bez nje

Ne videti nečiju pravu vrednost ponekad mnogo košta.

Sreo sam je nakon 5 godina od mog poslednjeg osmeha posvećenog njoj.
Zapravo
Zabolelo me je
A mislio sam da neće..
Znate,
Izgledala je isto.
Znate kako…drugačije ali isto.
Bila je lepša,viša,smršala je i poslušala me je kada sam joj govorio da je lepša kada kosu veže visoko u rep.
Bila je…
Ma koga ja zavaravam.
Bila je i ostala najlepša.
Sudbina il’ ko zna šta li je,
sreo sam je u gradu u kom sam studirao.
U istom je,izgleda i ona studirala..
Suludo..
Čak ću je i na autobuskoj stanici sresti..
Pa..uvek sam je sretao tamo gde sam o njoj najviše i razmišljao..
Zapazila me je.
Video sam kako mi se približava..
Nedostajao sam joj. Sigurno.
‘Izvinite,imate li kredita za poruku samo da javim dečku da ću kasniti,zbog predavanja?’
I nasmešila se..
Bože,koliko mi je nedostajao taj osmeh..
Tek te oči..
Poželeo sam to da joj kazem.
Da joj kažem koliko su mi sivi dani bez nje i
zbog čega mi je svaki post na instagramu u sivoj boji.
Želeo sam da joj kažem zašto sam već
5 godina sam.
Želeo sam da joj kažem da mi je žao što sam otišao od nje,iako sam joj bio jednako potreban kao i ona meni..
Umesto toga rekao sam..
‘Naravno,samo izvoli.’
Gledao sam kako joj se oči cakle dok mu kuca poruku..
‘Odavde je,zar ne?’
Podigla je pogled sa telefona,pogledala me zbunjeno
'O čemu pričate?’
Nasmejao sam se…više nismo čak ni na ti..oslovljava me kakvim gospodinom,a bio sam joj sve…ili sam bar tako mislio.
'Tvoj dečko,odavde je?’
Opet onaj plamen u njenim očima..dođavola,voli ga.
'jeste..’
Nisam ništa odgovorio..šta sam pa i mogao..
Otkucala je poruku i vratila mi telefon.
'Hvala Vam puno,i izvinite na smetnji… nije Vam bilo moranje da date potpunom strancu telefon..izvinite još jednom’ okrenula se i pošla ka autobusu..
U trenutku je zastala,okrenula se ka meni
I rekla
'Oprostite,strašno me podsećate na nekoga koga sam poznavala..samo mi se činite kao mnogo bolji čovek od njega..
Oprostite ako sam vas pomešala sa njim slučajno..’
A onda je nastavila svoj put.
Nisam ni stigao da joj odgovorim a da me ona čuje..
Dok je odlazila
Dok je njena predivno uvijena kosa letela po toplom povetarcu
odgovorio sam dovoljno jako da me čuje
samo pas koji je tada bio pored mene..
Nema problema…nasmejao sam se..ti si meni opraštala mnogo gore stvari..
Još jednom pogledao u njenom pravcu
Video je kako se smeši onom psu koji je do pre dve sekunde bio pored mene
Volela je pse..
Voli ih valjda idalje..
Sećam se,jer je mog obožavala
Isto kao i on nju…
Isto….kao i ja nju.
Kroz glavu mi je prolazio svaki lep trenutak koji sam proveo sa njom..
A onda sam se setio momenta kada sam odlazio od nje misleći kako mi neće uopšte nedostajati..
Setio sam se koliko je plakala..
Rekla je..
'Doći će ti svaka moja suza glave. Ne brini..
Hvala ti što si mi bio lekcija..’
Tome nisam pridao značaj tada,ali..
Nema veze,i to je preživela..
Gledao sam svoju malu lepoticu kako ulazi u autobus..
Autobus zaborava..
Da li ću je ikada ponovo videti?
Ko zna..
Samo..
Bio sam klinac..
žao mi je što sam je izgubio.
Kasno je sada..
Svaku suzu si mi naplatila ludice..
Baš svaku..
-ultravioletna.(Teodora Vuković)

One night stand s pjesnikom

Kaže da ne voli ovo vrijeme, da joj smeta to što je sve izvještačeno i što je ljubav posljednja rupa na svirali. Htjela bi nešto više. Mašta o posebnosti i čovjeku s kojim će moći imati sve. Šta je sve?

