brze'

O onom kako bi trebalo

Svakog se jutra probudim sa željom

Dobro, možda nije pametno tako je nazvati

Više je osjećaj

Neka slutnja u meni koja sa svakim novim buđenjem

Raste i dobija formu

Želje.

Sve više mi se kupuje jedan od onih

Velikih ruksaka

U kojeg može stati sve i svašta

Eto, to mi se kupuje

I trpaju mi se u taj ruksak

Sve moje crne majice

Sve izblijedile stare farmerke i

Za svaki slučaj

Jedna kožna jakna

Gomila praznih sveski i rokovnika

Neke olovke

Dovoljno cigareta da preživim prvu sedmicu i

Jedan kompas

Ko zna kad može zatrebati.

Sve mi se to pakuje i izlazi mi se

Iz kuće u pet ujutro

Kad nebesa nad Sarajevom krenu da mirišu na

Nervozne ljude koji će uskoro početi

Da se bude i oblače svoje

Uredno ispeglane košulje na svoje

Uredno ispeglane poslove

Piju svoje jutarnje kafe i mrko gledaju

Svoje žene jer eto

One su krive zato što mrze šta su postali.

Izlazim iz kuće u pet ujutro i

Ne znam

Sjedam na biciklo ako ga imam ili

Idem pješke sve do prve brze ceste i

Stajem na proširenju sa podignutim

Natpisom na komadu kartona

Otrgnutom od kutije Bimal ulja

Natpisu na kojem piše

„Bilo gdje?!“

Stoji mi se tako

Sa svime što imam u ovom životu

U tom velikom ruksaku i

Ulazi mi se u prvi kamion koji zastane.

Ulazi mi se i pali cigareta

Priča mi se sa

Tim čovjekom

O svakom mjestu kroz koje je prošao a nikad

Nije zastao

Samo je gledao u retrovizoru kako za njim

Zamire svjetlost i svi ti ljudi

Ostaju da žive

Vjerujući kako tako treba i kako

Je normalno

Imati posao od devet do pet, zaraditi siću i

Patiti se

Čitav šugavi život vraćati kredite i pozajmice i

Plaćati za sve te silne gluposti

Jebeni računi i jebena privatna imovina.

Odlazi mi se iz ovog nakaradnog svijeta u kojem je

Svaki drugi šmokljo velika stvar

Samo zato što mu tatica ima novca

Svi ti ljudi bez mrve talenta ili skromnosti

Idu mi na želudac poput golemog čira

Majku mu

Tako je važno

Tako je životno važno pobjeći!

Govori mi se s njim o svemu tome

On razumije jer je kamiondžija

Razumije jer za sobom svaki dan

Ostavlja porodicu ako je ima

I luta svijetom na šesnaest točkova

Prevozi stvari i snove

Dobro, i on plaća račune

Od toga je malo teže pobjeći ali

Vidite

On nije mrtav.

Izlazi mi se iz kamiona negdje

Gdje nikad nisam bio

I ne ostaje mi se tu

Samo mi se prolazi kroz sva ta mjesta

I gledaju mi se lica

Ljudi koji tu žive

Njihove ispucale kože i male sitne pjegice

Ispod očnih kapaka

Rukuje mi se sa dedom u Španiji i

Pije mi se čaj sa debelim brkatim taksistom

U Turskoj.

Korača mi se kroz snijeg u Rusiji

Piše mi se knjiga i pjesma i jebeni memoar ako treba

Piše mi se

O Životu koji postoji sa druge strane naše zarobljenosti

Živi mi se

Poput kera lutalice mi se živi

Sjedi mi se na vrhu planine

Nad pustim livadama kojima

Jedino poneka divlja životinja poput mene

Prođe tražeći nešto

I nestane u visokom rastinju.

Spava mi se pod zvijezadama

U šatoru mi se doručkuje

Imaju mi se žuljevi na stopalima i

Poplavljeno srce

Jebote

Vrišti mi se u pećini

Roni mi se otvorenih očiju u slanoj vodi…

I plače mi se, eto

Iz nekog nejasnog razloga mi se

Plače

Kad god pomislim na to.

