dopusti

Dopusti mi da prevazidjem psihicke barijere sa tobom
Dozvoli mi da te ljubim
pa da te onda malo ignorisem
pa te onda opet ljubim jer ne mogu da izdrzim bez tvog dodira kad si pored mene ni na 2 sekunde
Dopusti mi da budem nevaljala
Pa da me kaznis zbog toga,iako ces biti nezan
Dozvoli mi da te posmatram i
da te gledam
u oci satima bez prestanka
jer se ne secam kada sam videla
lepse oci od tvojih
I ne secam se
Kada su necije oci budile toliku lavinu emocija
I toliku zelju za nekom osobom
Kao sto ti budis u meni
Dozvoli mi da ti prebacujem
Za neke stvari koje ne radis
Ili koje me nerviraju
Pa se onda malo nerviraj
Ali me opet maltretiraj i ljubi i grli
Jer ja bez tebe
Ne mogu
I ja bez tebe
Nisam ja
Da li mozes da zamislis
Na primer
U Japanu
Hiljadu svetiljka na jednom mestu
A u sredini bas
Ta jedna
Koja ne radi,koja je ugasena
Zasto?
Zato sto je nije ukljucio onaj koji treba
A tako se i ja osecam kada ti nisi tu
Kada nisi pored mene
Kada nisi uz mene
Kada mi ne pises i kada se ljutis
Pa sedim sama
I bezim od ljudi
I svi me nerviraju
I samo nabijem slusalice u usi u masi stotinu ljudi koje vidjam svakog dana
i razmisljam o tebi
I govorim sebi
Ne
Nisam se toliko vezala za jedno bice slozenih razmisljanja i tvrdoglavog uma
I ne
Nisam ti se potpuno predala
A jesam
I ne znam kako bih
Sutra mogla bez tvog osmeha
Bez tvog pogleda
Bez tvog glupog hoda koji prepoznam i kada si kilometrima udaljen od mene
Bez tvog mangupskog stava
Kako bih bez svog viteza?
I onda shvatim da je vec kasno
I da se iz srca ne moze izbaciti
ono sto je u njemu zapecaceno..
A u mom
Trenutno
Zivis samo ti.
Ti, baš ti koji ovo čitaš, nasmij se. Nasmij se životu. Život je jedan, uživaj u njemu. Briši te suze s lica. Nitko nije vrijedan njih. Idi dalje. Nema ne mogu, moraš. Malo po malo, nemoj biti slomljen. Nemoj pomišljati na oduzimanje svog života. Čovječe, ti vrijediš, vrijediš, jednostavno vrijediš. Ne dopusti da te itko uvjeri u drugačije. Jer stvarno, zaista vrijediš. Iako ti je srce sad u raspadu, sastavit će se. Netko će ga sastaviti. Doć će netko drugi. Znam da ne želiš druge, želiš njega, ali život ide dalje. Sve prolazi, sve. Proći će i to. Vjeruj. Nadaj se, moli i vjeruj. Možeš dalje, ti sve možeš.
Bar jedno jutro, kada se probudiš, nemoj odmah uzeti telefon u ruke. Ne proveravaj društvene mreže, poruke, da li te je on zvao, statuse, slike. Umesto toga protegni se u krevetu, baš onako kao kada si bila mala. Nasmeši se novom danu. Promrdaj prste na nogama. Smešan osećaj, zar ne? Zagrli jastuk najjače što možeš. Poljubi svoje rame. Isplazi se, onako, u prazno, i dopusti sebi da budeš dete. Započni dan svojim osmehom.
—  recisumojeigracke
Mjesto do prozora

Mjesto do prozora.
Svi žele mjesto do prozora. I svima je ljubav kada ti on dopusti da sjediš do prozora.
Oduvijek sam zamišljala putovanje sa ljubavi svog života. Pusti mi da sjednem do prozora i ja ostanem sretna do kraja putovanja.
Nisam ni razmišljala kolika je ljubav kada on želi da bude do prozora, a ja pored njega.
12 sati putovanja.
Noćna vožnja.
Samo želim sklopiti oči.
Moram ih sklopiti.
I nije bilo teško.
Naslonim glavu na njega i San počinje da igra.
U jednom trenu se trznem i otvorim oči.
Vidim kako njegova glavica konstantno udara u prozor i nikako da se smiri.
Ah to mjesto do prozora…
Nije sve u tome.

