dete

Moja sestra je neku noć
Bila puna života.
Vedra
Vrcava
Hrabra
Drska
Gotovo sve što ja nisam.
Pa ipak
Moja sestra je sa svojih
Četrnaest godina
Popila celu bočicu tableta.
Ona plače svako veče
Pre nego što zaspi
Plače i po raznim ordinacijama
I traži pomoć od svih
Jer je i dalje ono naivno dete
Koje veruje svima
Pa ipak
Zbog drugih ljudi
Ona dugo nije bila srećna
I nema više taj “ne dam na sebe stav”
Krije se kad hoda
Krije se i ovako
Od svih
I ljudi, to nije lepo
Nije ni najmanje.
Ali šta očekivati od sveta
U kom dvanaestogodišnjak
Zapali prosijaka
A oni ga šalju na razgovor
Jer je samo dete
A upravo su ta deca
Najviše kriva
Što odrastamo puni straha
Gorčine
Bola
I tuge.
Ti koji čitaš, molim te
Održi se u životu.
Budi svoj heroj
Govori sebi da se voliš
Svakoga dana
Ispred ogledala
Jer niko drugi te neće voleti
Kao što voliš sam sebe
I niko drugi neće biti bitan
Ako te ne voli
Kad naučiš da voliš
Samog sebe.

Ja sam...

Ja sam od onih što najviše ćute, kad najviše pričaju;
od onih, koje nećeš shvatiti, misleći da ih shvataš.

Ja sam od onih prefinjenih, što vole mnogo da psuju;
od onih predobrih, koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane.

Od onih, što po njihovom biću lebde i beli i tamni oblaci.
Ja sam davljenik što se, samo za svoju ruku hvata.
Ja sam od onih što prećute svoje najdublje istine,
da im ne bi narušio mir ili ukrao dušu…

Ali ja sam i ono dete, izgubljeno na putu što vapi mnogo ljubavi.
Ja sam od onih, što ti nikada neće otvoreno reći,
kuda plovi odjek njihovih misli, a biće tužni, ako ih ne shvatiš.

Od onih, što vole osetiti one prelepe treptaje, u vazduhu i sebi;
od onih ružnih spolja sa skrivenim unutrašnjim biserima.

Ja sam od onih, što dodiruju horizont i onih što dišu, pod vodom i zemljom.
Od onih, kojima grom i oluja ne mogu nista ali ih suza, ubiti može.

Ja sam od onih, što se ceo život igraju,
jer znaju da bez igre ne postoji ništa.
Od onih, što misle da je reč ljubav,
predugo u upotrebi i prazna, a nisu otkrili drugu reč.

Ja sam neuspeli lingvističar.
Ja sam od onih, što izvesne stvari prećutkuju,
da ih ne bi pokrali, a ipak vole da ih “kradu”.

Od onih , što su čvrsto nogama na zemlji
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde između sumraka i svitanja;
od onih što čeznu za tvojim očima, a uplaše se sebe, kad ih u njima vide.

Ja sam od onih nisam od ovih i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove koji postaju sve crnji.

Ja sam od onih, što jecaju uz trubače i zvuke akustične gitare i groze se računarski sažvakanih nota.

Od onih, što vole čudnom jednostavnošću koja doseže do iznenađujuće složenosti.
Od onih, što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira…
Od onih što ljube, bez obzira da li su ljubljenoj osobi, čudne sa svim svojim licima ljubavi.

Ja sam od onih veselih pajaca, što glume darujući radost drugima, ne želeći da se otkrije njihov jad.
Ja sam od onih bezbroj ali…

Od onih, što vole da ih neko oseća kao tajnu i koji druge vole,
zato što jesu večna tajna; od onih, što će te udisati kao da te prvi i poslednji put udišu.

Od onih životinjica što te prepoznaju po mirisu i znaju da kriješ zver u sebi,
ali ja sam i upijač svega plemenitog u tebi.

Ja sam od onih blesavih što razmišljaju,
kome zaveštati pertle,cipele,kosu, usne, dah i obraz ?
Kome zaveštati knjige, reči i boje…
kome zaveštati uzdahe i suze, kretnje, slutnje, bludnje
I oči… da bi sve ovo isto opet sagledale, možda lepše proživele?



Ja sam od onih što ponekad svoja bulažnjenja gluposti,
zapisuju kao najveće istine i vrednosti; od onih što daruju sitnice,
verujući da su one vezice i kopče. Ja sam propali hirurg. Ja sam od onih,
što vole bez razloga, povoda i racionalnosti; od onih, što ih boli uvo za sve,
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu.

