bilo je stvarno

Zvala bih te malo u pola 3,
Ako ne spavaš,
Samo da sam sama.
Zvala bih te da ti pričam o temi knjige
I tome kako uopšte ne razumem glavnu junakinju
Zvala bih te da ti pričam kako ima stvarno dobre stare muziku,
Ali koju bih ti pustila u kolima,
I moraš da je slušaš dok me grliš
Zvala bih te oko pola 3
Da čuješ na tren kako kiša ispira ulice i sama sam
Zvala bih te da ti se malo isplačem
Zvala bih te da slušam kako dišeš
Zvala bih te
Zvala bih te da ti kažem kako si me naljutio
Kako me je drugi dečko gledao
Gledao me je i smešio se
A meni je bio baš ružan, jer to nisi bio ti
Zvala bih te da ti ispričam kako sa mnom treba
Zvala bih te da mi kažeš kako ti to već umeš
Zvala bih te da ti kažem kako je 90ih bilo stvarno lepo i kako mi je žao što tada nije bilo nas u celoj toj zbrci ludila
Zvala bih te čisto da ne spavaš
Nego da misliš na mene
Osim ako me ne sanjaš.
Ako me sanjaš, neću te dirati
Ali zvaću te da mi ispričaš šta je bilo u snu
Da li sam te i tamo volela
Da li te grlim jače ili slabije
Ili kako bi ti voleo?
Zvala bih te da čujem da li pušiš kao pre
Da ti čujem navike
Osetim zvuke
Zvala bih te oko pola 3
Da čujem da li se sećaš svog najtužnijeg dočeka nove godine
I kada su te majčine suze baš zabolele
Zvala bih te da ćutimo
Kako samo mi znamo
Zvala bih te da mi ti prvi kažeš laku noć
Ali da ni tada ne spustim slušalicu.
Spavala bih s tobom
Budila bih se s tobom
Zvala bih te oko pola 3
Samo da sam sama
I samo da ti želiš da me slušaš.

Ona je voljela ruže, ja sam volio nju. Satima smo sjedili na toj drvenoj klupici u parku. Mnogo je voljela kišu, a ja sam volio kapljice na njenom licu, njenu mokru smeđu kosu. Ona je voljela miris trave, ja sam volio miris njenog vrata kada mi priđe da me nježno poljubi u obraz. Voljela je i ljubavne romane, a ja sam volio taj njen čar dok ih prepričava do najsitnijeg djelića. Voljela je i šarene haljine, ja sam volio njena mala koljena. Volio sam njene pokrete, njeno treptanje dok me pokušava odljutiti iako je stvarno bilo nemoguće da se bilo tko na nju ljuti. Željela tišinu, i ja sam šutao. Željela je malo vremena, malo prostora. Željela je otići u neki drugi grad i započeti novi život. A ja, ja joj nikada nisam rekao koliko sam želio nju.
—  Alhemičarka

Ona je voljela ruže, ja sam volio nju. Satima smo sjedili na toj drvenoj klupici u parku. Mnogo je voljela kišu, a ja sam volio kapljice na njenom licu, njenu mokru smeđu kosu. Ona je voljela miris trave, ja sam volio miris njenog vrata kada mi priđe da me nježno poljubi u obraz. Voljela je i ljubavne romane, a ja sam volio taj njen čar dok ih prepričava do najsitnijeg djelića. Voljela je i šarene haljine, ja sam volio njena mala koljena. Volio sam njene pokrete, njeno treptanje dok me pokušava odljutiti iako je stvarno bilo nemoguće da se bilo tko na nju ljuti. Željela tišinu, i ja sam šutao. Željela je malo vremena, malo prostora. Željela je otići u neki drugi grad i započeti novi život. A ja, ja joj nikada nisam rekao koliko sam želio nju.

