dozvoli

Ne volim uobicajene teme i uobicajene razgovore. Ne pitaj me odakle sam, pitaj me sta sam bila u proslom zivotu. Pitaj me zasto ne volim istoriju a zasto volim kaktuse. Pricaj mi o rukama, pricaj mi o odlascima i o sreci. Pricaj mi o svemiru u tvojoj glavi i dozvoli da upoznam koliko si poseban. Nemoj da vodimo uobicajene razgovore, nismo mi stvoreni za usputna caskanja.

Dopusti mi da prevazidjem psihicke barijere sa tobom
Dozvoli mi da te ljubim
pa da te onda malo ignorisem
pa te onda opet ljubim jer ne mogu da izdrzim bez tvog dodira kad si pored mene ni na 2 sekunde
Dopusti mi da budem nevaljala
Pa da me kaznis zbog toga,iako ces biti nezan
Dozvoli mi da te posmatram i
da te gledam
u oci satima bez prestanka
jer se ne secam kada sam videla
lepse oci od tvojih
I ne secam se
Kada su necije oci budile toliku lavinu emocija
I toliku zelju za nekom osobom
Kao sto ti budis u meni
Dozvoli mi da ti prebacujem
Za neke stvari koje ne radis
Ili koje me nerviraju
Pa se onda malo nerviraj
Ali me opet maltretiraj i ljubi i grli
Jer ja bez tebe
Ne mogu
I ja bez tebe
Nisam ja
Da li mozes da zamislis
Na primer
U Japanu
Hiljadu svetiljka na jednom mestu
A u sredini bas
Ta jedna
Koja ne radi,koja je ugasena
Zasto?
Zato sto je nije ukljucio onaj koji treba
A tako se i ja osecam kada ti nisi tu
Kada nisi pored mene
Kada nisi uz mene
Kada mi ne pises i kada se ljutis
Pa sedim sama
I bezim od ljudi
I svi me nerviraju
I samo nabijem slusalice u usi u masi stotinu ljudi koje vidjam svakog dana
i razmisljam o tebi
I govorim sebi
Ne
Nisam se toliko vezala za jedno bice slozenih razmisljanja i tvrdoglavog uma
I ne
Nisam ti se potpuno predala
A jesam
I ne znam kako bih
Sutra mogla bez tvog osmeha
Bez tvog pogleda
Bez tvog glupog hoda koji prepoznam i kada si kilometrima udaljen od mene
Bez tvog mangupskog stava
Kako bih bez svog viteza?
I onda shvatim da je vec kasno
I da se iz srca ne moze izbaciti
ono sto je u njemu zapecaceno..
A u mom
Trenutno
Zivis samo ti.

Odavno ne tražim nešto puno od života, a ne očekujem ni tako puno od ljudi.. Ali, molim te, ne dozvoli da završimo kao moji roditelji.
Ako ti se smučim nekada ili ako nikako ne prestajem da ti zvocam, čak i oko banalnih stvari, poput toga što si tanjir stavio na pogrešno mesto, molim te otiđi. Ako ikad poželiš da me više ne grliš, ne ljubiš, ne dodiruješ, ostavi me, molim te. Ako prestanemo da pričamo i krenemo da se deremo jedno na drugo, jer samo tako možemo da se čujemo ili dođemo do toga da jedno od nas krene da priča sam sa sobom, molim te, napusti me. Ako ti treba svakodnevni beg od mene, pa počneš samog sebe da ubijaš ili ukoliko više nemamo zajedničkih planova, a svoje odavno ne želiš ni da mi pomeneš, odšetaj molim te. Ako zaboraviš šta volim, kako da me nasmeješ, čemu se najviše radujem, molim te nestani. Ako prestaneš da se sećaš zvuka moga smeha, jer ga tako dugo nisi čuo ili ti iz sećanja nestane ukus mojih usana, jer se odavno nisu nalazile na tvojima, idi negde drugde, molim te.
Verujem da će me tvoj odlazak pakleno boleti, ali bolje je da odeš pre nego što postanemo gnevni jedno na drugo. Ne želim da te pogledam jednog dana i pitam se zašto sam izabrala da svoj život provodim kraj tebe, niti da mi prva i poslednja misao budu kako samo želim da odem odavde.. Zato, molim te, ako ikad prestaneš da me voliš, okreni se i ne vraćaj se više nikada.