Od onih, što teške rane otćute a one najteže, rečima ispiraju.
Ja sam ono dete izgubljeno na ulici što vapi da ga uzmete…
Ali ja sam i davljenik što se samo za svoju ruku hvata.



Ja sam od onih što prave tamne oluje i najveselije vatromete, tonući u razmišljanja.
Od onih, Što im moraš puniti baterije.
Od onih. što ih ne moraš videti hiljadama godina,
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem i voleti te bez uslova.

Od onih što su dovoljni sami sebi, a ipak, uvek računaju na tebe kao na svoju ruku…
Ali ja sam i ono dete, izgubljeno na ulici, što vapi mnogo ljubavi.



Ja sam od onih, što ljude dele na sve ili ništa i najsrećniji su i najtužniji kad im se to sve podvoji.
Ja sam od onih , uzdržanih i krutih, bez razloga; od onih, što im gradovi mirišu, samo na jednu personu;
od onih, što pokušavaju da determinišu, vrstu, rod i poreklo ljubavi. Ja sam propali istraživač biolog.



Ja sam od onih što im usne, oči i suze klize na dole; od onih prepunih Ahilovih peta.
Od onih podzemnih prolaza što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš, jer znaju da si stovremeno ,
voda na izvoru i ponornica i uvek ploviš dalje. Ja sam od onih darovitih što vide svo crnilo ovog sveta,
a uzimaju najsvetlije od njega;
od onih što vole svoju tajnu, sreću i bol, oslikati, ispisati, izvajati…

Ja sam od onih srećno-nesrećnih usamljenika,
zarobljenih svetom u sebi.
Ja sam od onih filtera što prima i pročišćava;
od onih što guše i kiseonik daju.
Ja sam ono dete izgubljeno na ulici, što vapi da ga uzmete.

Ja sam od onih bezbroj ali… Ja sam davljenik što se , samo za svoju ruku hvata…
Ja sam od ovih, nisam od onih i nisam ovde i nisam sada, jer ne volim crne krugove što postaju sve crnji.

Ja sam od onih što najviše ćute, kad najviše pričaju…
Od onih, koje nećeš shvatiti misleći da ih shvataš…

Ja sam od onih prefinjenih što vole da psuju,
od onih predobrih, koji postaju ohola zlopamtila kada ih rane…

Od onih što po njihovom biću lebde i beli i tamni oblaci…

Ja sam davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih što otćute svoje najdublje istine,
da im ne bi narušio mir, ili ukrao dušu…

Ali… ja sam i ono dete izgubljeno na putu,
što vapi mnogo ljubavi…

Ja sam od onih što nikada neće otvoreno reći,
kuda plovi odjek njihovih misli…
A biće tužni ako ih ne shvatiš..!

Od onih, što vole osetiti one prelepe treptaje u vazduhu i sebi…

Od onih ružnih spolja, sa skrivenim unutrašnjim biserima…

Ja sam od onih što dodiruju horizont,
i onih što dišu pod vodom i zemljom…

Od onih kojima grom i oluja ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može…

Ja sam od onih što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa…

Od onih što misle da je reč ljubav predugo u upotrebi,
i prazna… a nisu otkrili drugu reč…
Ja sam neuspeli lingvističar…

Ja sam od onih što izvesne stvari prećutkuju,
da ih ne bi pokrali… a ipak vole da ih kradu…

Od onih što su čvrsto nogama na zemlji,
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde… između sumraka i svitanja…

Od onih što čeznu za tvojim očima,
a uplaše se sebe kada se u njima vide…

Ja sam od onih, nisam od ovih, i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove koji postaju sve crnji…

Ja sam od onih što jecaju uz trubače, i zvuke akustične gitare,
i groze se računarskih sažvakanih nota…

Od onih što vole čudnom jednostavnošću,
koja doseže do iznenadjujuće složenosti…

Od onih što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira…

Od onih, što ljube bez obzira
da li su ljubljenoj osobi čudne sa svim svojim licima ljubavi…

Ja sam od onih veselih pajaca što glume darujući radost drugima,
ne želeći da se otkrije njihov jad…

Ja sam od onih bezbroj ALI…

Od onih što vole da ih neko oseća kao tajnu,
i koje drugi vole… zato što jesu večna tajna…

Od onih što će te udisati, kao date prvi i poslednji put udišu…

Od onih životinjica, što te prepoznaju po mirisu,
i znaju da kriješ zver u sebi,
ali… ja sam upijač svega plemenitog u tebi…

Ja sam od onih blesavih, što razmišljaju kome zaveštati perle,
cipele, kosu, usne, dah i obraz…

Kome zaveštati knjige, reči i boje…
Kome će zaveštati uzdahe i suze, kretnje, slutnje, bludnje…

