bogata

Jak ćwiczyć silną wole :

1. Pamietaj do czego zmierzasz. Pamiętanie o swoim celu jest istotne w motywacji w opanowaniu i odmowieniu

2. Zaakceptuj swoją nieskuteczność. W dążeniu do ambitnych celów jesteśmy skazani na popełnianie błędów. Pamiętaj, że błędów nie popełniają tylko ci, co nic nie robią. Akceptacja dla własnych błędów, której najprostszą formą może być oswajanie myśli, że błędy nieuchronnie się pojawią, może zwiększać motywację i zaangażowanie w dążenie do celu. Dzieje się tak dlatego, że ewentualne błędy czy porażki, których pojawienia się oczekujemy, nie mają tak destrukcyjnego wpływu na zaangażowanie. Dzieje się tak dlatego, że negatywne emocjonalne konsekwencje oczekiwanych porażek czy komplikacji są po prostu mniej intensywne.

3. Daj sobie więcej czasu. Sprawowanie kontroli nad swoim myśleniem, zachowaniem czy uczuciami wyczerpuje zasoby silnej woli. Może się ona jednak regenerować. Żeby regeneracja siły woli była skuteczna, potrzeba czasu oraz okoliczności, które regeneracji sprzyjają (kontrola stresu, dieta bogata w łatwą do uwolnienia energię).

4. Ćwicz radzenie sobie ze stresem. W dążeniu do celu nie brakuje okazji do doświadczania stresu, który towarzyszy zazwyczaj trudnościom, jakie pojawiają się na naszej drodze. Osiąganie ambitnych celów wymaga radzenia sobie w trudnych, stresujących sytuacjach, nawet wtedy, gdy pojawiają się znudzenie czy negatywne emocje, takie jak lęk, strach czy poczucie winy. Wszystkie te ograniczają potencjał, jaki mamy do dyspozycji w czasie wykonywania zadania, a z drugiej strony, pochłaniając zasoby silnej woli, dodatkowo przyspieszają jej wyczerpywanie.

5. Uważaj na to, co jesz. Odżywianie ma pewne znaczenie dla samokontroli, głównie dlatego, że pożywienie dostarcza energii niezbędnej do funkcjonowania ciała i umysłu.

6. Porządnie się wyśpij. Deficyty snu, zwłaszcza jeżeli mają charakter chroniczny, wpływają na sposób wykorzystania przez organizm człowieka energii, jaką ma do dyspozycji. Kora przedczołowa, niezbędna do podejmowanie przemyślanych decyzji, jako jeden z pierwszych obszarów mózgu zaczyna doświadczać konsekwencji deficytów snu. Zmęczenie prowadzi więc do wyraźnego ograniczenia potencjału intelektualnego, który widać w obniżeniu poziomu wykonania zadań wymagających uwagi czy zdolności analitycznych. Ograniczenie potencjału naszych zdolności poznawczych wpływa również na ograniczenie możliwości samokontroli, które widać wyraźnie w sposobie, w jakim niewyspani czy zmęczeni ludzie reagują na stres czy pokusy.

7. Szukaj wsparcia społecznego. Silna wola w naturalny sposób powiększa się, gdy mamy świadomość tego, że inni ludzie dostrzegają i doceniają nasze wysiłki. I choć wielu ludziom wydaje się, że silna wola manifestuje się w determinacji i indywidualnych wysiłkach, okazuje się, że jest ona dość wyraźnie skorelowana z poczuciem przynależności, które jest umysłowym odzwierciedleniem liczby i intensywności pozytywnych kontaktów z innymi ludźmi.

8. Pomyśl o tym, że najgorsze masz już za sobą. Ludziom czasem trudno jest trwać w dążeniu do wybranych celów, gdy oczekują, że w przyszłości będą musieli włożyć jeszcze więcej wysiłku i determinacji niż do tej pory. U niektórych ludzi myśli tego rodzaju prowadzą do zniechęcenia czy spadku motywacji do działania.