Hej,
znaš,
dan je lep. 
I život je lep.
I svet je lep.
I ti si lepa.
I on je lep.
I to dete je lepo.
I sve je lepo, 
shvati to.
Nemoj da praviš nešto ružno od tih stvari,
ne treba ti to.
Iskoristi sve.
Idi šetaj se.
Slušaj muziku.
Gledaj film.
Smej se sa drugaricama,
ljubi se po mračnim ulicama,
smeši se kada vidiš da te gleda,
Igraj uvek i pevaj.
Napravi svoj srećan svet,
ne dozvoli ničemu da slomi te.
I kada boli, 
i kada je teško,
ti pronađi nešto lepo.
Pronađi ruku
koja će te dići iz blata,
Pronađi svoje sklonište bez straha.
Budi uvek hrabra ti,
sve će se na pravo mesto vratiti.

25.06.2017.

Ja sam do prije pola godine bio stidljivi student kojem nije padalo na pamet da nekom dozvoli da čita njegove riječi. Nema šanse, otimao bih svesku iz ruku i najboljem prijatelju. A evo, danas sam ko biva zreo čovjek sa punim radnim vremenom, sa urednom bradom i uveliko u dvadeset petoj – i pišem. Javno, zaoprave. Pod svojim imenom. Na Tumblru, na nekoliko portala, uskoro u zbirci poezije koja okuplja autore iz 19 zemalja a nadam se do kraja godine i u vlastitoj zbirci kratkih priča. Sve kontam sanjam, pa se štipnem tu i tamo, ko biva da se probudim – a san se nastavlja.

Ova je stranica početa iz očaja prije oko sedam mjeseci. Bila je moj psiholog, moja terapija i odušak od kvrgave stvarnosti. Ova stranica danas ima tri hiljade ljudi koji je prate. Tri hiljade, hej! Otkud meni toliko? Štipam se dok ovo kucam a ono tri pa tri.. Kako čovjek da se zahvali ljudima koji mu ostvaruju san, onaj isti san u kojeg je i sam jednom prestao vjerovati? Zbog vas se usuđujem sebe nazvati piscem, nije to mala stvar.

I još nešto hoću da vam kažem: Danas je u Sarajevu najveći islamski praznik, ramazanski Bajram. Ljudi, srce mi je k'o Beograd, Zagreb i Sarajevo zajedno samo kad pogledam koliko vas ima koji ste se javili da mi čestitate taj praznik. Svih vjera, svih nacija, sjetili ste me se. Nacionalisti mogu da nam pozavide, dolaze opasno dobre generacije!


Dakle: Hvala svakom od vas i ako sam nekom u prethodnom periodu zaboravio odgovoriti na poruku, napomenite me. Trudim se da nikog ne preskočim ali umijem biti smotan pa mi tu i tamo pobjegne greška. Za sve što treba, tu sam. 

Sarajevski John Doe vam je veliki dužnik i možda i najsretniji čovjek u Sarajevu danas.

-Hej! Lakše malo.
Rekla si mi one noći kada sam te snažno zagrlio. Nasmejao sam se i poljubio te u kosu. Nisam ti želeo reći zašto to radim. Znao sam da će doći jedan od ovih trenutaka. Kraj. Dok sam te grlio, govorio sam sebi pamti ovaj trenutak i ne dozvoli da se završi. Iako sam znao da hoće. Voleo sam te kao da nema kraja, kao da nikada neće doći i uvek ti obećavao da ću biti tu. Potajno sam se nadao da ću ti jednoga dana reći da sam se prevario. Sada mrzim što sam bio u pravu.

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se u stvari jutro po sebi peni
i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
da je život nešto prosto u meni,
– a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.

Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene,
vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita
od ono malo mojih noktiju i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi
naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voleo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše, čudno, spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno, nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas – mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi na mokrim, nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro
u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

—  Miroslav Mika Antić
Za Bojanu

Jedan sat ujutro, hladno kao sam đavo. Vraćam se sa neke loše svirke, sa stomakom punim tamnog piva i kaputom potpoljenim u nikotin. Na slušalicama pojačana live verzija Blue October “Hate me” dok koracima grabim Vilsonovo. Pusto, naravno, dokle pogled pada. Baš kako volim.

Još jedna djevojka kojoj sam prišao, platio piće i napričao dovoljno gluposti koje mi trijeznom nikada ne bi pale na pamet. Stiskavac dvoje ljudi koji ne znaju plesati, uz pjesmu benda koji ne zna svirati. Subota večer dame i gospodo, neka ide život.

Zove se Bojana, ako sam dobro čuo od krvave solaže bubnjara. Studira germanistiku i želi postati pjesnikinja. Stoji sama za stolom jer je došla sa drugaricom i njenim momkom. Koji su naravno nestali negdje u rasplesanoj gomili ne obraćajući pažnju na to da ona ni u kom slučaju nije dovoljno slobodna da se osjeća ugodno sa strancima ili dozvoli da je pokupi neki proćelavi student u kariranom džemperu.

Rekla je da ne sluša ovu muziku ali da su je natjerali da dođe. Da mrzi punk i rock i sve što je glasno. Da joj košulja već suviše smrdi na travu i duhan i da bi više voljela sjediti na nekom tihom mjestu uz toplu čokoladu i ex yu balade. Za deset minuta vikanja jedno drugom na uho u našem poluplesu, samo jednom me pogledala u oči. Taj uplašeni pogled mi je još jednom jasno rekao da ona samo želi da što prije ode.  

Izašli smo na taj šugavi sarajevski minus i ušuškali se u šalove i kapute. Prošetali smo do glavne ulice pa sam zaustavio taksi i otvorio joj vrata. Rekla je da je potražim ako mi zatreba društvo na nekom tišem mjestu, i u telefon upisala svoje ime i broj. Tu negdje se i nasmijala, prvi put te večeri. A ja samo klimnuo glavom kao, ja sam faca, javit ću se ako budem htio.

Taksi je otišao prema Kranjčevićevoj a ja strpao uši u kragnu kaputa, upalio svoju muziku i krenuo nizvodno pored Miljacke.

Ne zna Bojana da sam posljednji čovjek na svijetu koji će je večeras nazvati. Ne zna Bojana da se nisam trijeznio pet mjeseci i da još uvijek nosim jebeni vjerenički prsten na lančiću oko vrata. Ne zna Bojana da bi u nekom drugom životu taksijem išli u moj stan i slušali Štulića dok se golubovi mrznu na Sebilju mog Sarajeva. Ne zna Bojana da se u svitanje vraćam kući i mrzim svaku baladu ikada napisanu. Ne zna Bojana da bih dao desnu ruku i bar pola kile duše da samo na trenutak povjerujem da na svijetu postoji žena za koju bih se ponovo rodio. Ne zna lijepa Bojana da njen osmijeh podsjeća na januarsku noć kada je rekla da želi neki novi život, bez mene. Ne zna Bojana da je taj taksi vozi daleko od njene najveće greške. Sretno Bojana. I ako ovo čitaš, kloni se pankera i točenog piva. Nadji sebi nekog ko mrzi poeziju.

1.Nikad se ne raspravljaj s idiotom – on će te spustiti na svoju razinu, a poslije dotući svojim iskustvom.

2. Nikad ne gađaj čovjeka blatom. Do njega možda ne doleti, a na tvojim rukama će ostati.

3. Nikad ne sumnjaj u svoju privlačnost. Zapamti: vaga laže, ljudi zavide, a ogledalo je skroz iskrivljeno.

4. Ne zovi one koji te ne zovu, i ne čekaj one koji te ne čekaju.

5. Ako su ti rekli da je tvoj vlak prošao, zapamti postoje još i avioni i brodovi.

6. Zapamti: dobre se stvari počnu događati kada se udaljiš od negativnih ljudi.

7. Umjesto da brišeš suze s lica – obriši ljude iz svog života koji su te natjerali da plačeš. Ne dozvoli da postupci drugih ljudi unište tvoj unutarnji mir.