 Sve je – kaže ona meni – poštovanje. Da se bezuslovno vole i da, čak i kad stvari idu loše, budu tu jedno za drugo. Ima logike. Doduše, mogla je tu repliku pokupiti sa nekih patetika stranica tipa Sarajevski John Doe ili njemu sličnih zaljubljenika u zaljubljenost. To komotno može da bude blef.

 Ne izgleda mi kao neko ko bi trebao tako da razmišlja. S njenim šminkanjem, oblačenjem i pokretima svrstao bih je u lovce na muške glave. Znaš one, dugi nokti i ravna plava kosa sa previše laka. Pogled iskosa, taktički namješten dekolte i 2451 lajk po slici na instagramu. Prati je pet hiljada ljudi, ona prati sedam drugarica. Sjedeš na kafu s jednom takvom i naslušaš se događaja iz onih noktarnica gdje po tri sata sjede i izmišljaju nijase lakova. Onda ti priča o drugaricama, klubovima i tome kako je umorna od tipova koji je žele samo zbog njenog tijela.

 Eto, takav sam razgovor očekivao. Kad ono jok, duboka priča o ljubavi i smislu muškarca i žene. Kaže da njoj nije važno ništa osim duševne ljepote. Jest, aha. Pitam je da li bi isto tako izašla sa mnom da kojim slučajem imam previše kila, da se oblačim u grad isto kao i po kući i da, naprimjer, imam golemih problema sa samopouzdanjem jer su me zadirkivali u srednjoj. Kaže da je izašla sa mnom zbog toga kako pišem.

 Želi da upozna čovjeka iza tekstova i poezije, stvarnu osobu koja to piše. Stvarno? Kažem joj da to nije neko koga može upoznati. Blefiraš. Blefiram? Ne blefiram majke mi, meni da je ugodno javno pričati o svojim djelima, ne bih pravio anonimne stranice. Odmah bi se nafatao neke izdavačke kuće ili čega već, lupio svoje ime velikim slovima ispod svake pjesme i isprsio se na čitanju poezije.

 Ne razumijem, kaže. Nije važno. Hoću reći da je stvarna osoba iza svakog pjesnika ili pisca – neko sjeban. To svakako nije neko u koga se možeš zaljubiti. Tebi su privlačni simptomi a ne čovjek. Ili bar tvrdiš da su ti privlačni.

 Sad me već gleda čudnije nego kad smo tek sjeli. Počinje nazirati da baš nisam ono što je mislila da ću da budem.

 Vidi, kaže ona igrajući se s jednim pramenom kose. Danas muškarci razmišljaju znaš već čime. Daj samo da nešto povale i da imaju što bolje auto – i auto je tu, naravno, da pomogne u povaljivanju. Nisam još srela tipa koji razmišlja a stvarno sam umorna od ove prve grupe. Nemoj misliti da se hvalim ili da sam narcis što ću ovo reći ali je istina. Kad dobro izgledaš, prilaze ti samo isti likovi. Pametni momci se drže dalje od lijepih žena. Prije sam govorila da je to zato što ste kukavice, sad već mislim da je to zato što vam je mrsko truditi se da sačuvate takvu ženu čak i kad bi je imali.


-Ajmo kod mene u stan.

-Molim?

-Rekoh ajmo kod mene u stan. Pokažem ti moju kolekciju ploča, slušamo Vaughan-a i dam ti da pročitaš bilo šta od stvari koje sam pisao. Samo nemoj da mi tražiš da recitujem ili slična sranja, nisam od tog posla.