Da li bi ti ja mogli da postanemo mi?

Vec dugo nisam osjetila ovako nesto, onaj cudni osjecaj kada mi je toliko toplo da se znojim, a u stvari mi je hladno i ako pipnes moje ruke, osjetices koliko su ledene. Vec dugo se nisam tako ocarano zagledala u necije oci, razmisljajuci kako bi bilo lijepo da me pocastis ponekim pogledom negdje, u cetiri zida, i da mi dopustis da se divim ocaravajucoj boji tvojih ociju. Vec dugo se nisam toliko zaintresovala za nekog momka, a onda sam te ugledala i osjetila da je protutnjao citav zoloski vrt u meni. Vec dugo smisljam neku dobru foru da i ja zaintresujem momka kao sto si ti, ali dzaba kad sam pred tobom ostala bez teksta, sa jednim neizgovorenim pitanjem “Da li bi ti i ja mogli da postanemo MI?”…
Ne, ne volim te. Nisam još imala priliku za to. Samo sam malo zaljubljena u tebe. Onako, ludacki, ništa posebno. A kad bi mi dao priliku, mogla bih isto tako i da te volim. Ludacki, nenormalno, odvratno, prljavo i previse. I niko to ne bi radio bolje od mene.

Da li je ovo sve iluzija il sam se ja stvarno zaljubila?

Sto kad ga volis toliko
- da ti samo njegov pogled može odsjeci noge ?
- da ostanes na mjestu nekoliko minuta nakon što prodje pored tebe samo kako bi mogla udisati njegov parfem ?
- da ti je i prostorija puna ljudi prazna jer njega nema ?
- da bi i najdrazu pjesmu mjenjala za jos jednu priliku da cujes njegov glas ?
- da ti je cijeli dan potracen jer ga nisi vidjela ?
- da zamišljas grozne scenarije zbog kojih ti se ne javlja
( vise je vjerovatno da je izgubio mobitel ili je sa nekom drugom curom ) ?
- da provedes sate i sate pred ogledalom, namjestajuci frizuru, birajuci odjecu, sminkajuci se – samo zato sto znas da ces ga danas vidjeti, pa barem na 2 minute?
- da ostanes u transu kad ti se obrati?
- da dobijes napadaj hiperaktivnosti samo zato što se oboje nalazite u istoj prostoriji?
- da svoje prijatelje izluđujes sa spominjanjem njega, njegovog bozanskog osmijeha, pogleda,
njegovog adjeovskog glasa..
- da pamtis datum kad te je prvi put oslovio sa punim imenom?
- da ti tvoj nadimak postane jos drazi jer se njemu svidio
( da ne spominjem nadimke koje ti je on sam osmislio. ) ?
- da bi bila u stanju otkazati sve planove samo da znas da cete se sresti negdje, sasvim slucajno ?
Ehh Boze…
On ne zna boju mojih ociju. Ne razlikuje nijanse crvene u mojim obrazima. Stihovi moje najdraze pjesme su njemu nepoznati. I da ih negdje procita to bi za njega ostali samo stihovi. On još ne zna koje cvijece mi raste umjesto korova po crnim mislima. Ne umije prepoznati moje zaljubljene korake u punom hodniku praznih ljudi. On je gluh za bludni rokenrol i plavi bluz mog srca. Njemu nije vazno što u ovim sitnim satima ja još mislima na njega. Pisem o njemu.
On to ne zna.Ali ostaje moja zelja da ce jednog dana saznati i uzvratiti bar polovinu ljubavi koja mu je pruzena.

Zaljubljenost je kao peščani sat – dok se glava prazni, srce se puni.