8. Nikad se ne okreći unatrag – tamo je sve bez promjena.

9. Nikad se ne uspoređuj s drugima. Ne uspoređuj: zdravlje, muža, djecu i plaću.

10. Ako na svom putu ne sretnete sebi jednakog ili boljeg, nastavite put sami. Nema prijateljstva s budalama.

Podsetnik:

Bez obzira da li si večito pozitivna ili to (usled sopstvenog ili tuđeg pritiska) pokušavaš da budeš, evo šta imam da ti kažem: NE MORAŠ DA BUDEŠ VEČITO POZITIVNA. Bez obzira šta društvo kaže, bez obzira šta su otkrila najnovija istraživanja, bez obzira šta kažu prijatelji i najbolja drugarica i porodica. Ne moraš stalno da nosiš osmeh na licu. Ako od sebe i drugih tražiš isključivo pozitivno(st), zapitaj se: šta je to što ne smeš sebi da priznaš? Zbog čega se toliko plašiš svojih dubina? Slušaj me, zvali te pozitivna ili negativna: DOŽIVI. SVE. SVAKU EMOCIJU. Bila ona sreća, radost, bes, tuga. Doživi je i pusti. Ne zovi se njenim imenom - pozitivna ili negativna. NISI EMOCIJA. VEĆ ČOVEK. SA SVIM SVOJIM USPONIMA, I PADOVIMA, I SREĆAMA I TUGAMA. Uče te - emocije - da ništa ne traje zauvek. Ni tuga. Ni sreća. Zar ne shvataš koliko suludo je da od sebe tražiš da budeš večito pozitivna? Nemoj sebe opterećivati. Nemoj bežati od sivila. Nemoj tražiti od sebe perfekcionizam. Dozvoli sebi da budeš čovek. Jer to i jesi. Ne večito nasmejana mašina.

Kolekcija priča o godinama s Anjom – PORODIČNA VEČERA

U košulji neudobno zakopčanoj do grla, u nekim hlačama na peglu i kaišem kojeg sam jedino na svadbama nosio, nesigurnim se korakom penjem uz stepenice. Cipele se presijavaju i lupkaju u polumraku o betonske stepenike, disanje mi je nemirno a u ruci šuška vrećica sa bombonjerom, sokom i nekom nasumično odabranom belgijskom čokoladom. Nisam skratio bradu, nisam začešljao jednu od onih pederskih frizurica na stranu kako bih se dopao njenoj mami ali jesam se, jebiga, picn'o k'o da idem na svadbu.

Trebalo je uzeti lift, pomislim zastajkujući na četvrtom krugu stepenica. Otpuštam ono posljednje dugme košulje, uz prozor što gleda na Željin stadion hvatam dah i nasumično skrolam neki članak na dnevnom portalu samo da nečim drugim okupiram misli. Vuče me neodoljiva želja da zapalim ali to vjerovatno nije pametna ideja. Njen otac, bivši vojni komadant a sada vlasnik zaštitarske agencije i trener jedne od onih istočnjačkih borilačkih vještina, sigurno ima neku zen moć da namiriše nikotin, drogu ili alkohol na dvadeset kilometara udaljenosti. A opet, ni sam ne znam otkud ovolika potreba da ostavim dobar utisak. Ni prvi ni posljednji put da sjedim sa roditeljima neke moje djevojke, kod nekih se imalo o čemu pričati, kod nekih se samo gospodarilo neugodnim tišinama ali na kraju dana, izlazio sam iz tih stanova rasterećen i bez ijedne brige na svijetu. Ta moja nonšalantnost je nekad donosila rezultate, nekad nije, ali poenta je bila u tome da me nije bilo briga.

Ko ga jebe – pomislim, i uz onaj na kant otvoren prozor što sa haustora gleda na stadion, zapalim cigaretu i odmjerim misli. Dole u uglu parkinga u hladu ispod topole gledam svoj auto. Uredno parkiran pored nečijeg Mercedesa, prašnjav, neopran, žalio mi se kako ga je golub posrao samo što sam ga ostavio dole. Trebalo bi ga oprati jednog od ovih dana. Iz nekog razloga su me te jednostavne aktivnosti uvijek zabilazile, niti sam imao volju za njima niti su mi nešto posebno smetale. Auto prljav, stan neuredan, pepeljara pretrpana, knjige na polici nabacane, neke pročitane do pola, neke nikad počete, a skoro sve ukapane pepelom i kafom… i vječito pretrpane misli. Jedino je na papiru sve složeno kako treba.