Sad već lomi prste. Vidi, postoji jedna prosta stvar koju trebaš znati o ženama. Nijedna ne želi da bude laka, ali ne želi da bude ni neosvojiva. Ova, međutim, ima nezgodnu dilemu. Izgleda i oblači se kao neko koga vodiš u krevet na prvom sastanku, a prodaje priču kako je umorna od glupih tipova koji bi samo da spavaju s njom. Međutim, sjedi s čovjekom koji je po svim insinuacijama romantičar i duša od čovjeka. Ne bi trebao biti neko kome je samo do seksa, bar moje riječi tako zvuče. A zovem je kod mene u stan. Čini se da će, šta god da uradi, ostaviti pogrešan utisak.

-Dakle?

-Dakle ne znam. Malo mi je glupo da idemo kod tebe, ne poznajemo se kako treba.

-Ne moraš objašnjavati, treba mi samo da ili ne.

-Može li da ti odgovorim na kraju večeri? Još uvijek nisam sigurna šta da mislim o tebi.

-Može, naravno.

Premotat ću dosadni dio priče. Dva sata kasnije, nas dvoje kod mene u stanu. Ona se zavalila na kauč, noga preko noge i lista neku moju staru svesku. Priče o Saši i Anji, priče o Iris i neke zbirke koje su bile po kojekakvim takmičenjima tu i tamo. Stare stvari, emotivne do zla Boga.

S druge strane sobe, muškarac u  bijeloj košulji – to jest ja, prebirem ploče iz malog regala krojenog namjenski za tu kolekciju. Nađem vinilku Vaughana iz osamdeset treće, Texas Flood. Spustim na stari gramofon kojeg sam našao na piku kod nekog dede iz Jablanice, namjestim iglu i zasvira pjesma „Lenny“.

Nema šanse da zna ovu muziku. Nema teoretske šanse. Rijetko pravim predrasude ali neko ko tako izgleda, sluša ove moderne stvari sa previše svjetla i basa.

Eh sad, stvari stoje ovako. Imaš djevojku koja izgleda za deset. Imaš muškarca koji se njoj dopada. I imaš dilemu: koliko daleko ići, kao žena koja ne želi da ostavi pogrešan dojam?

………………………………………………….

-Šta je bilo s Anjom?

-Anja ne postoji.

-Kako ne postoji?

-Pa tako, izmislio sam je. I nju i čitavu priču.

-Dakle ništa od toga nije iskreno?

-Iskreno je ali nije stvarno. Postoji razlika.

-Mislim da je bilo bolje da nisam dolazila.

-I ja to mislim.

-Šta ćemo onda?

-Šta god želiš. Ovaj stan ima izlazna vrata, a ima i spavaću sobu. Ima naravno i par stvari između ali mislim da ti nisi tip djevojke koju bi te stvari zanimale.

-Sviđa mi se pjesma.

-I meni je super.

-Hoćeš li mi napisati nešto?

-Teško.

-Zato što?

-Zato što nikad nikom nisam nešto napisao. Zato što time ovaj trenutak gubi posebnost.

-Baš naprotiv, time trenutak dobija posebnost.

-Dobija jedino patetiku. Prestajem biti interesantan jednom kad počnem igrati po tvojim pravilima.

-Ti Saša misliš da je ovo igra?

-Ni Saša ne postoji. I naravno da je ovo igra. Ideš ili ostaješ?

-Ostajem. Ali neću spavati s tobom.

-Onda nemoj ni ostajati.

-Molim?

-Kažem ne moraš ni ostajati.

-Opet se igraš sa mnom.

-Vidi, u jednom trenutku ćeš morati odlučiti koliko daleko si spremna da ideš. A jednom kad odlučiš, drži se toga bez obzira na to šta ti ja govorio. Dakle?

Šuti. Gleda me k'o da nisam normalan. Okej, more bit da sam pretjerao ali mi je i suviše interesantno gledati je kako se koprca između toga kakav utisak želi da ostavi i onog što na kraju večeri želi da dobije.