9. Silna kontrola, za którą płaci ktoś inny, kosztuje mniej. W niektórych sytuacjach sprawowanie kontroli w mniejszym stopniu wyczerpuje zasoby silnej woli w kolejnych zadaniach. Efekt ten występuje na przykład wtedy, gdy ludzie w kolejnym zadaniu są motywowani zewnętrznie do sprawowania kontroli nad swoimi działaniami. Wprowadzić zewnętrzne uzasadnienie dla samokontroli można, przekonując ludzi (czy samego siebie), że samokontrola w kolejnym zadaniu pomoże innym ludziom albo że za włożony wysiłek zostaną wynagrodzeni finansowo.

Bunicii

Nu stiu cum o sa ma simt cand o n-o sa mai fiti,cand o sa muriti. Toata viata mi-am petrecut-o langa voi,n-ati lipsit de la niciun eveniment de-al meu important. Toata copilaria mi-am petrecut-o la tara cu voi 2. Aveati animale si treburi prin curte,dar tot va faceati timp de mine sa ma gadilati sau sa dati cu piciorul in minge de cateva ori. V-am rupt gardul din fata curtii cred ca de vreo 3 ori pana la 10 ani cu mingea aia si nu m-ati oprit niciodata. Nu prea stateam eu pe acasa cand eram mic,iar tu bunico veneai dupa mine si ma bateai apoi eu fugeam in casa si ziceam ca te urasc si ca n-o sa-ti mai cumpar niciodata ciocolata. Bunicule,tu toata viata ai vazut-o doar printr-un ochi si totusi te-ai descurcat. Bunico,tu toata viata ai auzit-o doar prin aparatul auditiv si totusi te-ai descurcat. Am crescut,am avut o perioada in care veneam la voi si doar zaceam si nu spuneam nimic..telefonul ma tinea ocupat. Pentru voi ma trezesc in fiecare sambata dimineata la 8. Mi-ati dat sfaturi mereu,bunico mereu m-ai batut la cap sa ma insor mai repede sa ma vezi si tu. Mai tii minte cand era sa ma bati cand ti-am zis ca nu cred in d-zeu? Mai tii minte cand mi-am retezat limba? Daca nu erai tu acolo in curte,eram mort acum. Mereu m-ati ajutat. Mereu mi-ati dat bani,nu plec niciodata de la voi fara sa-mi dati 5/10 lei..chiar daca nu aveti,voi tot imi dati. Voi sunteti fericiti doar prin simplul fapt ca exist,eu v-am colorat viata din cate am observat pana acum. Sunt singurul care va viziteaza si care va face sa radeti cu lacrimi. 

Asa cum m-ati ajutat voi,asa o sa va ajut si eu. Asa cum voi ati fost langa mine,asa o sa fiu si eu langa voi. Bunico,tu mereu te-ai plans ca niciodata nu te-ai plimbat,ca niciodata n-ai vizitat un oras..doar cand te-ai dus la spitale,iar ca bunicul mai mereu a fost plecat. La vara iau permisul si ti-am promis ca o sa te plimb. Si pe tine si pe bunicul o sa va plimb. O sa fac fericiti ! Sunteti singurii care m-au iubit. Imi amintesc cand era sa mori in aprilie anul trecut bunicule,voiam sa vin cu taxiul la tine si sa te duc la spital pentru ca nu mai ajungea ambulanta la tine baga-mi-as pula in ea..mai tii minte cand mi-ai spus in spital ca o sa mori? N-ai murit,ti-am spus. 

MA VOI NU MURITI PANA FAC EU 30 DE ANI ORICE AR FI. Ati avut o viata amara si saraca,eu vreau sa v-o fac dulce si bogata. Vreau sa va fac casa de la 0 si sa nu mai plangeti in fata mea ca nu aveti bani. Credeti ca daca o sa plec la facultate o sa va uit? S-o credeti voi. Toate vacantele mi le-am petrecut la tara alaturi de voi si nu mi-e rusine sa spun asta. Profit de tot timpul asta..ca dupa cand nu o sa mai fiti,curtea si casa aia o sa fie pustii..

