bolelo je

Kada sam ponovo ozivela osecaje

Nakon godinu dana od raskida srela sam ga sasvim slucajno u kaficu koji smo zajedno posecivali dok smo bili zajedno..

Samo sto je on cekao svoju devojku,a iz istog razloga sam tamo dosla i ja,da cekam svog decka.
Sedeo je preko puta mene.
Na mestu gde smo se poljubili prvi put.
Da li se toga seca?
Ja se toga odlicno secam. Nismo bili bas ni deca,a nismo bili ni zreli za vezu. Ali smo se voleli. Ljubav se prosto oseca i ljubav ne zna za reci poput ne znam i ne mogu.
Uhvatio mi je pogled.
Nasmesila sam se,sto od melanholije,sto od toga sto izgleda isto tako lepo kao i dok smo mi jos bili mi.
Pogledao je prema vratima.
Kasni.
Pogledao je na sat.
Pokretima usana mi je rekao ‘Ona verovatno i ne dolazi.’ Prevrnuo ocima i nasmejao se.
Nasmejala sam se grohotom zbog tog njegovog prevrtanja ocima jer to nikada nije umeo da uradi a da pritom ne bude nekako smesno a i u isto vreme i slatko.
Prstom mi je pokazao da mu pridjem,bas na isti nacin kao i uvek,bas kao da nije toliko proslo. Mamio me je pogledom a ja sam mu se ponovo predala.
Samo sa osecajem krivice.
Ipak,resila sam da budem hladna.
Prisla sam uz komentar ‘Dobar dan gospodine.’
Nasmejao se. ‘Uvek hladna kao led. Bas onakva kakva sa mnom nikad nisi bila.’
Stomak mi se prevrnuo od njegovog pogleda. Osecala sam se tako bespomocno pod njegovim recima,a toliko je proslo.
Istina je,za neke prave nas,mozda ima vremena. A i za neke prave ljubavi,osecaj nikad ne umire. Ipak, ne smem da mu se dam. To je to. Proslo je toliko..
‘Zamislila si se,plava zvezdo?’
Glas mi je zadrhtao.
‘Nisam’, rekoh uz osmeh, samo mi je drago sto te vidim.
'Sedi,da popijemo kafu. Cekas nekog?’
Dok sam stavljala torbu na stolicu,bas onu istu koju sam,eto slucajnosti dobila od njega,odgovorih mu 'Da,ali,nije bitno.’
'Svidja mi se ta torba..’ ocima mi se nasmejao. Lep je kao i ranije. O cemu razmislja dok mi ovo govori? Toliko pitanja a nijednog odgovora.
'A ti,cekas li nekoga? I zasto ne dolazi?’ Upitah ga kroz bojazljiv osmeh.
'Cekao sam.. ma znas,devojka sa kojom sam neko vreme. Nego,poceli smo da se svadjamo i to..kapiras me.’
'bolje nego bilo ko.’ Izletelo mi je..
'Ovaj,izvini…’
'Ne,zaista si u pravu. Uvek si me najbolje poznavala i razumela..’
Neprijatna tisina. Nedostajanje u vazduhu. Pogledi puni nade. Ali opet,nijedno od nas ni rec o nama da progovori. O nama se,ponovo ćuti.
'Imas li ti nekog,ili si ovde dosla da se prisetis starih dana?’, rekao je kroz smesak.
'Imam…imam od skoro..’
Prekinuo me je u pola recenice samo da bi me pitao ono zbog cega sada i sedimo za istim stolom.
'Plava zvezdice,volis li ga?’
E sada krece prava havarija. Znojila sam se. Usne su mi se neprekidno spajale i odvajale u pokusaju da izgovorim to. Medjutim samo sam mu odgovorila sasvim suprotno od onoga sto je istina.
'Da.’
Nakasljao se u pokusaju da sakrije iznenadjenost.
'Shvatam. Nadam se da si srecna…’
Tad sam vec zelela da odem. Sto sam i pokusala. Uzela sam torbu,i u pokusaju da zaustavim iznenadnu ledenu kapljicu koja se slivala niz moje lice,uhvatio me je za ruku.
'Saslusaj me. Ona nije ni nalik tebi. Trazio sam tebi slicnu i naleteo na nju koja je imala skoro sve iste osobine ali nije bila ti. Lutao sam,nervirao sam se,zalio sto sam te pustio. Znam da sam kriv. Ona nema nista tvoje i ti…..’
Samo sam zelela da prekine jer ne zelim da mu se vracam ni na koji nacin jer me je bolelo.
'Prekini. Ti i ja odavno nismo mi. Zavrsimo ovu dramu. Oboje znamo da se nece dobro zavrsiti…’
'Slusaj.’ Uzima olovku i zapisuje neki broj…svoj broj. 'Nazovi. Kada nemas koga,pozovi. Kada nemas s kim,imas mene. Kada sve ladje potonu,tu sam. Samo nazovi.’
'Ali sta ce to….’
I u tom,tako vecnom trenutku,u kafic ulazi moj decko.
'Zbogom.’ Govorim mu. 'Vreme za nas ne moze da stane i vreme nikog ne ceka. Gresili smo ali ti si pogresio. Sada odlazim.’
S mukom sam se pokupila i krenula ka svojoj ljubavi. Ne,verovatno ne pravoj,ali bar istinitoj.
Shvativsi da,i pored toga sto,ono sto je u srcu zapecaceno,ja to moram pustiti.
Vreme je pravo,ali mi nismo.
Bas kao sto smo nekada pravi bili mi,ali vreme nije bilo.
Gresiti tako snosi velike posledice.
Nama su te posledice donele kraj.
Okrenula sam se,poslednji put u nadi da cu ga videti onakvog kakvog ga pamtim.
Srecnog i nasmejanog.
Mog najlepseg decaka.
S tugom u ocima,
Videh samo coveka koji nakon mog odlaska,sedi za polumracnim stolom,povlaci dim za dimom i ispija prepunjenu casu dok su pored njega slomljene flase.
A na ruci stoji tetovaza..
Jedna mala plava zvezda sa imenom mojim..