I oči – da bi sve ovo isto opet sagledale,
možda lepše proživele…

Ja sam od onih što ponekad svoja bulažnjenja gluposti,
zapisuju kao najveće istine i vrednosti…

Od onih što daruju sitnice, verujući da su one vezice i kopče…
Ja sam propali hirurg…

Ja sam od onih što vole bez razloga, povoda i racionalnosti…

Od onih, što ih “boli uvo za sve”,
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu…

Od onih, što teške rane otćute,
a one najteže rečima ispiraju…

Ja sam ono dete izgubljeno na ulici, što vapi da ga uzmete…
Ali… ja sam i davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih što prave tamne oluje,
i najveselije vatromete tonuci u razmišljanja…
Od onih, što im moraš puniti baterije…

Od onih, što ih ne moraš videti hiljadama godina,
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem…
…i voleti te bez uslova…

Od onih, što su dovoljni sami sebi,
a ipak… uvek računaju na tebe kao na svoju ruku…

Ali… ja sam i ono dete izgubljeno na putu,
što vapi mnogo ljubavi…

Ja sam od onih što ljude dele na sve ili ništa,
i najsrećniji su, i najtužniji kad im se sve to podvoji…

Ja sam od onih uzdržanih i krutih – bez razloga…

Od onih, što im gradovi mirišu samo na jednu personu…

Od onih, što pokušavaju da determinišu vrstu,
rod i poreklo ljubavi…
Ja sam propali istraživač biolog…

Ja sam od onih što im usne, oči i suze klize na dole…

Od onih, prepunih Ahilovih peta…

Od onih podzemnih prolaza,
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš,
jer znaju da si istovremeno voda na izvoru, i ponornica…
…i uvek ploviš dalje…

Ja sam od onih darovitih što vide svo crnilo ovoga sveta,
a uzimajući najsvetlije od njega…

Od onih što vole svoju tajnu, sreću i bol,
oslikati, ispisati, izvajati…

Ja sam od onih srećno – nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi…

Ja sam od onih filtera što prima i pročišćava,
od onih što guše i kiseonik daju…

Ja sam ono dete izgupljeno na ulici što vapi da ga uzmete…
Ja sam od onih bezbroj ALI…
Ja sam davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih, nisam od ovih,
i nisam ovde, i nisam sada,
jer ne volim crne krugove što postaju sve crnji…

I kažem sebi mala si,

još si mlada i nezrela

nije ti vreme, 

a ni neko mesto.

i kažem sebi ne uvlači se u to,

daj olabavi malo,

nek stisak popusti.

šta ćeš ti u tim kaputima,

tim cipelama

i ozbiljnim maramama?

hajde još skači u starim starkama,

trči u omiljenim baletankama,

šetaj sama sa svojom muzikom.

nosi još svoj omiljeni dezen,

cvetni, detinji.

skini taj suvišan nakit,

i taj karmin prejak.

stavi samo svoje rumenilo

na svaku lepu reč i pohvalu,

i iskre u očima ponesi

od jučerašnje dobre knjige.

juri svoj džemper na vetru 

i neka kose po celom licu.

smej se i pokaži svoje zube,

tvoja priča je sledeća.

vuci svoje omiljene torbe, rančeve i 

plastične lančiće oko vrata,

šarene narukvice.

neka tvojim poletnim koracima 

ništa ne zasmeta.

neka te niko i ništa ne uspori,

umori, 

promeni i

zatamni.

neka ti niko ne otrgne sjaj

i neka te niko ne prisili da odrasteš.

čuvaj jedinstevno dete unutar sebe.