Možda je ona bila jedina koju sam voleo
Ne znam kako, ne znam zašto
Ali sa drugima je to mnogo kraće trajalo
Kao slab alkohol koji te jedva uhvati
Više umišljaš da si opijen njime
Nego što te stvarno drži

Svi oko mene su mi uništavali sliku o njoj
Govorili su da je nezanimljiva, sva nikakva, nedovoljno lepa
Spašavali su me od nje
Kao što zavisnika spašavaju od supstanci kojima robuje

Ona je bila moj nikotin koji me opsedao
Iako je nikada nisam probao do kraja

Nije mi se dala iako se davala mnogima
To je bio način da me drži uz sebe

Nisam je ni približno imao koliko sam imao druge
A opet sam je voleo
Voleći sve njeno
Zamišljajući je u hiljadu bludnih noći
Bolji seks u životu nisam imao
A jedva i da sam je video golu

Bilo je u međuvremenu stvarno finih devojaka
Koje bi svako iole normalan odveo pred oltar
Ali ja nisam normalan
I nije za mene oltar
Plašim se svake obaveze koja traje duže od dva dana
Lako mi je da obećam nešto
Teško mi je da živim sa tim i ispunjavam

Stalno bih negde da idem, nekome
Samo sam pored nje mogao da se smirim i ostanem
Samo što ona to nije znala
Uverena da i nju neko, negde čeka
A taj neko nikako da se pojavi

Danas smo sami oboje
Usamljeniji nego ikad
Ali nam ne pada na pamet da se javimo jedno drugom
Ona ne bi da kvari sliku koju je stvorila o sebi
A ja ne bih iznova da kvarim svoj život

Neke ljubavi je najbolje ne doživeti do kraja
Kako i sam, pored njih, ne bi doživeo svoj kraj

—  Stefan Simić
Pismo prijatelju,

Nekad pomislim da ništa nije bilo stvarno. Da je većina mojih osećanja bila prenaglašena, jer kad čovek godinama ne oseća ništa, nakon toga i najmanja emocija izgleda golemo. Zapravo, ne mislim da te volim. Možda nikad ni nisam, možda sam samo strašno sebična kao što svi misle, pa te ne puštam i dalje, jer se bojim da ću opet postati prazna, da se nikad više ništa neće probuditi u meni, ako sad utihne.
Jer, gledam te sa njom i ne boli, ni najmanje ne boli. Ja se samo iznova vraćam na onog tebe koji mi je u četiri ujutru pričao o svojim planovima, željama, snovima i ljubio me u čelo. Onaj ti s kojim sam gledala zvezde, izlaske Sunca i mazila mačke. Onaj koji me je terao da pevam iako smo melodičnost i ja u svađi. Onaj koji me je uvek gledao sa osmehom na licu. Onaj ti koji možda nikad nije ni postojao, samo se, eto, povremeno pojavljivao nekih večeri. Da me zagrli, sastavi i stavi osmeh na lice, jer zna da sve mogu sama, samo uz malo vere i podstreka.
I ne, ne fališ mi, ne želim te, samo mi večeras nedostaje jedno tvoje “ako neko to može, onda si to ti”. Za malo snage, da se opet vratim sebi.

I trajalo je.
I bilo je stvarno.
I stvarno sam te volela,
i stvarno si me voleo.
I stvarno sam bila istinski srećna.
A onda si me izdao.
A onda sam počela manje da pevam,
manje da se smejem.
Čekala sam da vreme prođe i 
čekala da nas sudbina spoji,
pa sam vratila osmeh na lice.
Ali sudbina je spora,
ali sudbina je lenja,
i nema je već neko vreme.
I pretpostavljam da se sve manje sećaš
mene, moje plave kose i mojih poljubaca.
Mislim da ti sve manje na pamet dolazi
zvuk mog glasa i smeha,
dok ležiš u toj sobi gde smo oboje bili srećni,
mislim da me zaboravljaš….a ja tu ništa ne mogu.