Daughter of the moon
Budi muško. Napiši joj pjesmu, zagrli je na sred ulice, prekini je poljupcem, čuvaj je za ruku u gužvi, dopusti da te uhvati dok je gledaš, svaki dan joj daj primjer zbog čega ti je lijepa, ukradi cvijet za nju, saslušaj je, pitaj je za mišljenje čak i za najmanje stvari, daj joj do znanja koliko je dio tvog svijeta. Učini ju sretnom, učini je posebnom, jer za nju samo ti to možeš.
—  A.D.
Budi nežna prema sebi. Daj sebi vremena. Dopusti sebi da osetiš svaku emociju koja ti dođe a onda kada prođe kaži sebi da će sve biti u redu. Nakon neprospavane noći poželi sebi dobro jutro. Polako pređi obrazom preko ramena. Oseti nežnost svoje kože. Podseti sebe da u svakom trenutku radiš najbolje što znaš. Razneži sebe svojom ljubavlju.
—  Andrea Oršanić

Prilično sam umorna od pijanih komplimenata i prekršenih obećanja. Želim mnogo više od ljubavi koja traje jednu noć. Želim da posetim najmračnije delove tvog uma i razumem ono što se unutra nalazi. Hoću da znam šta te to noću drži budnim i da te ljubim dok ne isisam tu tugu iz tebe. Hoću da mi uz jutarnju kafu prepričavaš šta si sanjao, ma koliko banalno bilo. Ne treba mi ništa lako i lepo, jer znam da ljudi nisu takvi. Dopusti mi da zavolim sve one delove tebe koje niko nikad nije smeo i umeo da voli.

Ali molim te, nemoj niti pokušati spasiti me. Ne budi moj heroj, moji heroji su me više puta ostavili polumrtvu, negdje, daleko od bilo čega što volim, ostavljali su me u tami i slamali me iz dana u dan. Budi ono što me tjera da se borim, budi ono što me izaziva na život, ljubav, smijeh, bijes, strah. Budi ono što mi dopušta vjerovati. Probudi u meni mješavinu emocija koju neću moći izdržati i pokazat ću ti da mogu. Uspjet ću. Probudi snagu u meni, dopusti mi da te volim na onaj način na koji samo ja mogu voljeti, probudi ljubav koju samo ti možeš osjetiti. Dopusti mi da te ne pustim da odeš, dopusti mi da se naljutim i da te svejedno zagrlim kao da je zadnji put… Budi moje more. Neka me tvoje struje vode  bilo gdje. Vodi me kamo želiš, tvoja sam. Daj mi da te opet imam, ali ne pokušavaj me spasiti, meni spas ne treba. Dovoljno je da tvoj šapat razbije tišinu ove mirne noći… Samo to.
—  Još jednom, 141016
E pa dragi moj filmu, i najdraži možda, nisi bio u pravu. Nije istina da nikada više nećeš imati taj osećaj kao da si tri metra iznad neba. Nije istina da se sve dešava samo jednom u životu. Nije istina, jer ako odabereš, stvarno iskreno odabereš da živiš sadašnjost, a ne prošlost koja je bila u trenucima savršena, u trenucima previše bolna, kako god... Shvatićeš. I volećeš. Kao da je prvi put. I bićeš opet zaljubljen kao običan idiot i pubertetlija, mada nećeš više zamišljati držanje za ruke i maštati na časovima matematike, već ćeš zamišljati kako otkopčavaš dugme po dugme košulje, samo za njega i nećeš moći da učiš za najteži ispit koji imaš te godine na faksu. Naravno da su se stvari promenile. Naravno da se desilo hiljadu promena u tebi. Ali nije istina da je onaj osećaj nepovratan. Događa se svaki put, na neki potpuno nov, a opet tako savršen i tako topao način kad zavoliš. Samo dopusti. Prošlost su samo uspomene i lekcije. Živi sada. Voli sada.
Oprosti