Nakon razvoda, muz je dao, sada vec bivsoj supruzi, samo jedan dan da se iseli.

Spakovavsi svoje stvari, ona je resila prirediti sebi oprastajnu veceru: poslednji put je sela za ogroman, prelep trapezarijiski sto, upalila je svece, pustila opustajucu muziku i servirala sebi veceru. Na stolu su bili skampi, kavijar i boca Sardonea.

Zavrsivsi trpezu, uzela je nekoliko polupojedenih repica skampa, poumakala ih u kavijar i stavila ih u garnisne za zavese, u svim sobama, svoje, već bivse kuce.

Muz je, sa svojom novom devojkom, bio neverovatno srecan prvih nekoliko dana.

Ali, uskoro, u celoj kuci pojavili su se neprijatni mirisi. Uradili su sve sta se moglo uraditi u kuci: cistili, brisali, prali, luftirali, uradili deratizaciju, cak su promenile podove, i prekrecili zidove…

Potroyili su veliku kolicinu novca da bi se oslobodili ovog zla.

Ali, nista nije delovalo… Miris je bio prisutan, i svakim danom postajao sve gori. Prijatelji su prestali da ih posecuju, vadivsi se na razlicite razloge.

Napokon su resuli da prodaju ovu smrdljivu kucu i kupe drugu. Prosao je mesec, ali nisu uspeli da pronadju kupca. Morali su se prilicno zaduziti u banci da bi kupili novu kucu, jer nisu prodali staru.

Bivsa zena ga je pozvala posle mesec dana, cisto da vidi kako je.

Ispricao joj o svom problemu sa prodajom kuce, ne ulazeci narocito u detalje. Ona mu je rekla da joj nedostaje ta kuca, i volela bi da je otkupi. Muskarac se brze bolje slozio sa cenom, koja je bila najminimalnija moguca.

Nedelju dana kasnije, zadovoljan, stajao je i smesio se, posmatrajuci kako radnici tovare njegove stvari, da ih presele u novu kucu… Sve, ukljucujuci i garnisne za zavese…

(Milenko)

Moja Jagoda…
Zaboravio sam juče nešto da ti kažem, ne znam kako, al’ nisam ti rekao. Hteo sam, al’ nisam. Primetio sam da se rode ne vraćaju u naš kraj. Proleće je, vreme je za rode, a njih nema. Znaš, Jagoda, otkako si ti otišla, ja sam se bavio malo rodama. One su čudne životinjke. Kad su one otišle i neće da se vrate, to je upozorenje da je u našem selu nešto loše.

Vidiš, moja Jagoda, rode su čudna bića. One izaberu jednog partnera, sa njim žive, izrode mlade, prave sa njim gnezda, putuju, i ako slučajno, a to nije retkost, neko od partnera ugine ili strada tokom tih selidbi, rode ne traže drugog. Rode, moja Jagoda, ostanu same i tuguju, i tuguju za svojim partnerom, i bez obzira kolika je ta tuga, one lete i trpe. Trpe, moja Jagoda.

Jagoda, ja računam da je tebi tamo bolje. Svako ide tamo gde misli da će mu biti bolje, i rode su sigurno tamo gde im je bolje. Gde su rode, tu je dobro. Rode, draga, moja Jagoda, kad im neko otme stan ili kad im uđe tamo gde je njima dobro, one se tuku do krvi, ne daju. I ljudi idu tamo gde im je bolje. Još sam sinoć, ti bi rekla, zaludan posao radio, al’ ja kažem nadam se došli su neki ljudi, neko će doći, i rode valjda. Ovako više ne može, propadosmo.

Nisam ti danas došao, roda još nema. I znaš, možda ja o rodama ne znam dovoljno, nisam ni o tebi znao dovoljno, ti si otišla. Ne zameram ti, odlazak ti ne zamaram. Ti znaš šta je tebi zameram. Ove godine smo zaboravljeni. Roda nema, ni Boga ne vidim.