Ne mogu ti reći da te volim.
Ja ne osećam to i nisam spreman za to.
Ali mogu da ti kažem da uhvatim sebe kako sam često nasmejan sa tobom.
Uhvatim sebe kako se smejem dok ti posmatram usne, upijam svaku tvoju reč dok pričaš, upijam tvoje navike, uzrečice, upoznajem ono što voliš i što te iritira.
Sa mnom si i sa mojom haosima u glavi i razumeš ih.
Ne bežiš ti od mene, koliko ja bežim od tebe, ali uvek sam okrenem krug i eto me, na tik od tebe.
Ja volim kada si tu, samo se plašim vezivanja, ali tu su niti koje me iz dana u dan vuku ka tebi, a ja ne pokušavam ništa da ih pokidam.
Ne mogu, lepo mi je.
Vidim da je i tebi lepo, čim si uporno tu.
Ne mogu ti reći da te volim, ali želim da te zagrlim i da svakog puta ta jačina zagrljaja raste, da minuti teku, ali da se ne puštamo.
Ne želim da ti ljubim usne, ali želim da uvek nasmejan, iskreno nasmejane.
Želim da budeš ovo moje proleće i da uberemo maslačke i duvamo u njih, to je baš sranje i nikad mi nije padalo na um da duvam u maslačak, ali s tobom bih.
Želim da budeš i ovo moje leto, jesen i zima i moje godine.
Želim poznata i nepoznata mesta, da se pametim po tebi, da osmehom pamtim i da im se iznova vraćam nasmejan.
Ne mogu ti reći da te volim, ali mogu da posle toliko mrtvila sa tobom konačno živim, dišem i osećam.
Ponekad me nerviraš, ali to je dobro, jer mene nerviraju samo dragi ljudi.
Ne mogu ti reći da te volim, ali tebi bih pružio ruku, dao bih da me držiš za istu i odveo bih te negde van grada, van pogleda drugih, jer ne želim da znaju za tebe i ne bih mi te pokvare.
Želim da posmatramo gužvu u gradu i da na Adi vozimo bicikle i da se penjemo na tvrđave, da sedimo kraj Dunava i da pričamo ili da ćutimo i slušamo taj smiraj.
Rešavao bih ti probleme.
Zvao bih se tvojim osloncem i dozvolio bih ti da mi se rukama obesiš oko vrata.
Dozvolio bih ti da plačeš kraj mene, ljudski je plakati i ne plače pred svakim.
Preda mnom plači, vrišti, razumeću .
Dozvolio bih ti i da me uvrediš, ako ti je lakše, pa da me zagrliš jer nisi tako mislila, ali bi se bolje osećala.
Lupao bih gluposti i smejala bi se.
Umem sa tim, bar da izigravam budalu, umem.
Ne doživljam te kao ženu, jer to ni nisi, a ja sam s tobom kao dete i voleo bih da kao deca ostanemo.
Sa mnom nemoj da odrasteš ne treba ti to i neću dozvoliti to.
Ne mogu ti reći da te volim, jer su me te reči par puta ubile.
Ali hajde da ćutimo.
Da živimo.
Ne mogu ti reći da te volim, ali hajde jednostavno da trajemo.
—  Tebi.
Nakon nekog vremena uvidiš tanku crtu između dražanja za ruke i vezivanja za dušu. I naučiš da voleti ne znači oslanjati se, a društvo ne znači sigurnost. I počneš prihvatati svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, sa snagom odrasle osobe, a ne tugom deteta. Naučiš da i sunce opeče ako me se previše približiš, zato sam ja otišla od tebe.
Gde je nestalo ono dete u meni? Gde je sad kad mi treba? Ono dete koje je ustajalo svaki put kad padne, koje nije plakalo, dete koje je volelo svakog.
Gde je?
Dete koje je volelo život, radovalo se svakom danu, bilo je tuzno jedino kad roditelji nisu dozvolili da ide napolje da se igra.
Gde je?
Od tog deteta ostala sam ja. Ja koja ne volim više život, koja je izgubila veru u ljude jer su je slomili milion puta.
Ubili ste to dete u meni.
—  @nevena605

Na Trećem Sastanku

Na prvom sastanku
foliraću te na sve moguće načine
koji su u skladu mog puberteta
kome mandat polako ističe,
pričaću ti kako sam trinesto dete
u siromašnoj porodici,
kako od treće godine radim u rudniku
i kako triput dnevno pre svakog obroka
pomišljam na samoubistvo.
Pričaću ti koješta,
al te neću poljubiti.

Na drugom sastanku ćutaću sve vreme,
pustiću malo tebe da pričaš.
A ja ću kobajgi sve to slušati
i neću te poljubiti.

Za treći sastanak obući ću belu košulju
sa tamno plavom kravatom
a preko toga crni pulover sa rol-kragnom,
da me izleči kompleksa,
i neću te pipnuti celo veče.
A kad već počneš da sumnjaš
u moju seksualnu opredeljenost,
i kad se popneš na treću stepenicu
poljubiću te što nežnije mogu
na opštu radost gledalaca.

Đorđe Balašević

Mozda

Uredu je, druze moj, sve je uredu.
Eto mozda i nismo bili savrseni.
Eto mozda nismo sudjeni.
Eto mozda je bolje ovako.
Mozda je vrhunac, ovo sto smo imali.
Uredu je.
Mozda te slazem da ne zelim sve to ponovo.
Mozda te slazem da ga ne volim.
Mozda se kidam u sebi.
Mozda bih vristala na sav glas.
Mozda bih plakala kao malo dete.
Mozda.
Ali uredu je.
Uredu sam ja.
Uredu smo mi.
Eto druze.