Pred kraj cigarete mi zazvoni telefon, njena slika na ekranu. Javim se, povačim dim, bacam pikavac kroz prozor i kažem joj da stižem. Prikopčam ono posljednje dugme jer, eto, iz nekog razloga misli da to tako treba, da odajem utisak profesionalnosti i otmjenosti, iako te dvije osobine nikako ne bi smjele i istu košaru sa mnom ali ‘ajde, ne smeta mi toliko pa ga zakopčam. Ubacim dvije žvake i polako do šestog.

Sa stubišta krećem izduženim hodnikom prema njenim vratima, već razmišljam ko će da otvori i opet, koji je pravi način da se pozdravim ali Anja mi olakšava situaciju, stoji u bijeloj haljini prošaranoj ružinim cvjetovima tu na pragu, širom otvorenih očiju, nasmijana, očigledno zadovoljna košuljom koju sam odabrao, ali i dalje nemirno lomi prste jer, hiljadu puta mi je to do sada ponovila, ubijeđena je kako se njen otac i ja nećemo slagati.

Nagnem se da je poljubim u čelo, njena se ruka spusti na moju podlakticu, nježna kao i uvijek, primakne se u blag zagrljaj, nečiji tuđi, nije jedan od naših, valjda iz poštovanja prema prisustvu svojih roditelja ili iz straha da jedno do njih ne krene prema hodniku i ne nađe nas zagrljene na pragu… pa me pogleda škiljeći kao vjeverica, nagne glavu u stranu kao da hoće pitati „jesi li to pušio“, ali prešuti, nasmije se i za ruku me povede unutra.

Kroz široki hodnik ofarban u blještavo bijelu, vodi me u dnevnu sobu gdje sjede njeni roditelji. Čvrst stisak vojnog lica, probadajući pogled i jaka vilica dočekaše me na sred sobe, prije nego sam stigao riječ da izgovorim. „Dakle ti si Saša“, reče promuklim glasom, i ostade na tome. „Ja sam“, rekoh.

Njena se mati pojavila iz kuhinje par minuta kasnije, nervozna, užurbana, sva smušena u vlastitom koraku, ide prema meni i grli me kao što majka grli vlastito dijete. „Dobro nam došao sine“, izgovara sred zagrljaja a ja k'o stablo breze, povijam se lijevo desno prateći njene pokrete u zagrljaju, pokušavam se zahvaliti al’ mi nekako neugodno pa tek kad me pustila, stižem da kažem par riječi, da se zahvalim na pozivu i naglasim kako im dom divno izgleda. Mati se postidi, krene lomiti prste baš onako kako to Anja radi i izvinu se jer mora nazad u kuhinju da meso ne prigori.

Večera bješe bogata, sa nekoliko različitih jela, raskošna u bojama i ukusima. Anjina je mama fantastična kuharica a par puta je, uz Anjino negodovanje, naglasila da je i kćerku podučila svim tajnama zanata, smješkajući se mislima koje joj prolaze kroz glavu. Ja nisam mnogo govorio - niti sam posebno vješt sa srećnim porodicama, niti se umijem opušteno ponašati na takvim večerama. Trudio sam se da uljudno odgovorim na svako pitanje, da jedem umjereno i pristojno i da se kojim slučajem ne ukapam po košulji – ne bi mi bilo prvi put.