-ultravioletna. ( Teodora Vuković )

Ej ti,
Pišem pismo koje nikada neće stići do tebe. Pametniji ljudi su mi rekli da će mi, kada stavim na papir sve što me  muči, biti lakše. Pa evo, okušaću svoju sreću, mada je teško i zamisliti da ćeš ikada prestati da nedostaješ. Rekli su mi: ,,Napiši sve što bi želio da ona zna!’’. Pa evo, sve što želim da znaš…Prošlo je šest godina, ima toliko toga što bih voleo da znaš ali ne znam ni sam odakle da počnem. Skratio sam kosu, znam da bi te to iznerviralo, osećao sam neku vrstu griže savesti dok je crvenokosa frizerka seckala deo po deo. Uvek si volela prolaziti prstima kroz nju, pogotovo kad se probudimo. Sećam se da si me zvala ‘raščupani dečak’, dok sam se ja pravio da mi to smeta. Sada bih menjao sve što imam da još jednom čujem te reči. Moja majka te spomene ponekad, ne toliko često, ali opet dovoljno da budem svestan da te ni ona ne zaboravlja. Kada bi samo mogla videti kako je bila prekorna prema Jeleni kada sam je prvi put doveo kući. Gledala je ispod oka, i pričala rezervisano, dajući mi do znanja da ni jedna neće biti ti. To i sam znam. Jelena…to mi je devojka, vreme prebrzo leti, prošlog meseca nam je bilo tri godine. Upoznao sam je na nekom seminaru, koji bi ti smatrala do bola dosadnim. I meni je bilo, priznajem. Ona je jedina dobra stvar koja se desila tog dana. Mlađa je od mene, sedam godina, to mi odgovara, mogao bih da kažem da je uz mene polako odrastala. Sada već ima 23 godine, završila je političke nauke, gleda me kao da očekuje da joj postavim ono pitanje, koje sam se zakleo da posle tebe niko od mene neće čuti. Premišljam se, voleo bih da mogu da te čujem, da mi daš savet, ti bi znala šta da radim. Uvek si znala.Ja sam dobro, valjda. Toliko puta sam to ljudima ponovio da sam počeo i sam u to da verujem. Sestra mi kaže da je iz mene nestalo svo moje ludilo, blesavost i energičnost. Pravdam se da sam samo odrastao, tako je ‘eto došlo sa godinama’. Ne veruje mi, znam.Prestao sam da sviram gitaru, svaki akord me podseća na tebe. Još uvek se sećam kada sam te učio da sviraš, odsekla si svoje duge nokte i došla mi u sobu kao pravi učenik. Dobro ti je išlo, sad ne mogu ni da se setim zašto smo prestali.Firma mi napreduje odlično, mogu da kažem da sam postigao i više od očekivanog za moje godine. Ti si mi uvek bila vetar u leđa, sećam se da sam bio jedno obično uplašeno dete kada sam ti prvi put rekao šta bih voleo u životu. Zvučalo je tako daleko, neostvarivo. A ti si uvek verovala u mene. Ta tvoja vera u mene je jedna od stvari koje mi najviše nedostaju.Reks sada ima osam godina, sećaš se kako je bio mali i smešan kada sam ga doneo kući prvi put? Sada je veliki, ostario je, nije više ono naše blesavo kučence koje trčkara kao da je uključeno u struju. I dalje podiže glavu i gleda levo desno kada mu spomenem tvoje ime. Ne voli Jelenu, ostaće veran samo tebi do kraja, u to sam ubeđen.Još uvek iznad kreveta stoji slika koju si mi poklonila, mnogo puta sam želeo da je negde sklonim, prečesto me podseti na tebe. Tu je i kutija, ispod kreveta, puna tvojih stvarčica. Mnogo puta su mi govorili da se toga rešim. Nisam mogao, želeo. Unutra su tvoje dve majice, obožavala si ih, tvoja četkica za zube, istrošena maskara i sveska u koju si hvatala beleške iz Krivičnog prava. Siguran sam da se nije rodila osoba sa ružnijim rukopisom, samo si mi jednom napisala pismo sopstvenom rukopisom, pa mi onda sama čitala jer ja nisam mogao. Sećam se koliko smo se tada smejali. Čuvam i to pismo, sada znam napamet i gde je koji zarez. Tu je i naš album za slike, Prag, Moskva, Dablin, Barselona, Pariz, Venecija, Rim, Madrid svi gradovi koji su bili svedoci tome koliko smo se voleli. Na nekim slikama me ljubiš, kada ih pogledam kao da mogu osetiti tvoje usne na mom obrazu, usnama. Kao da nikada nisi otišla.Nedostaju tvoji poljupci, zagrljaji, ljubav. Više se ne opijam kao u prve dve godine, doveo sam sam sebe u red, moje ponašanje je bolelo sve oko mene. A mene je bolelo, peklo i uništavalo tvoje nepostojanje onako podmuklo, iznutra. Trebalo mi je četiri godine da prestanem da vrištim u snu, šest godina da napišem ovo pismo, čitav život će trebati da te prebolim. I to će biti malo. Delić tebe će zauvek postojati u mojim mislima, tu si srećna, kao onaj dan kada sam te iznenadio odlaskom u luna park. Ta nasmejana devojčica je ono kako želim da te pamtim.Nešto mnogo veće od tebe i mene mi te oduzelo. Prokleta bolest, sećam se koliko si bila jaka i na samom kraju, jača od mene. Želim da znaš da nikada neću zaboraviti naše datume, trenutke, tvoj osmeh i miris tvog tela.Živiš ljubavi, dok sam ja živ…živiš.