Gledam nebo, nebo gleda mene, nema ih. I ljudi odlaze, mnogi su se preselili ovde na groblje, a neki su otišli ko zna gde. Bojim se sa ću da ostanem sam. A zamisli, odjednom počeli da dolaze neki ljudi, pa dolaze, prolaze, planiraju nešto. Ja sam pomislio da i ti tako možeš iznenada da se pojaviš. A i ovako celo selo priča da nisi umrla nego da si me napustila. Ma pusti selo, neka priča šta hoćeš, znam ja da ti mene nikada ne bi mogla da napustiš. Jagoda, ja sam tebe sahranio, a voleo bih da si živa i zdrava, i da se tako iznenada pojaviš, da mi se nasmeješ. Kada bi ti došla sve bi procvetalo, i ja i Baranda. Pa da.

Čovek ne vidi kod očiju. Gleda, a ne vidi. Tako i ja, tek sam sada shvatio, tolike godine živim u Barandi, oko mene zemlja, pred kućom i blato, a ja tek sad shvatam. Još kad sam bio mali video sam da rane kada ih ne operem vodom, a na njima ostane blato, brze zacele. Ovo je lekovita zemlja, odneću ovu zemlju u Beograd da oni ispitaju, možda će da se smeju, al’ uvek se smeju. Nek se i smeju i sada, pa da. Izvini, uzeo sam ovaj tvoj lep lonac iz Italije i doneo ga. Eh, kako si ti bila radosna kada si trebala da ideš u Italiju na tih sedam dana. Kako si sijala od sreće pre nego što si otputovala, a onda kada si se vratila sve je krenulo naopako. Sećaš se?

E, moja Jagoda, sve bih da učinim, ali ne znam kako da tebi pošaljem poruku. Još ne znam kako, moja Jagoda.

Jagoda, ja te molim da me slučajno ne odgovaraš. Niko živ ne vidi kakva nam se nesreća sprema. Pa gde ima selo bez roda? Gde ima? Pa nigde. Pa idem, ljudima objašnjavam, čekam priliku pa im kažem, niko neće, niko se ne obazire, pa sam odlučio, saću da udarim na sva zvona, pa sam polepio plakate, objaviću i novinama, celom svetu, ko god želi da čuje i vidi da je naše selo ostalo bez roda. Nema ni jedne jedine, a selo Sakule puno roda. Moraću otići do njih da pitam da li su naše rode do njih otišle.
Eto, sada sve znaš. Nemoj da me zadrzavaš, molim te, nemoj da me zadrzavaš. E, sada da ti objasnim. Neko me vreme neće biti dok ono ne rešim. Jagoda, ja imam samo dve ljubavi - tebe i Barandu. Tebe sam izgubio. Ako izgubim i Barandu onda mi ne vredi živeti. Ako umrem kako ću da te volim? Zato te molim da me ne sprečavaš. Kako ću ne znam, ali moram da pokušam, oprosti. Ćuti, ćuti…

Neke stvari se pričaju noću, nisu za dan. Noću se muke otvaraju lakše. Tako ću ti ja, moja Jagoda, reći šta sam načuo; seoske babe pričaju da si išla u Opovo kod doktora i da si bila u drugom stanju. Valjda posle više nisi bila u drugom stanju. Pričaju, pričaju, kad bi se zidovi otvorili i njihove tajne osvetlile, sve bi se treslo od onoga što oni kriju i čega se plaše. Svoja dvorišta da čuvate i pazite, a moju Jagodu da ostavite na miru. Tako ja kažem, tako ja kažem…

Jagoda, sad još i ovo hoću da ti kažem. Nekada sam bio tvoj muž, a bio i još i učitelj Milenko. Sada znam zasigurno da više nisam tvoj muž, a nisam više ni učitelj. Sada sam samo Milenko. I to je možda previše.
Svuda sam te tražio, dugo i uporno. Najzad, kada sam shvatio, onda sam te ovde i sahranio. U školu se od sramote, što me nije bilo, nisam ni vraćao, a sad čujem da nema dovljno ni đaka za moj razred. Ne idem da pitam, pisma sam ti pisao i ostavljao tu na grobu, kasnije ih nisam nalazio. Ne znam, možda ih je vetar oduvao, možda ih je neko uzeo, sada puno ljudi dolazi u Barandu. Možda ti je neko i predao, tetka Ruža koja često dolazi na groblje nije ništa o tome rekla. Jagoda, čitam tvoje ime na krstu, a pored vidim moje prezime, to prezime nikom više nije potrebno. Ti si samo Jagoda, ja samo samo Milenko. Nismo više Miletin, valjda. Ipak, probaću još nešto, probaću da ćutim, možda ćeš me čuti. I više ti neću dolaziti.