Nešto kasnije, Anju je mati odvela u kuhinju da joj pomogne sa pospremanjem posuđa, pa smo za stolom ostali njen otac i ja. Iz staklenog pretinca ormara u kojem su uglavnom stajale slike, ukrasi, par vojnih odlikovanja i nekoliko knjiga, izvukao je flašu viskija pa ponio dvije čaše s ledom prema stolu. Nisam ih tražio, neću ih ni odbiti. Natočio nam je piće, iz unutrašnjeg džepa svog prsluka izvukao tabekeru, ponudio me a ja nisam znao da li me testira ili je već vidio kroz svaki sloj moje večerašnje nepušačke maske pa odbijem, ne previše iznenađeno niti drsko, tražeći onu nonšalantnost koju sam nekoć nosio na ovakva okupljanja. On podigne obrve pa slegne očima, vrati tabakeru u džep i popije gutljaj.

-   „Dakle, inžinjer? Nije ti to loše.“

-   „Ne mogu se požaliti.“

-   „Radiš?“

-   „Radim.“

-   „Gdje radiš?“ – kažem mu.

-   „Solidna firma, solidna. Jednom su za mene nešto radili i prijatno me iznenadili.“ Povlači dim, otpija piće i nastavlja. „Stranci su to, jebiga, nema tu prostora za zajebavanje.“

-   „Dobro je za sad, vidjećemo.“

-   „Nego da te pitam.“

-   „Pitajte.“ Već mi smrducka kuda ovo ide.

-   „Tvoje ime, Saša.“

-   „Šta s njim?“ Postajem defanzivan.

-   „Je'l to nešto skraćeno ili..?“

-   „Ništa skraćeno, na ličnoj piše Saša. Dobio sam ime po čovjeku koji je spasio život mom ocu.“

-   „Dakle ti si…“

-   „Pitate me za naciju, religiju ili oboje?“

-   „Pitam te ako bude svadbe, hoće li ona biti šerijatska ili crkvena.“

-   „Nisam religiozan, neće biti crkvi ni džamija.“

Stari otpija piće do kraja, spušta čašu na stol i skenira me pogledom. Ja kao da toga nisam svjestan, gledam po zidovima njegove slike u svečanim generalskim uniformama, oružje uramljeno iznad komode sa TV-om, ordene okačene tik iznad fotografije na kojoj drži svoju kćer u naručju, gledam vjerske knjige na policama i u onoj istoj komodi iz koje je izvadio viski, gledam veliku sliku ispred Begove džamije, sliku na kojoj su on i njegova supruga, ona pokrivena maramom, on u ruci drži svetu knjigu, oboje nasmijani i mladi kao što smo Anja i ja danas.

Vraćam pogled na njega, ježi me njegova grimasa pa iz džepa vadim kutiju i palim cigaretu. Anja ulazi u sobu, zastaje, vidim na perfieriji svog pogleda kojeg držim na licu njenog oca kako me gleda, kako oklijevajući korača prema nama i spušta na stol šoljice kafe, pa žurnim korakom bježi iz dnevne sobe da se kojim slučajem ne zadesi tu kad krenu riječi. Njen otac mijenja izraz lica, nije to više nadmoćna vojnička staloženost, spušta obrve, ugao usana mu se izvlači na jednu stranu i gleda me jednim od onih osmijeha kojima se gleda neprijatelj pred borbu. Ja otkopčavam ono dugme koje me neopisivo guši, stresem sa sebe prašinu smušenosti i stida, ispravim ramena i zauzmem stav muškarca. Sve ili ništa, ovaj put.

Bez ikakve maske na licu, bez straha ili želje da mu se dopadnem, srkao sam svoju kafu i uživao u ćutanju. Ljudi često kažu kako su im te tišine neprijatne, a ja u njima nalazim mir i tek tad mogu jasno fokusirati misli na vlastiti svijet. Ispušili smo svoje cigarete, popili svoja pića i više ni riječ nismo rekli. Stari je ustao, sa rukama na leđima zaobišao stol kao što vojni general obilazi oko vojnika koji je nešto skrivio, stao par koraka od mene i čekao da i ja  ustanem.

Kada sam to uradio, on je pružio ruku. Ja sam pružio svoju, rukovali smo se. Sve što je rekao bilo je: „sad možeš ići.“ Pogledao sam prema vratima koja su vodila u kuhinju, odmjerio ga pogledom čekajući da mi dozvoli da se pozdravim sa Anjom i njegovom suprugom ali je njegov ledeni izraz lica ostao isti.