1

Telefon zvoni i zvoni i zvoni, znam da neće odustati, sigurno ne sada nakon što sam ga, onako nepromišljeno, poljubila u klubu i istrčala napolje.
“Da?”, javljam se pomalo uplašeno.
“Gde si?”, ne okoliša.
“Zašto?”, odugovlačim.
“Jer želim da te vidim.”
“Zašto?”, ponovo pitam.
“Jer očigledno nije gotovo.”
Tišina. “I?”, ponovo me pita, “znaš da nećeš moći da me izbegavaš doveka.”
“Treća klupica, levo od izlaza”, mrljam.
“Ne mrdaj. Stižem za deset”, prekida vezu.
Glupo je, jer me je ponela atmosfera, alkohol, sva ona osećanja koja pokušavam da uništim. Ne ide to tako, ne ide to nikako. Ne možeš sprečiti sebe da osećaš nešto, isto kao što se ne možeš naterati da osećaš išta. Pitam se šta sad, gde će me odvesti jedna nepromišljena odluka poneta trenutkom, jedan glupi poljubac koji nije trebalo da se desi. Nisam ga uočila odmah, mada kako i primetiti nekoga kad od svakog drugog pomisliš da je on i srce zatreperi kao ludo od same pomisli da se nalazi na par metara od tebe. Uveravala sam sebe da je samo još jedno priviđenje, dok nisam osetila kako mi neko sklanja kosu sa lica i eto ga - isto ono lice koje vidim svako veče pre nego što zaspim. Osmehnula sam mu se, ne razmišljajući. Zagrlila ga, isto tako ne razmišljajući. I na kraju sam ga poljubila, to tek ne razmišljajući. Vidim ga kako dolazi ka meni, krupnim koracima ovaj put za razliku od onih sitnih, laganih koje inače pravi. Ne drži ruke u džepovima, kao što ima običaj. Šake su mu stisnute u pesnice kraj tela. Samo jednom sam prisustvovala ovakvom njegovom hodu i nije bilo lepo - uopšte nije.
“Što si pobegla?”, stoji iznad mene. Zato što se previše plašim, pomislim, ali ipak samo slegnem ramenima kao odgovor. “Pitam te još jednom - Zašto si pobegla?” Ponovo sležem ramenima. Seda pored mene i ispušta dugačak uzdah. “Zar ti je stvarno postalo toliko gadno da me poljubiš?”
“Ne”, odgovaram k'o iz topa, “ne. Samo…”, grizem usnu, “bilo je tako dobro, kao i uvek i sve sam izbrisala na momenat. Onda mi se svest vratila u glavi mi je samo tunjalo - kakvu si glupu grešku napravila i…”
“Pobegla si, ostavljajući sve za sobom”, dovršava.
“Izvini. Znaš da sam previše impulsivna kad popijem.”
Klima glavom. Ćutimo. Mrzim ovo, ali stvarno mrzim. Nije to ona prijatna tišina, kao kad mu ležim na grudima i češkamo se i reči nisu potrebne jer šta uopšte reći u tako lepom i prijatnom momentu? I o, prekini. Prekini. Prekini.
“Nedostajala si mi”, okreće se ka meni, a ja se ledim. Bukvalno. Pokušavam da smirim srce, znam koliko je jedva čekalo da čuje ove reči od njega. “Zašto mi sad to kažeš?”, pokušavam da se priberem. “Jer nikad ne znam da izaberem pravi momenat”, osmehuje se i dobro znam na šta misli. Sad već počinjem da se smejem i ne prestajem, ali to je više onaj glupi smeh - kad ne biste da zaplačete pa krenete da se smejete i onda nikako ne možete da stanete. Ne znam ni čemu se smejem više, ali znam da ću početi da jecam ako me zaustavi, jer već osećam suze. “Uništićeš šminku”, govori, i jedan ugao usne mu se diže. Pokušava da me sredi prstima, koliko god bilo moguće urediti bele linije od suza na spram sve ove šminke koju imam. Smeška se i ne prestaje da me gleda. “Znaš, nećeš ništa popraviti ovim..” Okreće mi glavu i pomno zagleda, “Meni deluje sasvim okej.” “Ne mislim na šminku.” Ponovo se stvara neprijatna tišina.
“ Baš sam mnogo zajebao.”
“Jesi.”
“Nisam želeo da se zaljubim, nisam želeo ništa. Desilo se, plašio sam se da prekinem pa…”
“Si rešio da budeš što dalji.”
“Tako nekako..”
“Je l’ upalilo?”
“Ne.” Spuštam šaku na njegovu, a on automatski prepleće prste sa mojima i zagleda ih sa svih strana. “Svaki put mislim isto.. Kako bi lepo bilo držati tvoju ručicu. Malecna, dečija. Čak ni nisi odrasla osoba. Dobro jesi, jesi”, kaže kad ga streljam pogledom, “a opet nekako nisi.. Što se nikada nisi javljala?” “Zato što sam naporna”, sad već kreće sećanje na loše momente i bes zamenjuje ona lepršava osećanja. “Jesi”, kaže i ne popušta stisak koliko god pokušavala da ga se otresem.
“Pusti me onda.”
“Jesi li sigurna da to želiš?” Znam to lice. Kapci su mu više spušteni nego inače, pogled nije prazan, a opet pitanje je vremena kad će se zid spustiti između nas.
“Ne mogu opet da prolazim kroz iste stvari..”
“Da ili ne?”
“Stvarno me je puno bolelo i definitivno nije bilo u redu..”
“Da ili ne?”
“A šta ti želiš?”, pitam ga. I samo tako pušta moju šaku. “Kukavice”, govorim dok ustajem. Mrzim svoje slabosti. Tako je malo falilo da ponovo padnem na istu priču. Na nekog naočit hrabrog, a u stvari tako strašljivog. Jedno prosto pitanje i sve se zatvara. Čujem nečiju tuđu misao koju sam davno pročitala - u ljubavi nikad ne budi kukavica i nemoj voleti kukavice i onda telefon počinje da zvoni…