(Jagoda)

Milenko, evo me, tu sam. Tu negde, blizu, daleko, svejedno. Čitam tvoje pismo, a stižu, ne znam ni kako, niko mi ih ne donosi, a ona ipak stižu. Ne pitam više za objašnjenje, samo slušam i gledam, ne zanimam me ni kako ni zašto. Ti si ovde sa mnom, čujem tvoj glas, prepoznajem tvoje reči, znam ih i onda kada ih ne vidim, i onda kada ih nema. U kojem to trenutku čovek reši da ode? Kad je dosta, šta prelije čašu? Može li se uopšte odrediti taj trenutak, ili si radi o nagomilavanju trenutaka? Kako ništa ne vidimo dok nam se događa? Uvek smo pametni naknadno. Prolazimo koz život slepi, gluvi, progledamo i pročujemo onda kada je gotovo. Rode su već davno otišle. Neće se vratiti, nikad.

Ništa više nisam znala. Nisam znala ko sam, nisam znala ko sam… Morala sam to saznati, morala, i ti moraš. I to se može samo kad si sam. Šta sam čekala, da se desi čudo? Nema čuda, Milenko. Možda ih ima, ali to nikada ne budu ona koja smo tako željno čekali, sve uvek bude drugačije. Možda se neće vratit rode, možda će se vratiti neke druge ptice, a mi ih nećemo primetiti jer čekamo rode.

Jesam li te volela? Jesmo li mogli ostati zajedno? Šta bi bilo da je došlo dete? Hoće li se rode ikada vratiti? To nisu prava pitanja, odgovor ne znači ništa. Molim te, pokušaj izbaciti iz glave sve te misli, svu tu buku, sve te priče. Ja pokušavam svakondnevno, sedim pored mora i ono me leči. Neki put zamišljam da si tu, pored mene , da držim tvoju ruku u svojoj. Onda se setim one buke u tvojoj glavi koju sam sve vreme tako jasno čula, od koje sam morala pobeći da bih ostala živa.

Nemoj me čekati. Tek kad me prestaneš čekati ja ću možda doći. Možda to je jedino što čovek može da obeća, jer obećanja mogu dati samo bogovi.
Šta je to puklo u tebi Milenko? Šta je to umrlo? Nisam ja ta koja je umrla, ti si taj, ja sam živa, želim biti živa, ne mogu više sa tobom. Vidiš li šta se oko tebe događa? Čuješ li jauk, plač? Osećaš li nepravdu, izdaju? Dopire li do tebe zlo, ili si se zatvorio, zaključao, navukao zavese, zaćutao, zatvorio oči, pokrio uši, je l’ to mudrost, ili samo strah?

A ne, ne optužujem te, nikad. Hteo si najbolje. Ja sam ta koja je pobegla, uvek sam bežala. Pobegla sam od sebe, tebe, onda od tebe nekud. Možda sam se samo vratila sebi. Vrtim se u krug, vrtim se u mestu, znam da nikuda neću stići.

Ovde sam, a ne znam ni sama ko sam. Molim te, poslednji put zamišljam, da se sva svetla sastanu. Uvek sam bežala. Čekam, čekam da ostaneš. Znam da te se sećam, čula sam, morala sam. Od čega da pođem? Nema spasa.

—  Vratiće se rode
Ja u skoli
  • ja: aj makni se pls
  • ja: sta me grlis koji kurac
  • ja: đe su mi slusalice
  • ja: kolko ima do zvona
  • ja: jebem ti mater dvolicna curo
  • ja: gledaj đe bacaju opuske
  • ja: imas cigaru
  • ja: kurvo jedna izvadi jezik iz njegovih usta,disite malo
  • ja: hodaj brze jebem ti mater
  • ja: vidjele ste se jucer sta se dernjate
  • ja: profesore mogu l' u wc
  • ja: profesore moze li za sljedeci cas
  • ja: kad dodjem kuci odmah idem lec'
Povratak - dio prvi

Oslo i nije toliko hladno koliko sam mislio. Vjerovatno bi bilo za nekog ko tamo dođe iz Lisabona sa svojom karamel kožom i vjetrom Azurne obale u kosi, ali mene su sarajevske zime koliko – toliko pripremile. Na snijeg sam kući navikao ali na oštar morski vjetar pomiješan sa kišom nikako nisam. Zato me u Norveškoj rijetko viđaju bez debelog šala.