Napustio sam stan ne pokazavši ni gram potrešenosti, ne okrenuvši se za zalupljenim vratima, ne misleći na Anju i njenu savršenu porodicu u njihovom savršenom domu. Sišao sam niz stepenice najbrže što sam mogao, upalio auto i odvezao ga u jednu od onih samouslužnih autopraonica. Zavrnuo sam rukave košulje, uzeo crijevo u ruke i prao auto dobrih pola sata. Otvorio sam sva četiri vrata i gepek, prebrisao svaki centimetar iznutra, zatvorio vrata, suhom krpom ga posušio a zatim otišao do benzinske pumpe, natočio pun rezervoar goriva, kupio dva-tri mirisa za auto, jedan okačio sa unutrašnjeg ogledala a drugo ubacio u pretinac, pustio muziku i obišao krug Sarajevom.

Bilo je već jedanaest kada sam klizio prema Principovom mostu, neki me vrag nažuljao pa skrenuo desno, ostavio auto tamo na parkingu iza At Mejdana, prošetao i pješke prešao Principov most. Ušao sam u čaršiju kao u vlastiti dom, osjetio poznate pločnike pod stopalima i kroz gužvu i buku sve većeg broja turista, probio se do Begove džamije.

Stajao sam u haremu kraj česme, gledao gore u munaru i razmišljao o tome kako ljudima život lako udari u glavu. Gledao sam vjernike posvećene svojoj molitvi pa iz džepa opet izvukao cigaretu i zapalio. Pomjerio sam se u sami ćošak harema, naslonio leđa na kameni zid i makar pola sata posmatrao te ljude. Misli me nisu umarale, nisam pokušavao razumjeti ni Anjinog oca, ni mog oca, niti bilo kojeg drugog čovjeka kojem su ratne godine prošle kroz krv. Nije me bilo briga za njihove žrtve niti za godine koje su ostavili u rovovima boreći se jedni protiv drugih, ni sami ne znajući za šta – u tome nisam vidio ništa sveto. Moja je svetinja bila ljubav, Anjin osmijeh, godine koje smo jedno drugom obećali i godine koje nam žele oduzeti – i vječito pitanje, mogu li oni to razumjeti?

Vraćao sam se prema autu, bila je ponoć. Nije bilo propuštenih poziva, nije bilo poruka niti tragova da me Anja pokušala pronaći. A opet, ni ja nisam nazvao nju. Sklonio sam se u park At Mejdana, sjeo na klupu i pozvao njen broj bez jedne jedine ideje šta ću reći ako se javi. Zvonilo je tridesetak sekundi bez odgovora, veza se zatim prekinula. Nisam pokušavao ponovo. Postalo je hladno, gurnuo sam telefon u džep i upalio auto. Spustio sam se Sarajevom slušajući neki stari jazz i došao u svoju mahalu. Pred zgradom me čekalo moje parking mjesto.

Parkirao sam, krenuo prema ulaznim vratima kada sam čuo zvuk padanja ptičijeg govna na haubu auta.

Moj savjet za sve tuzne duse..👇

Zivot je zajebana igra. Povrijede te, lazu te, ogovaraju te, osudjuju te, grle te a mrze te. Prvo ti noz zabije tvoja krv, pa onda drugi. Izdaju te oni za koje si zivot bio spreman da das, jeftino te prodaju za tren. Ali nemoj da okreces paznju na te ljude, nemoj da dozvolis da te boli zavrsena veza, nemoj dozvoliti da te izgubljeno prijateljstvo pokopa pa nije zivot samo bol i patnja. Zivot moze da bude i lijep. Okreni se, pogledaj oko sebe. Jos postoje iskrena prijateljstva, iskrene ljubavi. Postoje ljudi koje mozes nazvati sestrom, bratom i partnerom, samo tesko ih je pronaci. Zapamti uvijek postoji neko na cijem ramenu mozes plakati, neko ko je vrijedan da rizikujes sebe, neko da sa njim podijelis veselje i tugu. A oni losi, cim ti pricaju iza ledja to znaci da si ti izpred njih. Zato ne okreci se nazad, uhvati za ruku svoje iskrene ljude i uz njih hodaj ponosno naprijed.