dajem

Nekad mi se čini da sam konačno doprla do tebe
I onda iznenada
Potpuno neočekivano
Ti spustiš zid
I vratiš masku hladne osobe
Praznog pogleda
Koja ne ume da se nasmeje.
Nekad mi se čini da sam konačno našla svoje mesto
Gde mi je najtoplije
I gde brige ne postoje
A ti me u sledećem trenutku
Samo odgurneš od sebe.
Nekad pomislim da je konačno sve kako treba
Da sam prošla sve barijera
I da ćemo biti srećni
A ti opet nekako
Sve uspeš da pokvariš.
Nekad poželim da odustanem
Ali ti uvek dam još jednu priliku
I sve mislim sutra će biti bolje
Samo što to sutra nikako da dođe
I izgleda mi kao da vodim neki rat
Koji nikada neću dobiti
Zato izvini
Ali ne mogu više da trošim sebe
I da se dajem cela
Ne bih li te imala na momente.

Ja nisam nešto posebno, samo sam ja. Za nekoga u meni ima nešto, dok drugi neko to ne bi mogao naći ni za devet života. Nekada ne spavam jer imam to nešto što me tišti, dušu mi prevrne, pa pišem. U sekundi promijenim raspoloženje, sad sam za nešto drugo, neću više to. Tako je. To sam. Takva sam. Patim kada neko moj pati. Šta god me dirne, zavolim. Šta god mi vrijeme donese, prihvatim. Kada u nekome vidim nešto, ne odustajem od njega, samo to vidim, sve ostalo je nevidljivo. Za one koji mi srce ispruže na dlanu dajem dušu, dajem cijelu sebe. Sitnice mi najviše znače. Kada mi ono moje malo lajavo stvorenje skoči u naručje, srce mi puno. Kome god svoje vrijeme dajem, znači mi. Ima u meni svega, dosta toga neko ne razumije. Možda čudna, možda drugačija, ali ne i pokvarena. Možda komplikovana, možda jednostavna. Ali ipak samo - JA.
Ja ne biram ono što imam. Ne biram, u stvari, ništa, ni rađanje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto. Još je čudnije što moranje pretvaram u ljubav. Jer, nešto mora biti moje, zato što je sve tuđe, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom od djetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namećem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nad mnom je svejedno, ali neću da znam za to svejedno, dajem im svoje osjećanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate.
—  Meša Selimović

Vremenom kreneš da ličiš na ljude koji su ti dragi

tako uhvatim sebe kako reagujem onako

kako bi i ti

koristim tvoje glupave fore

slažem tvoje face

sve izraze lica kojih mogu da se setim

dajem komentare poput tvojih

pa se nasmešim na sekund

jer zaboga koliko sam počela da ti sličim

ne mislim da sam se izgubila

verujem da sam se pronašla

šta mi vredi doduše?

kad nisi tu

neću ni da se vratiš

ne znam kako bih te preživela ponovo

i onda počnem da plačem

i da se prisećam svega

i jebi se ti

i jebao me dan kad sam ti pružila ruku

kad si se nasmejao

jer već tada mi je bilo jasno koliko ćeš me ujebati

i jebao me svaki momenat koji sam provela ležeći na tvojim grudima

držeći te za ruku

smejući se sa tobom

nazdravljajući nekim budućim danima

toliko sam suza isplakala

nije mi jasno odakle ih još uvek

zašto i dalje uporno kaplju za tebe

jebote koliko mi nedostaješ

Ne govori

Ne govori da me znas.

Jer nikada nisi prosao istim delovima kroz koje sam ja prosla.

Jer nikada nisi gazio mojim stopama po plocniku ovog grada. Iako si pogodio neki od mojih koraka, to ne znaci da smo isti, niti da me znas.

Nikada nisi osetio moju bol, niti moju srecu u potpunosti. Vec samo delic onoga sto se na mom licu moglo primetiti.

Ne mozes znati ceo moj svet, niti bi trebalo.

Znas ono sto ti poklonim na dlanu, kao u dobrotvorne svrhe.

Kao oslobadjanje duse.

Kao trenutak u kom ti verujem.

Ne tvrdi da me znas. Jer mnogi se prevare.

Izmakne im glavna stvar i ostanu bez slozene slagalice.

Ne govori da me znas. Ne govori da znas ikoga, osim sebe. Jer svako od nas, duboko u srcu ima kutak za koji samo on zna. A u njemu se nalaze oni najbitniji delovi slagalice.

Svako od nas je upravo to. Jedna velika slagalica. I kad sve saberes, mozda su te i sklopili, ali oni to ne znaju.

Zato ne govori da me znas.

Samo cuti i pusti da ti dajem delove slagalice.

Sve dok budes tu, sve dok imam veru u tebe.

Šta kriješ?

Krijem u sebi tri-četiri bivše ljubavi i pun frižider uspomena

Svaku od njih i dalje volim i nemam ih namjeru preboljeti

Ali sa njima moram bježati sa mjesta na kojima sviraju balade

Jer se te vještice tamo unutra udruže i udare na sentiment

Pa mi se čini da ću da se ugušim u vlastitim emocijama.