Oprosti… Samo oprosti i vrati mi se. Vrati mi onu srecu koju sam imao s tobom, vrati mi svu moju sramezljivost i svu moju tisinu, nervozu kad mi priđes, onako polako…

Vrati mi se. Ponovo stavi svoje ruke oko mog vrata. Dopusti mi da ponovo udahnem tvoj miris, da osjetim drhtaj tvog tijela dok te ljubim i da mi das ruku. Dopusti mi da te grijem dok ti je hladno, dok ti susim majicu, koja se smocila, jer smo bili toliko blesavi da sjedimo na stepenicama Narodnog pozorista, i jedemo Monte, dok lije kisa…

Dođi… Dođi da se svađamo oko glupe 2 marke jer se nismo uspjeli dogovoriti ko ce platiti jer smo oboje tvrdoglavi… Samo mi dođi… Dođi, zagledaj se u moje usne. Dopusti da te privucem uz sebe opet. Da te ljubim, volim, da stane vrijeme, ali i da nam, opet, brzinom svjetlosti, prođe jer je uvijek tako kad smo skupa. Dođi, zaboravi vrijeme, zaboravi sve probleme, skupi se uz svoju bijednu budalu i samo budi njegova… Molim te

Znam da sam nesavrsen, da nisam ni blizu onih zgodnih Zeljinih fudbalera, za kojim ludite ti i tvoje prijateljice. Oprosti mi zbog tog. Oprosti sto sam nizak.
Oprosti…
Oprosti sto sam sutljiv. Oprosti sto me svega strah. Oprosti sto sam se vezao za tebe ovoliko jako. Oprosti sto tene mogu pustiti samo tako. Oprosti mi…
Oprosti mi sto brinem za tebe, sto te zelim cuvati i sacuvati od svakog zla na ovom svijetu. Oprosti…

Ali opet…
Necu se prestati boriti za tebe, iako si ugasila ovaj plamen u meni, koji je gorio samo za tebe i nas. Necu dopustiti da odes. Samo tako. Kao da niceg nije bilo. Ti si moja, ej. Znas koliko sam sebican kad si ti u pitanju.
Jesi, najgora si na svijetu, ali si moja. MOJA. Zelim tebe. Zelim ovaj tvoj nered i nemir. Zelim sve sto se tice tebe. Obozavam tvoju nesavrsenost. Obozavam sve sto je tvoje.
Izvoli, muci me jos vise. Ne javljaj mi se satima. Glumi jacinu. Reci mi da ti vise nije stalo do mene. Reci mi da sam previse tezak. Prekrizi ruke. Duri se. Znas koliko si slatka tako ljuta…

Samo, molim te, daj da opet zaiskri ovaj oganj u meni. Probudi mrtvaca. Probudi ga. Jedino ti to znas i umijes. Pokazi mi da ti je bar malo stalo do ove budale, rugobe i patuljka koji je beskrajno lud i zaljubljen u tebe. Dopusti mu da te voli jos vise nego prije. Onako beskrajno kao sto smo govorili. Dopusti mu da te zagrli onako jako kao sto je uvijek znao. Da ti ispadnu rebra i da ostanes bez zraka. Pa da te ljubi… Znas, onako.. Da umres, pa da te opet ozivi. Daj sebe njemu opet… Zaustavi svu ovu zudnju koju osjeca prema tebi. Budi mu najgora, a opet najbolja od svih.

Budi njegova.

Dokazi da ti je stalo do njega. Dokazi da je vrijedilo sve ono sto je cinio za tebe i sto ste imali. Dokazi mu da ga volis, onako luđacki, kao sto je i on tebe. Ludo, tinejdzerski, najvise, beskrajno.

Dođi…
Vrati mi sebe…
Vrati mi moju “Oliveru” s kojom sam mozda nekad “pred isti izlog stao” ili smo se “mozda na trenutak mimoisli” ili “mozda zajedno iz voza negde sisli”…
Samo se vrati… Trebam te kao zrak. Bez tebe ne mogu da disem. Bez tebe nista nema smisla. Zasto da zivim sad? Cemu da se nadam?