-Jel ti patiš za nekim?

-Svako na ovom svijetu pati za nekim.

-Za kim?

-Za sobom vjerovatno. Mislim da i ne postoji drugi tip patnje.

-Kako to misliš?

-Nikom ne fali neko drugi. Svakom fali on sam.

-Još uvijek te ne razumijem..

-Okej, da uprostim. Kad te neko ostavi, ne patiš za njim. Nedostaje ti osjećaj kojeg je budio u tebi – a ne on.

-Okej, onda da preformulišem pitanje. Jesi li ikad volio?

-Naravno.

-Voliš li i dalje?

-Prestani da kružiš, Anja ne postoji. Nijedna Anja nikad nije postojala. Ni moja, ni tvoja, ni bilo koja druga. To smo mi, projekcije naše usamljenosti, snova i očekivanja. To je sve što život nudi. Uzmi ili ostavi, nema posebnosti. Tu su samo tijela i noć. Ideš ili ostaješ?

 

Ostala je. Uvijek ostanu. Ne zato što su lake, zato što su usamljene. Zato što su iste kao ja. Zato što svaka žena i svaki čovjek na ovom svijetu želi samo jednu stvar – nekog ko će ih impresionirati. Ne radi se o seksu, ne radi se o ljubavi. Intriga je sve što nas pomjera.

Ujutro je nisam našao u krevetu. Nije bilo kliše ceduljice sa porukom, nije bilo nekog komada odjeće kojeg je ostavila za sobom. Ništa, kao da je nikad nije ni bilo.

Vaughan je odsvirao svoje, ploča je zaglavila. Želio sam čuti Riviera Paradise ali mi se nije ustajalo iz kreveta. Pogodnosti modernog vremena – youtube na mobitelu. Pustim pjesmu, zatvorim oči.

Da li je uvijek ovako hladno u aprilska jutra? Čudan je život. Sad kad bi me pitali da odaberem: ili provedi noć sa idealnom djevojkom, imajte najluđi seks ikad – ili se samo probudi kraj nje, bez ijednog jedinog dodira tokom noći, odabrao bih ovo drugo.

Surova su buđenja u pogužvanom krevetu, sam. Svi na kraju žele nekog u čijim će se rukama buditi. Sve drugo je potrošno, sve drugo traje tačno određen dio vremena. Jutra su vječna.

Vrtim prethodnu noć u glavi. Nekad oko dva sata, prije nego je čitavu priču pokvario naš prvi poljubac, zagrebali smo nešto veliko.

-Glumiš li?

-Misliš pisanje i to? Glumim, naravno.

-Dakle sve je ovo farsa samo da odvedeš žene u krevet?

-Šta ako ti kažem da jeste? Hoće li to srušiti tvoju malu kulu od karata koju si sagradila oko mene?

-Sad ti kružiš. Odgovori na pitanje.

-Farsa je sve ovo što vidiš pred sobom večeras. Ovo je moja uloga.

-Ovo je i moja uloga. Zašto misliš da si ti jedini koji umije da se skriva?

-Kad ljudi glume, obično glume nešto bolje od onog što jesu.

-Ti onda misliš da je ova uloga macho lika koji može bilo koju odvesti u krevet – bolje od onog što jesi? Ti glumiš muškarca koji može imati svaku, ja glumim ženu koja može imati svakog. U čemu se to nas dvoje uopšte razlikujemo?

-U tome što ti znaš šta je s druge strane moje uloge. Ja tvog glumca ne znam.

-Jedino tako ćeš mi napisati pjesmu.

 

Dobila je ono što je htjela. Pjesmu. Doduše, vjerovatno je nikad neće pročitati niti saznati da postoji ali sve nešto mislim – zna ona. 

Vaughan Rivieru privodu kraju a mene ponovo hvata san. U borbi sa ženama, nikad nećemo pobijediti. Igra je namještena.