Kolekcija priča o godinama s Anjom – PORODIČNA VEČERA

U košulji neudobno zakopčanoj do grla, u nekim hlačama na peglu i kaišem kojeg sam jedino na svadbama nosio, nesigurnim se korakom penjem uz stepenice. Cipele se presijavaju i lupkaju u polumraku o betonske stepenike, disanje mi je nemirno a u ruci šuška vrećica sa bombonjerom, sokom i nekom nasumično odabranom belgijskom čokoladom. Nisam skratio bradu, nisam začešljao jednu od onih pederskih frizurica na stranu kako bih se dopao njenoj mami ali jesam se, jebiga, picn'o k'o da idem na svadbu.

Trebalo je uzeti lift, pomislim zastajkujući na četvrtom krugu stepenica. Otpuštam ono posljednje dugme košulje, uz prozor što gleda na Željin stadion hvatam dah i nasumično skrolam neki članak na dnevnom portalu samo da nečim drugim okupiram misli. Vuče me neodoljiva želja da zapalim ali to vjerovatno nije pametna ideja. Njen otac, bivši vojni komadant a sada vlasnik zaštitarske agencije i trener jedne od onih istočnjačkih borilačkih vještina, sigurno ima neku zen moć da namiriše nikotin, drogu ili alkohol na dvadeset kilometara udaljenosti. A opet, ni sam ne znam otkud ovolika potreba da ostavim dobar utisak. Ni prvi ni posljednji put da sjedim sa roditeljima neke moje djevojke, kod nekih se imalo o čemu pričati, kod nekih se samo gospodarilo neugodnim tišinama ali na kraju dana, izlazio sam iz tih stanova rasterećen i bez ijedne brige na svijetu. Ta moja nonšalantnost je nekad donosila rezultate, nekad nije, ali poenta je bila u tome da me nije bilo briga.

Ko ga jebe – pomislim, i uz onaj na kant otvoren prozor što sa haustora gleda na stadion, zapalim cigaretu i odmjerim misli. Dole u uglu parkinga u hladu ispod topole gledam svoj auto. Uredno parkiran pored nečijeg Mercedesa, prašnjav, neopran, žalio mi se kako ga je golub posrao samo što sam ga ostavio dole. Trebalo bi ga oprati jednog od ovih dana. Iz nekog razloga su me te jednostavne aktivnosti uvijek zabilazile, niti sam imao volju za njima niti su mi nešto posebno smetale. Auto prljav, stan neuredan, pepeljara pretrpana, knjige na polici nabacane, neke pročitane do pola, neke nikad počete, a skoro sve ukapane pepelom i kafom… i vječito pretrpane misli. Jedino je na papiru sve složeno kako treba.

Pred kraj cigarete mi zazvoni telefon, njena slika na ekranu. Javim se, povačim dim, bacam pikavac kroz prozor i kažem joj da stižem. Prikopčam ono posljednje dugme jer, eto, iz nekog razloga misli da to tako treba, da odajem utisak profesionalnosti i otmjenosti, iako te dvije osobine nikako ne bi smjele i istu košaru sa mnom ali ‘ajde, ne smeta mi toliko pa ga zakopčam. Ubacim dvije žvake i polako do šestog.

Sa stubišta krećem izduženim hodnikom prema njenim vratima, već razmišljam ko će da otvori i opet, koji je pravi način da se pozdravim ali Anja mi olakšava situaciju, stoji u bijeloj haljini prošaranoj ružinim cvjetovima tu na pragu, širom otvorenih očiju, nasmijana, očigledno zadovoljna košuljom koju sam odabrao, ali i dalje nemirno lomi prste jer, hiljadu puta mi je to do sada ponovila, ubijeđena je kako se njen otac i ja nećemo slagati.

Nagnem se da je poljubim u čelo, njena se ruka spusti na moju podlakticu, nježna kao i uvijek, primakne se u blag zagrljaj, nečiji tuđi, nije jedan od naših, valjda iz poštovanja prema prisustvu svojih roditelja ili iz straha da jedno do njih ne krene prema hodniku i ne nađe nas zagrljene na pragu… pa me pogleda škiljeći kao vjeverica, nagne glavu u stranu kao da hoće pitati „jesi li to pušio“, ali prešuti, nasmije se i za ruku me povede unutra.

Kroz široki hodnik ofarban u blještavo bijelu, vodi me u dnevnu sobu gdje sjede njeni roditelji. Čvrst stisak vojnog lica, probadajući pogled i jaka vilica dočekaše me na sred sobe, prije nego sam stigao riječ da izgovorim. „Dakle ti si Saša“, reče promuklim glasom, i ostade na tome. „Ja sam“, rekoh.