Živim u kvartu koji se zove Aker Brygge. Prozor u dnevnoj sobi gleda na luku u kojoj su usidreni ribarski čamci i manji privatni brodovi. Spavaća soba gleda na neku čudno oblikovanu sivu zgradu gdje nikada niko ne izlazi na balkon. Bilo bi lijepo zamijeniti ta dva pogleda pa se buditi s očima uprtim u morske talase ali dobro, Džeger bi mi rekao da ne mogu uvijek dobiti ono što želim. Stan je dovoljno komotan za više ljudi ali živim sam već tri godine. Uredan je, skromno namješten i to je uglavnom sve što treba znati. Mom ukusu su bitni jedino tišina i mjesta u koja ću sa prozora uprti pogled dok pišem i/ili pijem.

Radim na razvoju programa za upravljanje napajanja bolnica, fabrika i bilo kojeg hitnog potrošača kojem je ključno da nikad ne nestane struje. U kancelariji sam sa pet Norvežana, jednom Njemicom i jednom Srpkinjom. Čovjek imena Agmund je moj poslovni kolega, najbolji prijatelj i komšija. On mi je i sredio taj savršeni stan nakon što je njegova kolegica, čije sam i radno mjesto popunio, otišla negdje u svijet. Sve što znam o Norveškoj sam naučio od njega.

Djevojka iz Beograda imena Aleksandra je moja jedina dodirna tačka sa dobrim starim Balkanom. Radi za stolom do mog, tokom radnog vremena mi krišom baca osmijehe a navečer gužva postelju mog kreveta. Hvala Bogu da smo u Norveškoj, kod kuće bi bilo previše nacionalista i svih ostalih budala koje bi se protivile našim poljupcima. Ovako, na drugom kraju Evrope imamo tu sreću da zarađujemo dovoljno za skoro idealan život, a uz to imamo jedno drugo za te osjećaje koje samo „naši“ ljudi mogu razumjeti.

Potpuno je sigurna u sebe, voli svoje tijelo i uvijek je sređena. Ima držanje dame i duboke zelene oči. Nikad ne pričamo o poslu. U trenucima kada nam tijela i uzdasi nisu pomiješani, ležimo na podu mog stana i slušamo stari jugoslovenski rok. Ljubimo se uz balade, ustanemo i skačemo po sobi i krevetu uz one brze stvari, a uz EKV vodimo ljubav. Mislim da nismo zaljubljeni jedno u drugo, čak sam siguran da se u Sarajevu ili Beogradu nikad ne bi smuvali ali ovdje smo premija jedno za drugo. 

Ponekad samo leži na mojim grudima i svako malo duboko udahne. Nikada je ne pitam šta nije uredu, prećutim i milujem joj kosu. Ona je previše jaka žena da bi otvarala dušu nekom s kim dijeli jedino noći a ja prevelik romantik da shvatim njen svijet. Nikad ne prespava kod mene. Čim ugasi cigaretu, navuče haljinu i ode. Neće čak ni da se tušira u mom stanu a sve to mi savršeno odgovara. Tako izbjegavamo bilo kakve emocije koje bi zakomplikovale sve što smo postigli, a kako smo oboje sigurni da nemamo budućnosti zajedno, emocije bi samo nanijele štetu.

U ponedeljak ujutro sam uzeo dvije sedmice odmora, u četvrtak se trebalo ukrcati na avion za Sarajevo. Jedini problem je bila činjenica da se prethodna četiri dana nisam trijeznio, tuširao niti izlazio iz stana. Unutra sam zaključan, ne odgovaram na pozive niti puštam ikoga unutra. I Agmund i Aleksandra su zvali, slali poruke, dolazili i raspitivali se za mene ali nisu saznali ništa. Na vratima su našli stiker sa porukom “neće me biti neko vrijeme : )“ pa se vjerovatno suludo zabrinuti.. Nije me bilo briga.