I nije ni rekla ni da je boli, ni suzu preda mnom nije pustila.
Nije dramila I nije me vukla za rukav, iako je znala da se više nećemo videti.
Ne bi je boleo da sam samo malo više bio čovek, a da sam manje bio kreten,
pa da sam priznao da ne ide, da smo se rastali kao prijatelji…
Kao…
Ne bih je toliko povredio da sam malo manje pričao laži ili da ih nisam izgovarao uopšte.
Pamtila bi me po nečem imalo dobrom u meni, a ovako me pamti kao idiota.
Manje bi je bolelo da sam slabije grlio, da sam malo manje ljubio, a da sam mogao da budem samo njen, baš njen, zauvek njen.
Manje bi je boleo da sam manje obećavao.
Verovala je u bajke i da sam ja taj njen junak iz knjige, neko ko je stanju da je svojim telom brani, da je čuva od svakog zla na ovom svetu, a danas ga ima i previše.
Slepa od emocija nije ni slutila da nas je čekao onako loš kraj.
Nemam pojma ni da li je noćima plakala, a znam da jeste i znam da me boli i da me je svaka njena suza pekla.
A to su one noći kada bih sam ležao u krevetu i teško disao i nisam znao šta mi je.
To su one noći kada sam sedeo zamišljen sa čašom i to su one noći kada mi ničije društvo nije prijalo.
Kada sam želeo da sam sam, sasvim sam, a opet mi je nešto falilo.
Ruka bi je pozvala, a stid bi mi lupio šamar i odustao bih.
Ne sastavljam se, samo se kidam na što sitnije delove i svi posle nje me samo lome.
Manje bi je bolelo da joj nikad nisam rekao ’’ volim te’’, a jesam, hodao sam za njom i ponavljao joj te reči i nisam mogao da se smirim, da zaćutim jer to i jesam osećao.
Osećao, ali i ne dokazao.
Manje pesama bi je sećalo na mene.
Manje bi je bolelo da mi nije davala onoliko pažnje, da je sebi bila najbitnija, ali ne, dodelila je to meni to prvo mesto u njenom životu.
Bio sam ceo njen svet koji sam srušio.
I ne bi se osećala tako ružno, tako prazno, tako razočarano.
Manje bi je bolelo da joj nisam dopustio da me onoliko zavoli.
Manje bi je bolelo da je nisam onako izdao.

Oproštaj od prve ljubavi

Kao i uvek, stavila sam youtube na autoplay i počela da čitam neke bezvezne članke po internetu. Čisto gubljenje vremena, ono: kako da znate da li mu je stalo do vas? (sudeći po članku, prilično); sa kojim horoskopskim znakom se najbolje slažete u krevetu? (piše da smo najgori mogući spoj. ha, netačno!); rešite se celulita za deset dana (zašto ja ovo čitam, ja čak ni nemam celulit). I tako, krajnje običan dan. Pevušim pesmicu za pesmicom, dok ne postanem svesna reči jedne od njih
“i niko neće znati nikada
sve naše korake i uske ulice,
strah poljupca”
I vraćam se par godina unazad, kad smo tek raskinuli, a ja svakodnevno slušala ovu pesmu i nadala se da “sanjamo isti san, al’ trenutak je pogrešan”. Tako naivno, tako ja. Tih dana (dobro, meseci. mooooožda godina) sam u glavi imala hiljadu i jednu verziju kako mi šalje poruku, izvinjava se, traži da se pomirimo.. Ne odmah sutra, ni u relativno kratkom vremenskom periodu, već za neku godišnjicu. Našu, nečiji rođendan, pet godina mature.. Ili neki slučajan susret kad ponovo zalutamo u isti grad. Nekad bih se naljutila na sebe što sam slaba toliko, pa bih ga odbila u nekoj od tih maštarija i onda, čuda li, opet se nervirala jer znam da to ne bih uradila. On je bio sve što sam želela tada i mislila sam da bih mogla da budem srećna samo ako je on uz mene. Viđala sam ga u svemu i svuda, stalno i činilo mi se da ga nikada, nikada neću zaboraviti i da ću ga voleti, zauvek, ali
“Tako je čudno, zar ne
sad kada gotovo je
i više ne znaš
više ne znam te”
Jer tokom tog “on, on i on” perioda rekla sam sebi da bi verovatno valjalo da poradim malo na sebi, da budem bolja osoba kada se ponovo sretnemo, neko ko ga je vredan. I uspela sam, ali na način koji nikako nisam očekivala. Postala sam bolja - sebi. Shvatila sam da sam oduvek bila srećna i da mi on nije bio neophodan za to, samo bi mi bilo lakše da je tu, ali onda nikada ne bih naučila da uživam u svojoj samoći. Bile su lepe sve te maštarije, mnogo divnih stvari sam napisala zahvaljujući njemu, ali nisu bile ostvarive, jer jebiga, naše je davno prošlo. Sebe sam previše držala u prošlosti i očekivanjima budućnosti sa njim da bih se posvetila onome što se dešava sada i opet, čak i kad bih pustila nekoga u svoj život, sve je to bilo isuviše prividno, jer svakome bih tražila mane i poredila ih sa Njim, jer on je u mojim očima bio neko hodajuće savršenstvo. I to bi, naravno, ubrzo propalo, a ja bih ponovo bila povređena i skršena i vraćala se idealizovanju njega. Dok stvarno nisam dopustila nekom drugom da uđe u moj život (okej, i njega sam poredila, ali nije baš odustajao, čim je bio korak bliže pozitivnoj osi) i kako je vreme prolazilo shvatila sam da je moj najveći problem bio što su naše poslednje reči bile “videćemo se” i ja sam se toliko vremena držala za tu, naizgled bezazlenu laž koju izgovaraš iz kurtoazije. Da, odavno mi je bilo jasno da se Mi nećemo ponoviti i da je njegova uloga u mom životu završena pre mnogo, mnogo vremena samo je meni falio kraj, koji nikada nećemo imati, zato ga i pišem sada. Mirim se sa svojom prošlošću i propalim (tinejdžerskim) snovima (prve ljubavi), jer sve je u redu, sve ide kako treba. Zaljubiću se ponovo, verovatno i patiti i sve je u redu, dok nastavljam dalje.
“Samo prošetaću kradom
nekad tvojim gradom
i to, to biće sve”
Jer u početku me je bolelo svako “naše” mesto i setila bih se svakog poljupca i nežne reči kada bih prošla tuda. Povremeno bih zastala i počešala uglove očiju, ali sad stvaram nove uspomene (zapravo ih stvaram otkako nisi deo moga života, samo nisam bila svesna toga) i hvala na svemu, ali vreme je da te stvarno pustim.
“I sećanje na sve
što se desilo nije”
( Eva Braun - Tako je čudno, zar ne )