Njena se mati pojavila iz kuhinje par minuta kasnije, nervozna, užurbana, sva smušena u vlastitom koraku, ide prema meni i grli me kao što majka grli vlastito dijete. „Dobro nam došao sine“, izgovara sred zagrljaja a ja k'o stablo breze, povijam se lijevo desno prateći njene pokrete u zagrljaju, pokušavam se zahvaliti al’ mi nekako neugodno pa tek kad me pustila, stižem da kažem par riječi, da se zahvalim na pozivu i naglasim kako im dom divno izgleda. Mati se postidi, krene lomiti prste baš onako kako to Anja radi i izvinu se jer mora nazad u kuhinju da meso ne prigori.

Večera bješe bogata, sa nekoliko različitih jela, raskošna u bojama i ukusima. Anjina je mama fantastična kuharica a par puta je, uz Anjino negodovanje, naglasila da je i kćerku podučila svim tajnama zanata, smješkajući se mislima koje joj prolaze kroz glavu. Ja nisam mnogo govorio - niti sam posebno vješt sa srećnim porodicama, niti se umijem opušteno ponašati na takvim večerama. Trudio sam se da uljudno odgovorim na svako pitanje, da jedem umjereno i pristojno i da se kojim slučajem ne ukapam po košulji – ne bi mi bilo prvi put.

Nešto kasnije, Anju je mati odvela u kuhinju da joj pomogne sa pospremanjem posuđa, pa smo za stolom ostali njen otac i ja. Iz staklenog pretinca ormara u kojem su uglavnom stajale slike, ukrasi, par vojnih odlikovanja i nekoliko knjiga, izvukao je flašu viskija pa ponio dvije čaše s ledom prema stolu. Nisam ih tražio, neću ih ni odbiti. Natočio nam je piće, iz unutrašnjeg džepa svog prsluka izvukao tabekeru, ponudio me a ja nisam znao da li me testira ili je već vidio kroz svaki sloj moje večerašnje nepušačke maske pa odbijem, ne previše iznenađeno niti drsko, tražeći onu nonšalantnost koju sam nekoć nosio na ovakva okupljanja. On podigne obrve pa slegne očima, vrati tabakeru u džep i popije gutljaj.

-   „Dakle, inžinjer? Nije ti to loše.“

-   „Ne mogu se požaliti.“

-   „Radiš?“

-   „Radim.“

-   „Gdje radiš?“ – kažem mu.

-   „Solidna firma, solidna. Jednom su za mene nešto radili i prijatno me iznenadili.“ Povlači dim, otpija piće i nastavlja. „Stranci su to, jebiga, nema tu prostora za zajebavanje.“

-   „Dobro je za sad, vidjećemo.“

-   „Nego da te pitam.“

-   „Pitajte.“ Već mi smrducka kuda ovo ide.

-   „Tvoje ime, Saša.“

-   „Šta s njim?“ Postajem defanzivan.

-   „Je'l to nešto skraćeno ili..?“

-   „Ništa skraćeno, na ličnoj piše Saša. Dobio sam ime po čovjeku koji je spasio život mom ocu.“

-   „Dakle ti si…“

-   „Pitate me za naciju, religiju ili oboje?“

-   „Pitam te ako bude svadbe, hoće li ona biti šerijatska ili crkvena.“

-   „Nisam religiozan, neće biti crkvi ni džamija.“

Stari otpija piće do kraja, spušta čašu na stol i skenira me pogledom. Ja kao da toga nisam svjestan, gledam po zidovima njegove slike u svečanim generalskim uniformama, oružje uramljeno iznad komode sa TV-om, ordene okačene tik iznad fotografije na kojoj drži svoju kćer u naručju, gledam vjerske knjige na policama i u onoj istoj komodi iz koje je izvadio viski, gledam veliku sliku ispred Begove džamije, sliku na kojoj su on i njegova supruga, ona pokrivena maramom, on u ruci drži svetu knjigu, oboje nasmijani i mladi kao što smo Anja i ja danas.