Krijem se od mraka kao dječak iz horor filmova

Uvijek mi je upaljena makar mala lampa, makar svijeća

Kao da se bojim da će me i moja vlastita sjenka napustiti

Pa joj uvijek dajem dovoljno svjetla.

Takav sam u ljubavi, prijateljstvima i generalno sa ljudima

Uvijek dajem više nego što bih trebao samo da ne bih morao

Doći u situaciju da nemam nikoga.

Često su to pogrešni ljudi i često su to nove modrice na srcu

Ali drugačije nikad nisam umio.

Krijem svoje pjesme od sebe samog, nikad ih ne čitam

Ne znam da li se bojim onog što ću tamo naći

Ili samo ne želim saznati da sam zapravo loš pisac

Pošto je pojedinih noći to “pisac“ jedino što mi ostaje.

Krijem svoj stan od djevojaka koje kažu da bi voljele da svrate

Da slušamo neki blues i da im čitam pjesme

Valjda zato što se bojim da će vidjeti da u tom mom životu

Zaista nema ništa posebno

Da je ta čarolija stvorena oko mojih riječi samo u njihovoj glavi

I da ni jedan razuman čovjek nikada ne bi poželio

Biti pisac.

Krijem se od ljudskih pogleda i dodira

Nemam objašnjenje za to, jednostavno sam to oduvijek radio

Djevojke su me voljele i prije nego što bi saznale da pišem

Pa vjerujem da izgledam relativno dobro ali uzalud

Neki dio mene tamo unutra ima problem sa ljudskim pogledima

I ne želi da mi kaže zašto je to tako.

Rekli su mi da imam tužan pogled, da su mi oči na krajevima prirodno spuštene negdje prema dole

Pa čak i kada sam sretan izgledam kao da nešto krijem.

To je možda odgovor na mnoga pitanja mog života.

Mrzim prostorije sa mnogo ludi, gužva i buka su moj kriptonit

Uhvati me neka tjeskoba kao da su me svi oni zagrlili u isto vrijeme

Moram što prije da pobjegnem na balkon i zapalim cigaretu

Pa sklopljenih očiju duboko udišem smjesu toplog nikotina i hladnog vazduha.

Mrzim zagrljaje.

Ili stisnem preblago jer se bojim da ću da gušim

Ili stisnem prejako jer ne želim da odeš.

Nikotin i kafa su mi jedini poroci

Dovoljno jaki da mi razbude jutra, dovoljno blagi da priguše noći

Nemaju skrivenu namjeru kao alkohol ili neke jače stvari pa ih se ne bojim.

Krijem se iza ekrana i pišem uglavnom pod lažnim imenom

Samo zato što je lakše odustati od nečeg kada niko ne zna čije je to.

Djevojke tretiram jednako kao i pjesme

I ne obazirem se mnogo za nered koji ostavim za sobom.

Neke od njih su me voljele, neke možda i dalje pate za mnom

Ali njihov sretni završetak ih čeka negdje drugo, ja sam lekcija koja će se pobrinuti da tamo dođu.

Osmijeh mi nije lažan ali je rijedak. Bilo bi tu i suza ali

Postoji neka genetska kletva koja se generacijama prenosi porodicom

Muškarci mog prezimena nikada ne plaču

Žene mog prezimena previše plaču

Pa negdje u sebi vjerovatno imam par predrasuda na tu temu.

Krijem se eto, i od toga.

Vjerujem u Boga ali u sebi krijem malo đavola

Ne zato što želim, već zato što se sam tamo uselio nekad u djetinjstvu

I od tad ga pokušavam istjerati iako mi ponekad koristi

Zbog njega se uglavnom i bojim potpunog mraka

Ko zna šta bi napravio tamo unutra kada bih ga pustio.

 Krijem se od velikih očekivanja iako sam oduvijek bio dobar u svemu što sam radio

Vjerovatno je to strah od odgovornosti i želja da niko ne ovisi od mene.

Volim da palim vatre i do kasnih sati gledam u njih

Nekad spalim par svojih pjesama i gledam kako ugljenisani komadići papira lete prema nebu

Ne znam da li i taj ritual ima neku skrivenu poruku

Možda je to želja da moje riječi budu vječne a možda i želja da se izgubi svaki njihov trag.


Ali „Ne krijem ništa“ je sve što bih rekao kada bi me pitali

Tako to ide sa skrivanjem.