„Hej stranče, kako su stvari na drugom kraju svijeta? Pitala bih te mnogo toga ali možda je bolje da sve to ostavim za slučaj da se vidimo. Voljela bih da dođeš u Sarajevo za dvije sedmice, u subotu pogotovo. Ja se udajem i ne znam, nekako bih voljela da budeš tu… Javi mi se ako stigneš, pozivnica na tvoje ime je već spremna. Poslala bih ti je poštom i ali ne znam adresu, izvini što ti ovako javljam. Nadam se da si dobro.“

Čitam osamdeset šesti put taj isti mejl, memorišem svaku riječ dok ispijam neko strano pivo i slušam odvratnu patetičnu muziku. Tinejdžer u tijelu muškarca. Na vratima Aleksandra, uz lupanje šakom o vrata govori kako zna da sam unutra i neće otići dok joj ne pustim. A ja ne želim da vidim nikog osim žene čiji su prsti krojili memorisane riječi.

Svi ti kilometri, godine i vrijeme potrošeno na potpune strance. Novac, skupa odjeća, stan kao iz holivudskih serija, posao iz snova, lak seks… imam sve što muškarac može poželjeti. Sve osim djevojke koja mi je jedne jeseni u Sarajevu otvorila srce. Sve osim djevojke koja mi mejlom javlja da uskoro postaje nečija žena.

Zašto sam mislio da će me čekati? I zašto mi je, odjednom, slomljeno srce?

Svakog jutra u Africi,jedna gazela se probudi.Zna da mora trcati brze od lava ili ce biti ubijena.
Svakog jutra u Africi,jedan lav se probudi.Zna da mora trcati brze od gazele,ili ce umreti od gladi.
Kada zora svane,nije vazno jesi li gazela ili lav:bolje je da odmah pocnes trcati.
16.04.2015.

Lezim. Vani hladan vjetar,bas kao ljudi. Razmisljam. Jos jedan dan kada sam povrijedena. Jos jedna osoba u nizu koja me razocarala. Nista strasno,navikla sam. Navikla sam da svi odu prije ili kasnije i da svima kad tad padne maska. Bit ce da sam magnet za budale i one koji ne znaju voljeti. Ne znam,mozda je greska u meni. Lako zavolim osobe a one me jos lakse i brze povrijede. I jos da stvar bude gora,ja budala,imam griznju savjest,uvijek ja sebe krivim za nesto. Uvijek se ja bojim da cu nekoga rastuzit,uvrijedit..A to svi naprave meni.

youtube

ovo ovde nisu strofe za ljigave i lose, 
vec za moje sto se bore, diskretne heroje, 
za obicne likove, iskrene i dobre, 
sto ne namecu se mnogo, ali nece da se skole, 
jer kada brod tone uvek prvo pale misevi, 
a kapetani iskusni, na druge ce misliti, 
na druge ce misliti. 
zivot zna da bude titanik, usamljenik, izgnanik, 
tad radjaju se titani, u nevolji istrajni. 

ovo ovde nisu koske za klince da se loze, 
poruke proste da gluposti se mnoze. 
nema jeftine proze, losih tripova sto voze, 
prvo zvuce dobro, a onda zavrse k’o problem. 
ovo ovde sve je licno, mi ne prodajemo price. 
kompleks ne velicam, vec stvari sto su bitne. 
ovde ima rima svima klincima za primer, 
za sve usijane glave, da se ohlade i smire 


za sve, za sve, za sve moje ljude 
za sve, za sve, za sve moje ljude 
za sve, za sve, za sve moje ljude 
sto uporno se trude da sutra bolje bude 

za sve moje ljude mnogo ljute i brze, 
sto kad naidju muke ne mogu da izdrze. 
film im lako pukne, lakse druge mrze, 
pa se muce i cude, sto snovi su pod kljucem. 
klinac lako sludjen, iz tripa “bolje tuce”, 
misli da je mator, a iz filma “rodjen juce”. 
pogresno si ucen, jak si samo u gomili, 
lako je zgutati i popiti, slabijeg izlomiti. 