Vraćam pogled na njega, ježi me njegova grimasa pa iz džepa vadim kutiju i palim cigaretu. Anja ulazi u sobu, zastaje, vidim na perfieriji svog pogleda kojeg držim na licu njenog oca kako me gleda, kako oklijevajući korača prema nama i spušta na stol šoljice kafe, pa žurnim korakom bježi iz dnevne sobe da se kojim slučajem ne zadesi tu kad krenu riječi. Njen otac mijenja izraz lica, nije to više nadmoćna vojnička staloženost, spušta obrve, ugao usana mu se izvlači na jednu stranu i gleda me jednim od onih osmijeha kojima se gleda neprijatelj pred borbu. Ja otkopčavam ono dugme koje me neopisivo guši, stresem sa sebe prašinu smušenosti i stida, ispravim ramena i zauzmem stav muškarca. Sve ili ništa, ovaj put.

Bez ikakve maske na licu, bez straha ili želje da mu se dopadnem, srkao sam svoju kafu i uživao u ćutanju. Ljudi često kažu kako su im te tišine neprijatne, a ja u njima nalazim mir i tek tad mogu jasno fokusirati misli na vlastiti svijet. Ispušili smo svoje cigarete, popili svoja pića i više ni riječ nismo rekli. Stari je ustao, sa rukama na leđima zaobišao stol kao što vojni general obilazi oko vojnika koji je nešto skrivio, stao par koraka od mene i čekao da i ja  ustanem.

Kada sam to uradio, on je pružio ruku. Ja sam pružio svoju, rukovali smo se. Sve što je rekao bilo je: „sad možeš ići.“ Pogledao sam prema vratima koja su vodila u kuhinju, odmjerio ga pogledom čekajući da mi dozvoli da se pozdravim sa Anjom i njegovom suprugom ali je njegov ledeni izraz lica ostao isti.

Napustio sam stan ne pokazavši ni gram potrešenosti, ne okrenuvši se za zalupljenim vratima, ne misleći na Anju i njenu savršenu porodicu u njihovom savršenom domu. Sišao sam niz stepenice najbrže što sam mogao, upalio auto i odvezao ga u jednu od onih samouslužnih autopraonica. Zavrnuo sam rukave košulje, uzeo crijevo u ruke i prao auto dobrih pola sata. Otvorio sam sva četiri vrata i gepek, prebrisao svaki centimetar iznutra, zatvorio vrata, suhom krpom ga posušio a zatim otišao do benzinske pumpe, natočio pun rezervoar goriva, kupio dva-tri mirisa za auto, jedan okačio sa unutrašnjeg ogledala a drugo ubacio u pretinac, pustio muziku i obišao krug Sarajevom.

Bilo je već jedanaest kada sam klizio prema Principovom mostu, neki me vrag nažuljao pa skrenuo desno, ostavio auto tamo na parkingu iza At Mejdana, prošetao i pješke prešao Principov most. Ušao sam u čaršiju kao u vlastiti dom, osjetio poznate pločnike pod stopalima i kroz gužvu i buku sve većeg broja turista, probio se do Begove džamije.

Stajao sam u haremu kraj česme, gledao gore u munaru i razmišljao o tome kako ljudima život lako udari u glavu. Gledao sam vjernike posvećene svojoj molitvi pa iz džepa opet izvukao cigaretu i zapalio. Pomjerio sam se u sami ćošak harema, naslonio leđa na kameni zid i makar pola sata posmatrao te ljude. Misli me nisu umarale, nisam pokušavao razumjeti ni Anjinog oca, ni mog oca, niti bilo kojeg drugog čovjeka kojem su ratne godine prošle kroz krv. Nije me bilo briga za njihove žrtve niti za godine koje su ostavili u rovovima boreći se jedni protiv drugih, ni sami ne znajući za šta – u tome nisam vidio ništa sveto. Moja je svetinja bila ljubav, Anjin osmijeh, godine koje smo jedno drugom obećali i godine koje nam žele oduzeti – i vječito pitanje, mogu li oni to razumjeti?