Kad me pitaju zašto volim crnu odjeću zapravo ne znam odgovor. Crna je mračna boja, no ne i za mene. Crna ne utječe na moje raspoloženje. Bila sretna ili tužna, crnu uvijek nosim. Valjda jer je ta “neboja” elegantna ili kako bi rekao Balašević: “Bez crne bela ne bi vredela.”. Crna ide uz sve. Crna je zapravo misteriozna boja. Nikad ne znaš koja se još boja skriva ispod nje. Crna- jer bez nje ne bi znali za bijelu.
—  Verona
Dok drugi ljudi pricaju o svojim problemima ja pricam o njoj.. O ljubavi koja je u meni probudila osecaje za koje nisam znao ni da postoje.
-Sve je to pocelo sasvim slucajno,na neki nacin i spontano,znate onako, savremeno,preko drustvenih mreza. Ona se meni javila pitaj Boga sto,ali nase dopisivanje je iz dana u dan teklo sve vise i vise,do one granice dok se jedno,a mozda i oboje,nismo ‘zaljubili’. Uopste nije bilo bitno sto je ona neke 4 godine mladja od mene bilo je bitno da je budila neke savrsrne osecaje u meni samim tim sto sam video na ekranu ispisano njeno ime i onaj broj koji oznacava  broj poruka koje su stigle. Samim tim sto je njeno ime bilo ispisano na ekranu usne su se same izvijale u osmeh,nije bilo bitno da li je poruka neka posebna ili ona najobicnija,osmeh zbog nje uvek je bio tu.A onda,odjednom je doslo vreme kada  ja vise nisam bio siguran u svoja osecanja i kada sam se  udaljio od nje.. Ne znam zasto,ali mislio sam da je tako bolje za oboje. Dani su prolazili,a od nje ni traga ni glasa.. Ponekd se i javljala,ali sam samo gledao kako da je iskuliram.. A niko osim mene i Boga ne zna koliko mi je nedostajala i koliko mi je trebala,a ja sam bio ponosna muska budala i naravno nista povodom tog nisam uradio. Za vreme koje ona nije bila pored mene shvatio sam da ustvari ne mogu bez nje,da sam se previse vezao za nju i .. Da jr volim,onako kako nikad pre nikog nisam..Posle mesec,dva,mozda cak i tri poceli smo da se dopisujemo ponovo,i polako se sve vracalo na staro. Priznao sam joj sve,àli naravno da mi nije verovala posle svih gluposti koje sam radio.. Nekako sam je ubedio da sve sto sam joj tada pricao da je onako kako sam stvarno mislio i mi smo se pomirili,verujem da u tom trenutku nije bilo srecnije osobe od mene.. Kako je vreme odmicalo tako je  i dolazio dan kada smo trebali da se vidimo,prvi put posle skoro godinu dana. Vece pre nego sto sam trebao da odem hvatala me je velika trema,prolazilo mi je 1001 pitanje kroz glavu
tipa 'sta ako joj se ne svidim,sta ako ne dodje?’ Itd.,ali na kraju sam se  ipak nekako smirio i zaspao. Trebao sam oko 10 da krenem na bus,oko 8 da se probudim,a probudio sam se u 5.40. Bilo mi je zao da je budim i ako je trebala da ustane za nekih sat ipo,i izdrzao sam da je ne budim. Vreme putovanja do Beograda nije bilo ni malo lako
,milion osecaja u meni,1001 pitanje u glavi,1001 razmisljanje,nisam znao sta cu sa sobom.. A onda kada sam dosao,kada sam je ugledao palo je olaksanje,tad smo se zagrlili jako kao rodjeni trajalo je nekoliko minuta,lepseg osecaja nije bilo. Ona onako savrsena,nebo plavih ociju,svetlosmedje kosice,promenila je moje gledanje na svet i na ljubav. Sve sto mi je bilo crno od tada pretvorilo se u belo,sve sto nije imalo smisla dobilo je smisao,sve sto je delovalo nemoguce sada deluje moguce,sve sto sam nisam mogao sam sada mogu sa njom.  Dok sam sa njom osecam se kao da letim,kao da sam na sedmom nebu. Njeno prisustvo je postala moja navika,jednostavno navikao sam kada je tu tkd kada je nema nema ni mog osmeha,sve je prazno i pusto bez nje. Ona se u mom zivotu pojavila kao jedino svetlo u svoj tami.
-Dok drugi ljudi pricaju o svojim problemima,ja pricam o svojoj maloj plavookoj devojcici koja me je naucila sta je ustvari ljubav,sta ustvari znaci voleti i sta znaci biti voljen,sta znaci ceniti ono sto imas. Kao sto rekoh,dok se drugi zale na svoje probleme,ja o svojim problemima ni ne razmisljam,jer upravo mali plavooki andjeo mi pomaze da zaboravim na sve probleme i pgledam onu stranu zivota koju ona svojim postojanjem cini savrsrnim.
—  D.V.