Želim ljubav. Ludu, romantičnu, kao iz filmova osamdesetih ljubav.
Želim nekoga ko će se potruditi da sazna moju adresu, broj telefona, a ne nekoga ko će to uraditi preko poruke na fejsu.
Želim nekoga ko će mi postavljati pitanja poput koja mi je omiljena knjiga, gde idem kad želim da budem sama, šta prvo uradim kad se probudim..
Želim nekoga ko će se unervoziti kad progovori sa mnom, ko će početi da priča besmislice i kome će na kraju biti neprijatno zbog svega toga.
Želim nekoga kome daljina i vremenski uslovi neće predstavljati problem da se vidi sa mnom.
Želim nekoga ko će mi puštati svoje omiljene filmove, pesme, čitati delova iz omiljenih knjiga i naterati me da razmišljam o njihovom značenju.
Želim nekoga ko neće odustajati od mene onih dana kad odustajem sama od sebe.
Želim nekoga ko će mi biti inspiracija, ko će uživati u tome što pišem o njemu i ko će uvek znati šta da mi kaže.
Želim nekoga ko podjednako voli i avanture i izležavanje u krevetu.
Želim nekoga ko se neće plašiti da mi priđe kad se prehladim, već će mi kuvati čajeve i supice da što pre ozdravim.
Želim nekoga ko će mi pisati pisma, priče, pevati, slikati.. čak i ako to ne radi baš dobro.
I nemoj mi reći da tražim mnogo, jer ja kad zavolim dajem celu sebe.
—  N. D.
Toliko njih mi je prišlo da popravi moje srce i vrati nadu u ljubav, ali ne. Ne mogu.
Nemam ja snage kao ti, voljet jednog a bit s drugim. Nije fer.
Neki od njih su i previše dobri, mamini sinovi koji bi me kao kap vode na dlanu držali. A ja tu pišem i trošim vrijeme na tebe. 
Ne dajem im ni šansu, jer samo bi ih slomila moja hladnoća.
A znaš kakvi su krhki, poput najtanjeg papira, kao što sam ja bila dok nisam upoznala tebe.
—  Pricam ti o njemu
ne mogu

ovaj tvoj
kukavičluk
Strah
od čega?
Mogućnosti da ponovo boli?
Jer jednom će boleti,
boleće šta god uradili
boleće i mene i tebe
ali ja sam spremna na rizik,
ti nisi
i to je u redu
sem što ja više ne želim
tvoju polovičnu
instant ljubav
dajem se cela
dajem sve
dajem i previše
sitni,
slabi
čoveče
ja ću nekog drugog da volim
onako kako umem
i želim
dok ti kukavički
čuvaš svoje srce

Evo, dajem ti godinu dana. Obećajem ti da ću ti u tih biti toliko dosadna, zabavna, luda i tvrdoglava. Radit ću sve da izađeš iz kuće i da dođeš među osobe koje si nekada volio, jer, opet ćeš. Ukoliko nećeš htjeti izaći iz stana i ne uspijem te odvući, dovest ću ti desetoro njih sa gitarama, tvojim najdražim pjesmama, pjevat će svi za tebe i družit ćemo se, voljet ćemo. Izvući ću te i noću iz kuće, odvesti te na košarkaško i buljit ćemo u nebo dok nam se sve zvijezde ne pomiješaju. Šutjet ćemo, a neće biti tišine. A u one dane kada bude mirno, dolazit ću ti, pričat ću ti o svim vrstama ljubavi: nebu, šumama, Mjesecu, napuštenim cestama, gradovima iz naših snova… Pričat ću ti o svjetlosti i ludilu kojeg si nekada znao izazivati, pričat ću ti o svojim strahovima i ti ćeš meni o svojim. Soba će ti mirisati na kavu, peći ću ti kolače (sretno s tim haha), rušit ću ti zidove, cigla po cigla. Nasmijavat ću te. Grlit ću te. Pisat ću jednu kratku poruku za svaki provedeni dan s tobom u jedan od mojih praznih rokovnika. Poklonit ću ti to na kraju. Bit će predivno, znam to. Trenuci s tobom su predivni. Neću ti dozvoliti da odustaneš pa makar me zamrzio, iako znam da u tvom predivnom, tamnom srcu nema mjesta za mržnju. Neće mi te depresija uzeti, obećajem ti to.

Prolaznica

Bila je ljepša od svih riječi kojima bih je pokušao opisati, toliko lijepa

Da se niko nije usudio gledati u njenom smjeru duže od par sekundi

Toliko lijepa da nisam bio siguran da li sanjam ili je stvarna, toliko lijepa

Da sam se čudio kako niti jedan muškarac na ulici

Nije osjetio dužnost i potrebu da joj to kaže.

Oprosti mi

Priđem i progovorim bez trunke oklijevanja

Oprosti što zurim u tebe k'o kakav dječak ali

Želim da napišem pjesmu o tebi

Možda čak i čitavu knjigu ako mi dozvoliš jer

Taj me pogled uvjerio da na ovom svijetu još postoji neosvojiva ljepota

I da vrijedi hodati ulicama samo zato što postoji šansa

Da ću sresti nekog poput tebe.

Oprosti mi

Nastavih da govorim iako sam sebi zvučao kao manijak

Oprosti što sebi dajem za pravo da ti kradem vrijeme ali

Hoću da znaš da si nekom popravila dan 

I ne želim ništa više od toga.

Ućutim

I uđem u prvi sljedeći tramvaj noseći u džepu

Njen osmijeh

Poput medalje iz trećeg svjetskog rata

Koju sam zaradio blebetanjem i zaplitanjem jezika

Poput zaljubljenog pubertetlije

Bez ijednog ispaljenog metka.

Vozim se prema Skenderiji i razmišljam

Kako je dobar osjećaj

Započeti dan pobjedom i osmijehom

Prelijepe žene.