Vraćao sam se prema autu, bila je ponoć. Nije bilo propuštenih poziva, nije bilo poruka niti tragova da me Anja pokušala pronaći. A opet, ni ja nisam nazvao nju. Sklonio sam se u park At Mejdana, sjeo na klupu i pozvao njen broj bez jedne jedine ideje šta ću reći ako se javi. Zvonilo je tridesetak sekundi bez odgovora, veza se zatim prekinula. Nisam pokušavao ponovo. Postalo je hladno, gurnuo sam telefon u džep i upalio auto. Spustio sam se Sarajevom slušajući neki stari jazz i došao u svoju mahalu. Pred zgradom me čekalo moje parking mjesto.

Parkirao sam, krenuo prema ulaznim vratima kada sam čuo zvuk padanja ptičijeg govna na haubu auta.

Mam trochę przelotnych koleżanek. Mam miłość. Mam głupią nadzieję, że może jeszcze warto pożyć. Samotność też mam i bezsenne noce. I szaleństwo posiadam. Jestem taka bogata.
4

Playing with Fire || Part 3

Part 1Part 2, & Part 4

Pairing: Steve Murphy x Reader

Warning: Sexual Themes

Gif Credit: Credit to @wescravn, @jamiesfraser, your gifs are so beautiful! Thank you for letting me use them!

Tag: @emislayyyy74, @hannahmariea, @lainey-lane You’ve all been tagged because you left a comment on this first post and I’m super buzzed lol.

A/N: This chapter is centered around Narcos 2x04. This was probably the hardest chapter I’ve ever written. I don’t write smut. It never sounds right to me when I do, but I really wanted to push myself out of my comfort zone for this chapter, because I felt the story warranted it. And I wanted to challenge myself as a writer. I had to have some seriously liquid courage just to write this and post it. Hopefully it’s not shit, I apologize ahead of time if it totally sucks. Sorry if this sucks.

I also don’t condone cheating, at all. But as my friend so eloquently pointed out, the tension is so high for Steve. He really is at a breaking point and that’s how this unfolds. As a writer I wanted to to challenge myself with this story. To writing things I’m not entirely comfortable with in an honest and thought provoking way. So while I don’t think Steve would normally do this, given the circumstance… 

God I hope I don’t regret posting this in the morning


The last 48hrs were a whirlwind that would inevitably change it all. A catalyst that would take an already fragile situation and blow it to pieces. 

Life has a way of doing that, pushing people to the absolute brink. This was one of those times. When hope felt like it had been ripped away and all that remained was a cloud of uncertainty. 

It’s times like those when our baser instincts push forward. When our minds and hearts are too tired and beaten down from the fight to hold the reigns. 

Self-preservation takes over and our gut instincts find their way to the surface. The choices they make lack logic or reason, and yet, we still have to live with them… For better or worse.

Col. Carrillo had been gunned down in the streets two nights prior. Ambushed alongside so many of his men in a brutal bloodbath. 

You watched the aftermath of the carnage on the television. Bodies scattered along the sidewalk, corpses pinned in cars as the streets ran red with their sacrifice. 

The sight of it had left you nauseous, barely able to watch, unable to look away. You had met Colonel Carrillo during your time in questioning. You know how closely he worked with Steve and Javi. 

And for several long frantic minutes, biting down hard on your bottom lip as you fought to hold back the tears bursting at the brink in your eyes, you were terrified Steve might have been among the casualties.

Keep reading

Tu noć sam je nazvao, sa samo jednom željom, da kažem šta osjećam i da napokon raščistimo nejasnoće između nas. Čekao sam da podigne slušalicu, ali se nešto u meni plašilo, moleći da to ne uradi. Kako da izgovorim, Bože moj, koliko je volim. Kako da je uvjerim da smo suđeni jedno drugome, kada joj ne mogu ponuditi život koji zaslužuje. Ona zaslužuje najljepše haljine, luksuzna putovanja, sve ono što mi je tako daleko i naizgled nedostižno. Šta da joj dam? Moja porodica nije bogata, odrastao sam u skromnosti, za bolje ne znam, od goreg se branim. Ali branio bih i nju, poklonio bih joj sve, čak i ono što nemam, zaradili bismo nekako. Siguran sam da bi bila sretna, živio bih zbog nje. Nema tog mraka kojeg bi se bojala dok sam tu ja. Nikada je ne bih prevario ili joj učinio nešto nažao, makar bio u nepodnošljivim iskušenjima. Da se gušim, opet bih joj dao posljednji udah zraka, bez te žene se ne isplati ni disati. Išao bih sam protiv najjače vojske, samo da ona ostane sigurna i zaštićena. Jer, na kraju krajeva, ja ne želim biti kao ostali. Ja ne umijem, ne znam drugačije. Kada osvojim - zadržim zauvijek.