Oči su joj bile sitne i čokoladno smeđe, čudno detinjasto nestašne. Bila je sva vrckasta, nikad ćutljiva i nikada dugo na jednom mestu.
U parku bi stavila telefon na klupicu, i igrala uz neku pesmu Crvene Jabuke. Skakala je i smejala se, obožavala je ljujaške i klackalice. Učila me je da živim. Da živim svaki dan i da svaki dan bude legendaran. Nijedan dan sa njom nije bio ravan. Ljutila se i plakala, vrištala i smejala se. Niko nije razumeo njeno neumorno srce. Nisam ni ja. Samo sam je voleo. Bez granica, iako je nisam shvatao, iako je bila i ostala nedokučiva, voleo sam je.
Bez nje su mi dani glupavi. Ništa legendarno se ne dešava. Otkad je nema, moj život je prazan balon. Dok je pre ona tom balonu davala smisao i bio je prepun ljubavi i iznenađenja.
Nedostaje mi njen nezaustavljiv duh. Da me pokrene i natera na ludosti. Da napravi bajku od jednog dana. Nedostaje mi ona, i čoveče, nedostaje mi onaj ja. Onaj čovek kakvim me je činila.
Nedostaje mi da vozimo rolere niz brdo. Nedostaje mi da ukrademo tatin auto i vozimo se u 4 ujutru slušajući stare pesme.
Nedostaje mi da smišlja društvene igre.
Nedostaje mi da zapitkuje o svemiru.
Nedostaje mi da neprestano priča.
Nedostaje mi da me iznervira.
Nedostaje mi da ne mogu da je podnesem, a da je ipak volim.
Nedostaje mi da je ne razumem, a da je ipak volim.
Nedostaje mi da me gleda svojim sitnim očima, i da vidim koliko sam velik čovek za nju-Sanja Mitrović

Nedostaje mi naša ljubav, mila… Bez nje se život kruni uzalud…
Nedostaješ mi ti, kakva si bila… Nedostajem mi ja… Onako lud…
Ja znam da vreme ne voli heroje… I da je svaki hram ukaljalo…
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo..

Nisam znao da ne oseća ništa prema meni,sve što sam uradio bilo je uzalud.
Pored mene je, ali ipak nije.
Nema tog sjaja u očima,nema te topline u glasu,nema tog iskrenog zagrljaja.
A sad, bez nje, nema ni mene.
—  M.J. (Knjiga o sudbini)

“VJEČNOST PROĐE PORED NAS”

Gleda me staklenim,sjajnim očima.

I ja gledam nju.

To nevjerovatno lice,tu milinu u njenom tijelu.

Osjećam dodir nježnosti.

Njene ruke su odgovor za sve.

Dok sjedim tu ne želim da znam kako vrijeme prolazi.

Sve oko mene postaje nestvarno i nepotrebno.

I ne vidim smisao zivota bez nje,

ja je obožavam

volim je.

Pored nje ja sam samo pjesnik.

