dizali

- Promenila se. Promenila kofer, cipele, kosu, osmeh. Sada je viša, za dva poljupca, od vrha nosa, do usana. Ostalo joj isto ime, iste oči i ljubomora. Videh kako njega gleda, kao tebe nekada. Sećaš me se? Po istim kafanama smo pili, sedeli. Našim ljubavima, čaše dizali i zdravili. Uz iste pesme plakali. Sećaš me se? Pogledaj ovaj ožiljak… Njega sam zaradio, one noći kada se ona udavala, a ti pijan u mojim rukama, njeno ime zvao… Sećaš me se? Druže? Brate? Meni si zadatak jedan poverio, pre nego što si otišao… I evo nas sada posle sedam godina, u istoj ulici pred istom kafanom, i tvojim kućnim pragom…
Došao sam da ti javim, sina je dobila! Čuh od moje drage, ona je videla to malo čudo sa tvojim očima. Tvoje ime sada nosi na grudima. Ej! Tvoja želja je rodjena! Po tebi ga je nazvala, jedina žena koja te je u isto vreme do neba klela i volela. Da te večeri nije stigla poruka i da se čaša nije slomila, pustio bih ja tebe, brate moj, na kraj sveta, za njom… Ali nisam smeo sreću da joj kvarim krvlju i suzama na našim rukama… Razumem sve i nasmej se… Hej! Sina je dobila!
- Sećam te se naravno, sećam se onoga koji me je pazio, na ledjima polu živog nosio, dok sam joj ime vazda tražio… Sećam te se, druže, sećam te se… Ali i ja sam se promenio, sada laž prepoznam, vrlo lako…
- Nije laž! Kunem ti se, životom!
- Samo mi reci, od koga je ta poruka, i zašto je ona samo tebi poslata?
- Od nje. Evo pogledaj.
- Zar je čuvaš, svih ovih godina?
- Drugačije mi ne bi verovao, ne bi nikada…
- Pročitaj mi je, ako si smeo i sposoban…
- “Drži ga podalje od mog svadbenog stola. Volim ga previše! I čuvaj ga… Čuvaj ga! Molim te!”
—  Večiti Sanjar