Vrati se…
Vrati se da imamo malu bijelu kucicu, delfine i konje.. Vrati se da uzgajamo voce i povrce, da pravimo sokove i dzemove. Dođi da imamo malog cuku i dvoje djece. Dođi da dijelimo sve. Dođi i budi moja opet. Dođi da te cuvam i sacuvam od svega.

Hladno je bez tebe. Ove ruke vise ne mogu da se ugriju i da griju. Nisu vise tople, a i oci su presusile. Drhat me neki hvata. Tama se opet uvlaci u svaku supljinu ovog mog groznog bica. Nacrtaj mi osmijeh opet. Molim te.
Budi moja i nicija.

“Jedino si ti osmeh mogla da mi vratis, Smesta da me ubijes, pa ozivis k'o da nije nista.
Jedino si ti mogla da mi se vratis,
Kad me ostavis i zaboravis.
Ma jedino sam ja sanjao sa tobom tvoje snove,
Boga molio da imam snage za sve zelje tvoje.
Jedino sam ja mogao da te vezem,
Kad me ostavis da se istog jutra sa mnom probudis.”

Volim te, ludice moja.. Beskrajno. Luđacki.

26.6.2016

Pismo prijatelju,

ostalo je svega par dana do kraja još jedne godine i kao po navici, pišem ti pismo. Znaš li da će ovo biti prva godina koju neću slaviti? Mislim da nema smisla proslavljati kraj ove godine, kojoj ni početak nije bio obećavajući. Zaboga, žudela sam za tim da ti pošaljem poruku iako već tada više nisi bio toliko bitan. Uskoro će biti tačno 365 dana otkako smo razmenili naše poslednje reči. Nije li to čudno? Dve osobe koje bi ponekad zaspale dopisujući se, danas ne pričaju uopšte.
Misliš li da bih ovu godinu mogla da definišem kao „godinu gubikata“, pošto se meni čini da ona upravo to jeste. Jednu osobu sam nepovratno izgubila, jedna je ipak ostala tu, zato što to zaslužuje, a od mnogih sam rešila da odšetam i odustanem. Izgubila sam uverenja za koja sam se nekad borila, zaboravila sam značenje reči „zauvek“, ostavila sam svoju mladost iza sebe i konačno rešila da stvarno zakoračim u svet odraslih. Nije li čudno koliko sam se uvek osećala starijom od svih, a bila sam ista kao i oni? I dalje izgledam kao maloletnica, ne brini! To se barem neće uskoro promeniti. Ali ja sam odjednom odrasla. Prestala sam da verujem da se svet okreće oko mene i počela da posvećujem pažnju drugim ljudima i da im pomažem, jer oni više nemaju toliko snage da nose sav teret na svojim leđima. Hoćeš li poverovati da sam prestala da prekidam druge ljude dok pričaju i da sam naučila da govorim izvini? Ili da se trudim da saslušam sve, a da ne dam više nikakav komentar, jer shvatam da moje znanje nekada nije poželjno? Ili da više ne želim da kontrolišem ljude oko sebe? Ili da više ne iniciram svađe? Opet si bio u pravu, u meni se nalazila dobra osoba, samo sam se trudila da je niko ne vidi.
Volela bih da mogu da izbrišem ovu godinu iz sećanja, da se pravim kao da se nikada nije dogodila. Uvek mi je trebalo previše vremena da se pomirim sa gubitkom, to se nikada neće promeniti. I ne znam da li me to čini slabom osobom, znam samo da sam srećna što ponovo mogu da osećam. Što više nisam neko ko ne mari ni za šta i koga ništa ne dotiče. Znam da ti dugujem veliko hvala što si bio tu, što si se trudio, što si me bodrio, što si mi pomagao i što si, naposletku, i otišao. Počeću da pišem nekom novom, obećavam. Dopusti mi samo da ovu godinu završim kako sam je i započela, znam da ću samo tako zaista staviti tačku koja neće dobiti niti zarez, niti još jednu tačku pored sebe.