Koji je zatrpan mislima,

njenim rukama,usnama i njenim tijelom.

Vječnost prođe pored mene brzinom svjetlosti.

I nije mi više bitno,ništa osim nje.

Dok sjedimo skupa,

i tonemo u tišini. /🌹/

-Edis Lihovac 

Njena sjebanost se savršeno uklapa uz moju.
I to što je komplikovana i što znam da ni njoj nije baš lako sa mnom.
Tu je da ćuti, da se ljuti, da bude ponosna, pa da taj isti ponos otera u tri lepe i javi mi se.
A tu sam i ja da iskuliram kad treba, da budem ljut, pa da je ponovo poželim.
I kad se napravi da kao želi da ode, ja sam tu i znam kad je pravo vreme da potrčim za njom, jer …
Nema ona kuda bez mene, ali ni ja bez nje.

Kada bih izgubio tu ženu, više se ne bih ženio. Doduše, nisam ni nju oženio, još uvek, ali kao da jesam. Ponekad čoveku ne treba matičar, brojna publika ili goleme svečanosti, kako bi sklopio brak. Najveće ljubavi se sklapaju u tišini, daleko od svih. Ponekad u samo jednoj osobi vidiš poentu postojanja. Bez nje, kao da nemaš ruku. Fali ti nešto. Osjećaš se otrcano i nesposobno. Udaraš u nevidljivi zid, bezuspešno tražeći izlaz. Sa njom, nema te prepreke koja će te zaustaviti.

Javila mi se prijatelju da mi cestita rodendan. Budalica nezna da ja ne slavim rodendane i to sto bez nje starim. Nezna da ja ne zivim otkad nje nema. Bila je prava, ali prokleta sudbina nas je rastavila. Bila je najljepsa, zapravo bila je jedina za mene. Sjecam se da sam sa njom bio najsretnij, i ona je samnom. Dani bez nje nemaju smisla, moj zivot nema smisla. Valjda je takva ljubav. Ali prijatelju gdje je moj sretni kraj? Moj i njen.

Novi_neko
Ona je jednostavno takva. I da joj dođem krvavih ruku, ne bi me ništa pitala. Već bi i sebe isprljala opipavajući me da se uvjeri da sam dobro. I na kraju bi me zagrlila govoreći da će sve biti uredu. Njoj je bitno samo jedno, da u ovom životu, koliko god on trajao, ima mene a i što bih ja bio bez nje?
—  A. D. ( Stihovi Za Nju )

Nisam je vidio tri godine. Nije bila moja velika ljubav, nismo se ludo voljeli niti smo patili jedno za drugim. Bili smo tek sema koja je posluzila svrsi - da oboje zaboravimo tamo nekoga ko nas je povrijedio.

Prekinuli smo tiho i dostojanstveno - nakon tri mjeseca. Veza nam je bila kratka i jednostavna, kao poslovna saradnja dvoje profesionalaca. Iz nje smo ponijeli par lijepih uspomena pa krenuli svako svojim putem. Grad je naravno dovoljno mali da smo se nakon prekida sretali i svaki put se uljudno ispricali i pozdravili. Bez teskih emocija, bez zamjeranja.

Nakon nje sam imao dvije duge i teske veze, obje pune svadja i velikih emocija. Jednu od njih jos uvijek prebolijevam. Da skratim pricu: uhvatim se prosle noci kako mastam o njenom osmijehu i poljupcima… Pomislim Boze, ni jedna se nije ljubila kao ona.

Nasao sam neke nase stare slike i gledao ih skoro do svitanja. Da li je to bila ljubav? Mozda treba da bude tako jednostavna, bez velikih rijeci i ocekivanja. Mozda treba da budemo slobodni jedno s drugim, mozda se tako voli. Ne znam. Veceras su mi opet njene usne u mislima i prodao bih svoju vezu od dvije godine za jedan dugi poljubac s njom. Kako li se krila u meni sve ove godine bez da je primijetim?