Komsijin klinac

Danas sam otisao kod komsije. Nisam mu se najavio, samo sam upao u kucu. Bilo je otkljucano. Cuo sam da se neko tusira u kupatilu, mislio sam da je on i nisam hteo da ga ometam nego sam otisao u kuhinju i napravio sebi kafu. Posle dva minuta cuo sam ulazna vrata i pomislio da je neko od njegovih. Zena ili klinac. Medjutim, cuo sam glas koji doziva:
“Bojane! Stigao sam!” Bio je to Dusan, klinac iz komsiluka, koji se druzi sa Bojanom, komsijinim klincem. Skontao sam da komsija nije kod kuce.
Ja sam i dalje sedeo u kuhinji, hteo sam da ih uplasim kad udju. Bojan je otvorio vrata od kupatila, rekao Dusanu da zakljuca kucu i da udje u sobu. Ovaj je zakljucao ulazna vrata, i taman kad sam mislio da ce uci u Bojanovu sobu, cuo sam da se otvaraju vrata od kupatila. 
“Sexi, hocu i ja pod tus s tobom.” cuo sam Dusana kako govori. 
“Upadaj.” rekao mu je Bojan. 
Mislio sam da se zezaju. Mislim, ja se palim i na Bojana i na Dusana, ali nikad mi nisu delovali kao gayevi. Bojan je visok krupan crn decko, teretana, frizurice, ludila… Disan je vise povucen tip ali ima onu sexi klinacku tupavu facu koja vas tera da se zamisljate kako klecite ispod njega s njegovom kitom u ustima dok vas on tako tupavo gleda. Imaju po 19 godina.

Iz kupatila se i dalje cula voda iz tusa, i nista vise. To me je zaintrigiralo, i odlucio sam da pogledam sta se desava . Ono sto sam video bilo je fenomenalno. Bojan go pod tusem ljubi Dusana koji je u boxericama dok se niz njih sliva topla voda. Pokucao sam na otvorena vrata. Prvo su se sokirali, i samo stajali ukopani. 
“Mogu li da se pridruzim?” upitao sam. Posto su i dalje bili u soku otkud ja tu, brzo sam skinuo odecu sa sebe i uvukao se pod tus. Tek tada su dosli sebi. Drzao sam ih obojicu za kite i lagano im nadrkavao dok sam ljubio prvo jednog pa drugog. I moja kita je porasla ali njihove su bile vece, pogotovo Bojanova koja je imala najmanje 20cm.
Pozeleo sam da im pusim tu pod tusem, ali to nije bilo izvodljivo jer je tus bio jedva velik da sva trojica stojimo. 
“Idemo u sobu” rekao je Bojan. 
“A tvoji, gde su?” upitao sam ga. 
“Otisli u Jagodinu kod tetke. Nego, kako si ti usao? Dule, jesi zakljucao jebena vrata?" 
"Jesam.” rekao je Dusan. 
“Jeste, ja sam usao pre njega a nisam hteo da te prekidam u tusiranju.” odgovorio sam mu. 
Stigli smo u sobu. Brzo smo se obrisali peskirom. Ja sam zgrabio Bojana i gurnuo ga na krevet . Seo je na kraj kreveta. Ja sam se nagnuo nad njega i poceo da ga ljubim. Dusan mi je prisao otpozadi i poceo da trlja kitu od moju guzu. Mmm tako sam bio napaljen. Dugo mastam o njima i bas me pale, a sada ih imam obojicu zajedno. Rekao sam i Dusanu da sedne na krevet . Poslusao me. Ja sam kleknuo ispred njih, i predamnom su bila dva velika klinacka kurca. 
Poceo sam da ih dudlam naizmenicno, malo jednom malo drugom. Drkao sam kitu koju nisam pusio, dok sam lizao glavic, sisao, dudlao i gutao kitu. Mmm tako sam uživao. Bojan me uhvatio za glavu i nabijao me na Duletovu kitu. Nabio mi je celu kitu u usta, do jaja. Hteo sam da povratim, ali me nije pustio da skinem glavu s kurca, pa sam brzo navikao. 
“Mmm komso, nisi ni ti bez iskustva , a?” upitao me Bojan. Odgovor nije dobio jer su mi usta bila puna kurca. 
Kada sam im dobro ispusio, namestili su me tako da sam bio na kolenima i laktovima. Bojan se popeo na mene, i poceo da mi nabija kitu u guzu. Bolelo me jer mu je kita bila velika ali muski sam to podneo. Konacno je bio u meni. Dusan se podvukao ispod mene i poceo da mi dudla dok me Bojan karao. Uhh, bilo je fantasticno, jedan jebe a drugi pusi. 
Bojan je poceo da stenje i ubrzava. 
I ja sam poceo da stenjem i mesam guzom. To ga je palilo, i ubrzo je izvadio kitu iz moje guze i poceo da svrsava po mojoj guzi. 
“Aaaaaahhhhh tooooo!” cuo sam ga kako urla dok mi je po guzi prskala vrela sperma. Kad je svršio, spustio se dole i poceo da pusi Dusanu. I dalje sam bio naguzen. Pomerio sam se i seo Dusanu na grudi tako da mi je pusio dok je Bojan dudlao njemu. Mmm, bio sam pri kraju, a hteo sam da probam i Duletovu kitu. Ustao sam, pomerio se i seo na njegov kurac. Posle Bojanovog kurca ovaj sam lako primio. Poceo sam da se nabijam i mesam dok je lezao na ledjima, a Bojan mu je lizao jaja i mazio moju guzu dok sam se nabijao. Bez ikakve najave poceo je da svrsava u mene, guza mi je bila puna sperme mmm

Mmmm ustao sam. Obojica su klekli ispred mene i poceli da se otimaju oko moje kite, da je puse, lizu, sisaju jaja. Ljubili su se preko mog kurca, bio ke fenomenalan prizor kad se dva klinca otimaju za kurac mmmmmm
Omg, bio sam na vrhuncu. Odjednom, neki telefon je poceo da zvoni , sve jace i jace. Trgao sam se, i shvatio da zvoni moj alarm. Bilo je 7:00 i vreme da se ustaje. Sve ovo je bio samo san… 
Kita mi je bila tvrda . Tako lezeci u krevetu sam izdrkao, obrisao se, ustao i otisao pod tus, sjeban sto se nista od toga nije desilo. 