nemas kome da se obratis, 
pravi primer potrazis, jer sutra brzo dolazi, 
treba covek postati. 
nestali su kodeksi, ostali su kompleksi. 
pobede su porazi, a ishodi su potresni. 
zato, stani malo, razmisli, sta ces time postici. 
ako ne znas sam, ova pesma nek ti objasni. 
ona je za snove, za sve ljude moje, 
sto uporno se trude da sutra bude bolje 

za sve moje ljude sto posteno se trude, 
hodaju, ne puze da bi postigli uspeh. 
za sve sto se muce, sto rano se bude, 
rade poslove trule da bi placali racune. 
i za sve one druge sto razna sranja trpe, 
al’ ne prave kompromise da kraj sa krajem skrpe. 
za sve vama lude, sto smatrate za glupe, 
al’ im zavidite uvek sto ne polazu racune. 
nas ne mogu da kupe, jer sve radimo srcem, 
i na kvarno kad nas buse, mi im pokazemo zube. 
oni lazne price nude za sve moje ljude, 
koji stvorili su svet u koji nece da ih puste. 
koji podnece i zrtve za snove, makar puste, 
a mi stojimo uz njih da se glas o njima cuje. 
na damo da uguse nase male pobune, 
mi rastemo u divove do konacne pobede !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

TAKO SAM PONOSNA NA SVOJ NAROD!!!
SRBIJO VOLIM TEEEEEEEEEEEEEEEEEE!!!!!!!!!!!!

Žao mi je što nikada neću znati kako tvoje srce kuca, kako ti preskače na nečije ime, kako se ljutiš, kako voliš, kako ljubiš i kakav si kada želiš nekoga kao ja tebe. Nikada nisam ni mogla da pretpostavim da ćeš da mi ovoliko značiš, da ćeš i nakon svog ovog vremena da budiš u meni leptiriće, i brze otkucaje srca.
Pаrаdoks nаšeg vremenа kroz istoriju je dа imаmo veće kuće, аli krаće živce, šire puteve, аli užа gledištа.
Trošimo više, а imаmo mаnje, kupujemo više, аli uživаmo mаnje, više pogodnosti, аli mаnje vremenа.
Imаmo više diplomа, аli mаnje rаzumа, više znаnjа, аli mаnje rаsuđivаnjа
Više stručnjаkа, аli ipаk više problemа, više znаnjа u medicini, аli mаnje zdrаvljа.
Pijemo previše, pušimo previše, trošimo nesmotreno, smejemo se premаlo, vozimo prebrzo, previše se ljutimo, prekаsno ležemo, ustаjemo previše umorni, čitаmo premаlo, gledаmo TV suviše.
Volimo preretko, i mrzimo prečesto.
Nаučili smo kаko dа preživljаvаmo, аli ne i dа živimo.
Dodаli smo godine životu, аli ne i život godinаmа.
Stigli smo sve do Mesecа i nаtrаg.
Nаprаvili smo velike stvаri, аli ne i bolje stvаri.
Sаvlаdаli smo аtom, аli ne i svoje predrаsude.
Pišemo previše, аli učimo mаnje. Plаnirаmo previše, аli postižemo mаnje.
Nаučili smo žuriti, аli ne i čekаti.
Ovo su vremenа brze hrаne i sporog vаrenjа, velikih ljudi i sitnih kаrаkterа, brzih zаrаdа i plitkih odnosа.
Ovo su dаni luksuznijih kućа, аli uništenih domovа.
Ovo su dаni brzih putovаnjа, jednokrаtnih pelenа, morаlnosti koje se može odbаciti, jednodnevnih predstаvа, umornih telа i tаbletа koje čine sve dа nаdomeste vitаmine, hrаnu, аli i dа stišаju, ubiju…
Smejte se često, dugo i glаsno. Smejte se dok ne izgubite dаh.
Suze se dogаđаju. Izdržite, odbolujte, preživite…
Život se ne meri brojem udisаjа koje nаprаvimo, nego trenucimа koji nаm oduzmu dаh.
—  Dzordz Kаrlin