drsko

Pričaj mi …
O čemu …Da ti pričam.- Upitao sam je…
O ljubavi…
Nema tu šta da se priča. -Drsko sam odgovorio…
Nemoj da si takav mrgud, sigurno si nekad volio. - Blago razočarana upitala je…
Ne, nisam….odgovorio sam dižući ljevu obrvu kao znak mrštenja.
Čudno…izgledaš mi kao neko…
Neko ko ipak ispod tog hladnog oklopa ima veliko…
Prokletstvo. Prekinuo sam je…
Ne želim o tome!
Srce. Povišenim tonom rekla je…izgledaš i kao neko ko zna da voli. Imaš taj osmijeh… osmijeh čovjeka koji bi mogao jednoj ženi da popravi svijet osmijehom, a kamoli tek dan.
Mene ćeš da voliš…uz blesavi osmijeh je rekla… Mene ćeš da grliš, ljubiš da maziš. I biću ti sve…znaš li to..? Znaš li …
Razvukao sam taj blagi grč na licu, nešto nalik osmijehu… i prešutio.
A onda, je takvu i zavoliš, i ako ti se cinilo nemogućim.
Poželiš da ostaneš.
…al’ ipak odeš.
Oduzmeš joj volju da ona ikad više voli… a sebi oduzmeš pravo da ikad više na ljubav pomisliš, a kamoli tek da je živiš.
I bila mi je sve najbolje moje, a ja njoj sve najgore….njeno. Njeno!
Poslije mene kao da je imala kvar na srcu, nalik onaj sa starim uličnim rasvjetama u parkovima koje bi na tren prekidale da svijetle u noći… dok ne bi dobile spoj i zauvijek prestale da svijetle…
Iz nekih starih razloga, prije mene njeno srce je počelo da prekida samo ja…ja sam bio taj spoj…. poslije kojeg više nikad nije…zavoljela… i zauvijek ostala takva.
—  MiKail