Uhvati me povremeno neka nostalgija, pa poželim da se stvari vrate na staro.
Kao recimo kad sam imala četiri, a sestra je još uvek bila u stomaku, pa smo mama i ja igrale karte na njemu kad je ona počela da se rita i srušila nam sve. Kad eto, ništa nisam znala, a tako sam se radovala. Ili kad je prvi put došla iz porodilišta, a ja sedela na zadnjem sedištu auta i razmišljala zašto greje Sunce, a zima je, jer se dobro sećam da su mi moji pričali da je padala kiša kad su mene dovozili, a bilo je leto!
Ili kad sam imala šest i nisam želela da idem u predškolsko, pa sam ostajala kući svaki dan samo da im budem bliže. I onda se krila ispod stola kad su nailazili drugari, jer ja sam kao bolesna, pa me je sutradan bilo sramota i stavila sam rančić na leđa i otišla sa njima.
Ili kad me je on udario jednog dana, a sutradan me jurio da me poljubi da prođe, a ja sve bežala od njega, nemajući pojma koliko ću jednoga dana čekati da ponovi tako nešto.
Ili kad sam sa sedam čekala da prozovu moje ime i nadala se da ću učiti sa nekim poznatim, pa kad me je učiteljica par meseci nakon toga premestila u prvu klupu kraj one devojčice sa kojom sam bila redar, pa se odatle razvilo jedno divno, dugogodišnje prijateljstvo, kom se nisam nadala, isto kao i kraju istog.
Ili kada sam imala devet, a ona došla osmog marta sa žutim karanfilom, a ja žalila što nije sela kraj mene, jer sam jedina ja morala da sedim sa nekim dečakom. Fuj! Zapravo, do kraja osnovne nismo nijednom sedele zajedno i verujem da nijedna nije imala predstavu kolika ćemo podrška biti jedna drugoj tokom godina koje dolaze..
Ili kad sam imala dvanaest i bila mnogo ljuta na moje što me nisu upisali u drugu školu i kad sam mrzela svoje školske “drugare” i jedva čekala kraj osnovne, a posle plakala kad je konačno došao taj famozni rastanak i hiljadu puta nakon toga poželela da se vratim.
Ili kad sam imala četrnaest i samo želela da odem iz onog malog grada, što dalje od onih ljudi i ne vratim se nikad, nikad više. I sad, kad sam konačno otišla, imam ogromnu želju da se vratim i da stvari, bar prividno, budu kao i pre.
Ili kad sam imala petnaest i upisala srednju školu, onu famoznu Gimnaziju u kojoj ću, kako su mi pričali, naći prijateljstva za ceo život. Samo, mene je to izgleda promašilo. Ja sam svoje zauvek našla kraj nekog drugog. I koliko puta sam poželala da se prebacim, da učim sa nekim drugim dok konačno nisam otkrila čari celodnevnog blejanja u kafiću, bežanja iz škole i konstantnog ogovaranja profesora i drugih ljudi te, elitne škole..
Ili kad sam imala sedamnaest i mislila da je on moja srodna duša, ona osoba koju sam jedva čekala da sretnem, upoznam i da zajedno provedemo ostatak naših života, ali i tu sam malo pogrešila. On čak nije ni bio niko bitan, samo lekcija šta ne želim u životu.
Ili kad sam sa devetnaest prvi put provela noć sa njim, pa bila sva radosna i izgubljena sledećeg dana i kad su se svi pitali šta se sa mnom dešava. Ili koliko sam posle plakala kada je odlazio, pa se svi čudili, jer otkud meni emocije i kako to da ja dopuštam da i drugi vide moje suze?
Pa i sa dvadeset kada sam otkrila koliko jaka mogu da budem i koliko nastavljam dalje kada se sve u meni lomi, a bolelo je.. Bože, bolelo je kao nikad pre.

Čitam sve ponovo i mislim kako je sve otišlo nekim drugim tokom, ali valjda misli same lete i ne umem ja da budem nostalgična. Bar ne sada, sa dvadeset i jednom kada je toliko toga ispred mene, kada ne znam da l’ ću za deset godina žudeti da se vratim svemu ovde što me nervira, ili šta će potrajati, a šta nikada nije bilo bitno.. Ja samo povremeno zaboravim da sam tek na početku života i da me toliko toga čeka i mislim kako bih se vratila nazad, ali još uvek nije vreme za to.

Obećao sam sebi da ti više nikada neću reći, ali moram, jače je od mene.
Čekao bih tvoju poruku duboko u noć, ali od nje ni traga.
Maštao sam o pozivu kog nije bilo.
Molio sam Boga da još jednom čujem tvoj glas, ali slušao sam samo tišinu.
Noći sam ispraćao sa tvojim imenom na usnama i jutra dočekivao sa tvojom majicom koju si mi poklonila.
Grlio sam je kao da si ti tu.
Niko je nikad nije dotako niti video.
Obećao sam sebi da ti više nikada neću reći, ali moram, jače je od mene.
Iskreno, nisam ni ja hteo da zovem više. Jer kad god bih pozvao gazio sam sebe.
Uvek je odgovor bio isti, ‘prebolela sam te’.
A to me je bolelo više nego onih hiljadu noževa koje si mi zabila u leđa.
Noćima sam pisao poruke koje nisam slao.
Danima sam smišljao šta da ti kažem kad se budemo videli, ali nisam rekao.
U sebi sam verovao da će sve proći, uzaldno sam govorio 'pusti je, nije više tvoja, više te ne voli’. Ali bila si moja, više nego ičija ikad.
Bila si moja i kad nisi.
I ti si to znala, samo si se plašila da to priznaš.
Obećao sam sebi da ti više nikada neću reći, ali moram, jače je od mene.
Da, možda sam pička koja te je izdala.
Možda sam najgori dečko kojeg si ikada imala.
Možda je ovo sa tobom sve bila laž.
Ali jedno je sigurno.
I bez tih poruka.
I bez tih poziva.
I bez tog najlepšeg glasa.
Ja te još uvek volim.
Koliko god sebe ubeđivao u suprotno na kraju se ispostavi da sam lažno verovao.
Obećao sam sebi da ti više nikada neću reći, ali moram, jače je od mene.
Voleo sam te.
Volim te.
Voleću te.