Bosna je moja velika ljubav i moja povremena bolna mržnja. Bezbroj puta sam pokušavao da pobjegnem od nje i uvijek ostajao, iako nije važno gdje čovjek fizički živi. Bosna je u meni kao krvotok. Nije to samo neobjašnjiva veza između nas i zavičaja, već i koloplet naslijeđa, istorije, cjelokupnog životnog iskustva mog i tuđeg, dalekog, koje je postalo moje. Viđena izvana i bez ljubavi, Bosna je gruba i teška, viđena iznutra i sa ljubavlju, koju zaslužuje, ona je ljudski bogata iako i u sebi nesaznana potpuno. Rijetko je ko bolnije i dramatičnije određen istorijom kao Bosanac. Šta se sve kroz vijekove nakupilo u tim ljudima! Osjećanje vlastite neodređenosti, tuđe krivice, teške istorije, neizvjesne budućnosti, straha od promjene, želje za dobrotom i humanošću koja bi se odnosila na sve ljude bez ikakvih ograničenja i čestih razočarenja koja su rađala mržnju. To su veoma složeni i zamršeni ljudi i teško ih je razrješavati po prvom viđenju i po spoljašnjim utiscima.
—  Mehmed Meša Selimović
Depresie sau imaginatie?

First of all, inainte sa incep ceea ce vreau sa zic, tin sa va anunt ca imi permit sa comentez pe tema asta, fiind un om care la 12 fucking ani a fost dus la psiholog, i s-a spus ca are depresie.


Deci, deci, deci. Imi pierd răbdarea, iar eu sunt un om foarte calm. De când ma stiu pe Tumblr, adica 3-4 ani, am cunoscut 2 tipuri de persoane depresive:

1. Aia care chiar aveau depresie, din niste motive foarte…“dure”.
2. Aia care CRED ca sunt in depresie.

Faza naspa e ca se cam umple online-ul de oameni din a 2-a categorie. Hai sa nu-i numesc falsi, ci naivi. Naivi pentru ca au vazut, probabil, postari despre depresie, stari de depresie, si asa mai departe, si pentru ca nu prea poti spune exact ce simti legat de acea stare, s-au cam regasit in chestiile alea. Nu-i rau ca s-au regasit, ci ca s-au regasit gresit, intr-un moment naspa, un singur moment. Are TOATA lumea un motiv serios? Nup.

Realizați ca sunt oameni care, din cauza chestiilor prin care au trecut, chiar ar putea fii in depresie, si nu sunt? Iar voi din niste cacaturi va crizati asa…

“Vai dar stii ca sunt unii mai sensibili…”

Serios? Asa de sensibili? Toti? Hai ma lasi, asta e o chestie legata de dorința de a arata ca esti puternic, ca ai caracter si nu vrei sa fii o leguma.

Si nici nu stiu de ce a luat asa multa amploare toata chestia asta. Cumva toata lumea e in depresie. Acum cativa ani depresia era asociată persoanelor “emo”. Suntem toti emo? Nu. Sunt cativa oameni cu o imaginație bogata? Da.

“Si care-i problema ta?”

Problema mea e ca oamenii astia se cam joaca cu focul, stii? Spui tot timpul ca esti in depresie, cand de fapt nu esti. Si cand o sa te lovească pe bune starea asta, ce o sa mai spui? Nu vrei sa stii cum e sa ai depresie, starile alea de anxietate si faptul ca nu poti spune ce simti…esti pur si simplu… futut emotional.

Faceti depresia sa para ceva asa de firesc, asa de simplu, o faceti sa para ca si cum apare oricum, din orice si instant.

Fiti serioși oameni buni, nu va mai jucati atat cu niste cuvinte…

P.S.: nu aruncați cu hate, mi-am exprimat si eu opinia, ca toata lumea. :)