ga se nakon sedam dana niko ne sjeća. Sve moje ljubavi sam ljubio sa dvadeset posto srca, za svaku od njih sam morao da usporim i prilagodim se. Nijedna me nije oduvala i natjerala da ubacim u brzinu više pa se slupam o zidine romanse poput sportskog automobila bez kočnica. Sve moje ljubavi bile su djevojke željne pažnje i reklamiranja, djevojke koje su u meni vidjele društvo za put do destinacije a nikad samu destinaciju. Sve moje ljubavi su pričale o tome kako ljubav ne treba da bude svrha života već samo desna ruka u potjeri za vlastitim snovima. Jebeš takve ljubavi. Sve moje ljubavi su trebale nekog sa manje srca, nekog ambicioznog ko na život gleda kao na švedski stol sa kojeg treba uzeti što više. Ja nisam taj. Ja bih sa tog stola uzeo samo jednu stvar, onu koja mi najviše godi i izašao iz sve te galame na svoj mali balkon sa pogledom na Sarajevo. Sve moje ljubavi su tražile mnogo od života. Ja od života trebam jedino ljubav.

Sve moje ljubavi i danas misle da patim za njima. Čitaju moje priče ili pjesme, nađu dio koji podsjeća na njih i budu ponosne na trag kojeg su ostavile u meni. Sve moje ljubavi ne znaju da sam sa svakom od njih želio više i morao da maštam kada bih trebao živjeti. 

Dakle, da li se sjećam svoje prve velike ljubavi? Ne sjećam se jer je nisam imao ali jednom kada je nađem, cijeli svijet će je pamtiti po riječima koje za nju stvorim.

“Nikad nikog nisam voleo, rekao sam joj.
Mene hoćeš, drsko je rekla, gledajući me pravo u oči.
I tad sam znao, da već počinjem…”