“Ne mogu vise”. Rekla sam sa suzama u očima.
Ustala sam i upalila svetlo.
“Ajde hrabra devojčice, gde su ti šnalice?” Otisla sam do stola i uzela ukosnicu. Stavila sam je u usta i odgrizla kraj. Ostao je oštar deo.
Sela sam i zavila rukav. “I, opet se vraćam. Ovo me neće boleti.” I eto ga. Ponovo prvi rez. I jedan. I još jedan. I još mnogo. Sve mi je bilo tako poznato. Smirila sam se. Bacila ukosnicu na pod i legla. Stavila sam dlan na ruku. Peklo je. Mnogo. Ali je manje bolelo. Svaka linija se jasno videla. “Gde ste prijatelji stari, šta ima kod vas?”.
I onda sam opet počela da plačem.


Lako je početi, teško je završiti.

Žensko će ti oprostiti 100 puta, ali će ti vratiti za svaku nanetu bol duplo jačom merom, pa makar i nju to bolelo. Ma ne znam što još žena nije izdržala, na njoj bi i vatru mogao ugasiti i to je nebi bolelo koliko izigrano poverenje i pogažena ljubav. Nemoj se prijatelju igrati s onima koji igraju bolje od tebe. Vidiš li sad šta ti radi? Inati se, vraća ti sve, svaku suzu, svaki dan koji je provela čekajući, sve. I veruj mi, to je tek početak. Ne zna žena stati kada jednom s inatom krene
Znam da ne pratiš više ni šta kačim,šta pišem ,ni ništa,ali možda mi se ovaj put posreći pa onako slučajno ovo pročitaš..Znaš da si ti bila jedina osoba koja je mogla da me smiri kada je bilo nekih problema među mojima?E pa skoro je bio jedan.. Znaš mene kako umem da se iznerviram i ostala sranja..Ovaj put je bio mnogo teži,znaš zašto? Baš zato što ti nisi bila tu da mi pričaš svojim umiljatim glasom kako će sve biti okej,i da me nateraš nekako da odem da spavam. Falilo mi je da budeš tu,a tebe nije bilo..Imam neki jebeni osećaj da tako više nikada neće biti.. Nemaš pojma koliko mi trebaš.. Da,postoje ljudi koji bi da me uteše.oraspolože,ali hej oni nisu ti i nikad niko neće biti ti.. To veče kada se to desilo,samo Stefan zna kako je sve bilo,jedno milion puta sam ga pitao jesi na fejsu hah.. Do tada,postoje dani kada pomislim na tebe,ali ne zaboli me toliko..Ali to veče..To veče me je bolelo,stiglo me je sve.. To je znak da me još nisi prošla jel da? Znam da ti imaš nekoga,neka te..Zaslužuješ  da mi budeš srećna,malena.
—  Samo fališ..
ZA TEBE.
Sve je odjednom pocelo, ne znam od kada, ali znam da dugo traje…samo sam te ugledala i sve je krenulo… mozda ne odmah isti taj sekund, ali iz dana u dan to se pretvaralo u sve jace osecaje i doslo do ovoga, do toga da shvatim koliko sam zaljubljena… sama tvoja pojava bi mi izmamila osmeh na lice… zbog tvog pogleda i svih osmeha, koji cak nisu ni bili upuceni meni, su u meni probudili toliki osecaj… i sve to pamtim, sve je tu u srcu… nakon samo nekoliko dana sam shvatila sta stvarno osecam i krenula pisati o tebi, o tome kako se osesam, jer sve sto sam drzala u sebi, nisam sve to mogla nekome ispricati, pa sam pisala… u to vreme mi je bila najveca zelja biti pored tebe,sa tobom ali nista… nisam smela da ti pridjem… kad sam shvatila da je to nemoguce.Dok smo u skoli, samo te zelim videti jedanput, i kad god te ugledam, pa ja ti tu srecu ne mogu opisati, ne mogu taj osesaj opisati, nema te reci, stvari, ma nema nista s cim bi se ta sreca mogla opisati, nista… kada sam prvi puta zbog tebe zaplakala, od tada sam sve vise stvari shvatala… shvatala da svi ti snovi s tobom, da su to samo snovi, i da se za te snove ne vredi boriti, jer su ti snovi nemoguci, jer si ti nemoguc i jer je nemoguca isto tako ta ljubav koju sam ja zamisljala… a bolelo je… bolelo je sanjati te, i onda se probuditi, i sve sto vidis kad se probudis je mrak, a taj mrak je kao moj zivot, nema niceg lepog… kad se probudim, shvatim sta je stvarnost i sve sto sanjam, da sanjam uzalud… ali nije da ja samo tako, sanjam i dok sam budna… zamisljam NAS, kako postojimo MI… kako hodamo stazom drzeci se za ruke, kako me volis… sanjam one snove gde imamo nas mali svet, nasu klupicu, park, nase mesto,kako me nosis,kako me poljubis kad se naljutim… sanjam da sam srecna jer sam s tobom… i onda otvorim oci i kazem “opet sanjam…”. pa da, to je jedino sto mogu… zamisljati nas, zamisljati toliko toga, jer ipak, i to mi ponekad izmami osmeh na lice, i ako posle toga slede suze, ali nema veze… zelela sam te zagrliti, stati pred tebe i reci ti koliko sam zaljubljena… zelela sam cuti tvoj glas, videti sebe u tvojim ocima, drzati te za ruku, osecati se sigurnom… zelela sam toliko toga u vezi tebe, ali sve su te zelje nestale.. Znas, zahvalna sam svom srcu sto je baš tebe izabralo… i možda ne znas, ali jedino si me ti mogao uciniti srecnom, niko i nista vise… kad god mi te neko spomenuo, tvoje ime, ili nesto u vezi tebe, tad se osmeh stvori isti sekund… ali ne samo osmeh na licu, vec i u srcu… ponekad se pitam “Da li me se setis, pomislis onako slucajno ikada na mene?”… hah, nasmejem se i pomislim “Zašto bi?”, pa da, zasto bi… ko sam ja tebi? niko i nista, nemas zasto misliti na mene… dok te gledam, nedostajes mi… jer grozno je biti kraj tebe i samo te gledati, to je jedino sto mogu i sto cu uvek moci..I kad pomislim da nisi jedini na svetu da postoji neko ko ceka mene kao ja tebe,sve se vrati ponovo cim te opet ugledam.. Tesko je boriti se protiv tih osecaja, kad su prejaki. Tesko se boriit protiv srca i onog sto ono u sebi osesa… I da li postoji neko ko cuva ovakvu ljubav i cuti, voli u tisini, moli se za tebe, brine, pise ti, sve i svasta radi zbog tebe,a ti za to ne znas, i bez obzira na to sto je ti ne volis, ona tebe voli vise od same sebe, jel postoji jos takva osoba!? Ne znam, jer, ne radjam se ja dva puta. Znas, trenutno sedim u mraku, i pisem ti sve ovo, i svake noci bude isto… gledam tvoje slike, pricam s tobom, o tebi, zagrlim jastuk, pa i pustim koju suzu, ali obavezno, za kraj, pre spavanja kazem nesto dragom Bogu “Hvala mu, na svakom mom osmehu kojeg mi je izmamio, i ako to nije ni znao… hvala mu sto me je u nekim trenucima ucinio srecnom… hvala mu do neba…
—  N.

Drugarice moja… Nekada smo provodile vreme zajedno, druzile se, pomagale, bile tu jedna za drugu, bile smo NAJBOLJE. A sada? Sada si samo deo onog drustva… Drustva punog praznih ljudi, kojima je jedino stalo do fizickog izgleda. Koji “imaju” privilegiju da ponizavaju sve, niko ne sme nista da im kaze jer su jednostavno glavne. Postala si takva osoba. Mislila sam da si drugacija, ali si jebeno obicna i ista kao vecina njih.
Iako u pocetku nisam mogla da verujem, sad se polako navikavam. Pre me je toliko bolelo, cak me je ubijala ta cinjenica. A sada…. Heh, sada me jednostavno briga. Briga me za sve to, znam da vise nisi ona ista osoba niti zelim to da menjam. Postoje mnogo vredniji ljudi od tebe, za kojima se nisam ni osvrnula, da bih bila sa tobom koja im nisi ni ravna. Ali konacno je dosao dan kada sam ja shvatila, a uskoro ces i ti.

:)

Nadam se da ću sresti jednog dana ljude koji su mi nekad značili sve, a s kojima sam prekinula kontakt jer je bolelo. Volela bih da dobijem svoju priliku da im čak i nakon mnogo godina kažem: slušaj, jebiga, ja te i dalje volim, ali morala sam krenuti dalje. Razumeš? Morala sam. Jel' se sećaš kak o sam nekad često bila nesrećna i negativna? Jel' se sećaš kako sam nekada imala sve, ali nisam umela da uživam u tome? Pa dešava mi se i sada to, jer znaš ti mene vrlo dobro, jebiga. Znaš ti ko sam. Ali odrasla sam, promenila sam se i stvarno više nisam ona devojčica... Pogledaj me, uspela sam. Pogledaj me, imam sve. Pogledaj me, srećna sam. Žao mi je što sam na tom mom putu do sreće i uspeha morala ostaviti tebe. Žao mi je što je to možda i bila cena. Kako si ti? Jel' sve u redu kod tebe? Da, volela bih da jednog dana obavim ovakve razgovore. Volela bih da jednog dana dokažem... da je vredelo.
Sanjala sam da si mi poslao poruku: “Ne sećam se kako je bilo, je l’ možemo da ponovimo?”, i bolelo je, čak i previše za jedan san. Kada sam im rekla šta si mi sve uradio, svi su trčećim korakom krenuli ka tebi, al’ ja sam nekako došla prva, stala ispred tebe i plačnim glasom im ponavljala: “Ne, nemojte molim vas.” Kad sam se probudila shvatila sam da ću te, bez obzira na to šta mi rekao ili uradio, zauvek voleti, jer ni u snovima nikome ne dozvoljavam da te povredi.

Ostari sa mnom,
nismo odrasli zajedno, ali
Ostari sa mnom.

Hajde ispričaj mi sve o svom detinjstvu,
propustila sam tako mnogo.
Zbog čega si plakao?
Jesi li se plašio mraka?
Je l’ bolelo više posle prve tuče ili
posle prvog razočaranja?
Jesi li i ti mrzeo solfedjo do suza?

Hajde da petkom pijemo pivo i
recimo, peremo veš,
da imamo omiljene tezge na pijaci,
da nam komšije znaju imena.

Hajde da dobijemo vaške iz vrtića ili
neke ekskurzije kasnije,
da nam se srce cepa kad odlaze,
da se ja nežno nadam, a ti čvrsto veruješ
…da biće srećni.

Hajde me pokrij
kad zaspim sa knjigom ili ukrštenim rečima,
skini mi naočare i brižno skloni kosu sa lica.

Hajde da budemo onaj sedi par koji se drži za ruke na nekom keju,
neka nam se razneženo smeškaju i
kad jedan bude šetao sam
nek ne žali ni za čim i nek ne boli previše.

Hajde da plačemo.
Hajde da vodimo ljubav.
Hajde da budemo ponosni.
Hajde da obećamo.

Ostari sa mnom,
Nismo odrasli zajedno, ali
hajde, ostari sa mnom.