beskrajno

 “Dopusti mi da te volim” izgovorio sam tiho dok sam pramen kose pomjerao sa tvog lica. Naslonila si glavu na moje grudi, i ispucalim usnama užurbano gutala svaku suzu koja je pokušavala da te izda te noći. Bila si sretna, ali bezbroj suza je bilo u tvojim očima. Tvoje oči su bile prepune suza, ali ja sam ipak u njima uspio pronaći svoj lik.U tvojim očima sam bio potpuno drugačiji, mnogo bolji. Osjetio sam da sam tvoj, da ti pripadam. Te noći sam te dugo posmatrao. Bila si drugačija, bila si posebna. Kao da su sve zvijezde sa neba te noći sijale u tvojim očima. Zaljubio sam se u tebe takvu, i sebe onakvog kakav sam bio sa tobom. Nisam mogao da te se nagledam, ni par godina za to mi ne bi bilo dovoljno. Zatim si iznenada podigla glavu sa mog ramena, i gledajući me u oči tiho izgovorila: “ Zar je potrebno da ti dopustim, kada osjetim da me već voliš? Niko me ovako nije volio.” U tom trenutku bezbroj trnaca je prostrujalo mojim tijelom. Poželio sam da ta večer vječno potraje, da tvoja ruka u mojoj ostane. I da nikada ne podigneš glavu sa mog ramena. Da zauvijek ostaneš moja, i da ja zauvijek beskrajno tvoj ostanem.

Mozda nam nije bilo sudjeno, a mozda i mi to nismo htjeli. Nismo disali jedno za drugo. Bar ne ti za mene. Jer ja tebe, volim za sve koji te nisu volili od pocetka zivota tvoga, volim te za sebe, za nas, beskrajno. Volim te za buducnost i sve one koji te u njoj voliti nece. Volicu te bez obzira na sve. I ako neces biti tu…pustam te. Jer kada nekoga toliko volis, ne mozes a da ne postujes njegove zelje. Ne mozes ga zadrzati ako ne zeli da ostane.

“Pa, kako si?”, prekinuo je petnaestominutno ćutanje. Sreli smo se na stanici i zaključili da je najbolje da sedimo zajedno, da prekratimo ovo šestočasovno putovanje, ali smo ostali bez tema za razgovor čim je voz krenuo. Činilo mi se da će putovanje trajati duplo duže. 
“Dobro. Ti?”, nasmejao se. Zna da moje dobro nikada nije dobro. “I ja sam, ali stvarno.”
“Aha.”
“Hoćeš li da se premestim?”
“Ne. Što se mene tiče, ne moraš, sem ako ne želiš.. Onda slobodno.”
“Pa očigledno si još uvek ljuta na mene. Zbog tenzije će nam se činiti da putujemo beskrajno dugo.”
“Kako hoćeš”, slegnula sam ramenima, “i nisam ljuta na tebe. Nikada nisam ni bila.”
“Ma hajde, pet meseci nisi htela nijednu jedinu reč da progovoriš sa mnom. Pravila si se da gledaš u telefon svaki put kad bi prošla pored mene. I sad jedva možeš očima da me gledaš. Ljuta si.”
“Stvarno misliš da sam toliko glupa?”
“Ne, samo si neverovatno tvrdoglava i ponosna.”
“Da sam ljuta sada ne bih sedela ovde i pričala sa tobom”, rekla sam mu već vidno iznervirana.
“U čemu je onda problem?”
“Ti to ozbiljno pitaš.”
“Da”, zvučalo je više kao pitanja nego odgovor.
“Kako mogu da budem ljuta na tebe zato što me više ne voliš? Ne možeš naterati svoje srce da oseća nešto. I glupo bi bilo da se ljutim na tebe zbog toga. Samo mi je trebalo vremena da se sredim. Nisam mogla da pričam sa tobom, potpuno svesna činjenice da me ne voliš, dok sa druge strane ja umirem za tobom. Ti si ostao ceo, a ja sam bila potpuno slomljena. Ne krivim te. Stvarno te ne krivim i znam da bi pokušao da mi olakšaš, ali kako bih mogla da slušam tvoje reči utehe dok u sebi imam nenormalnu želju da te udaram sve dok te ne zaboli kao i mene?”, nasmejala sam se, “Volela sam te. Stvarno jesam. I verovala sam da ćemo trajati zauvek.”
“I ja”, tiho je dodao uzimajući me za ruku.
Izvila sam usne u poluosmeh: “Nekad prosto nije suđeno.”
“Izgleda”, složio se on. “Dođi”, zagrlio me je dok sam spuštala glavu na njegovo rame. “Drago mi je da si sada u redu.”
“I meni”, rekla sam ne negirajući njegovu izjavu iako nisam prestala da razmišljam o tome šta ako je on moja srodna duša, a ja samo njegova usputna stanica. Htela sam da mu ispričam da ja zapravo ne verujem da možeš da prestaneš da voliš nekoga, htela sam da vrištim, da ga gurnem što dalje od sebe, da plačem, da ga udaram… samo što to ne bi ništa promenilo. Gotovo je. Ne voli me.

Znam.
Proći će njih još puno kroz moj život.
Biće lijepi i beskrajno šarmantni.
Možda se za jednog od njih i udam.
Ko zna.
Ali ti ćeš uvijek biti onaj jedan poseban.
Čuvat ću te u sebi kao nešto nedokučivo, nestvarno, nemoguće..
Nešto što nikada nije bilo moje,
a bilo je..
Nije ni važno što ne znaš.
Znam ja..
Dovoljno je.

Ništavna sam i sarkastična. Što je najluđe od svega, zadovoljna sam svojim životom. Nitko me ne zanima niti ikoga zanimam ja. Postoji par stvari koje me uistinu zanimaju: hrana, provociranje, spavanje, životinje. Već duže vrijeme promatran jednu osobu. Punu radosti, ljubavi, života. Stalno se mota oko mene i čini se da me voli. Barem tako ljudi koji ga znaju kažu. Fascinira me kako iz dana u dan, usprkos svim mojim glupostima, ta osoba i dalje vidi nešto lijepo u meni. Najslađe od svega, to čudno ljudsko biće uopće ne želi da se promijenim. On vidi dobrotu u meni usprkos tomu što je nema i moje konstantno otvaranje njegovih očiju ne pomaže. Odjednom, on voli moju iskrenost. Nakon dužeg provociranja i sarkastičnih, već pomalo ciničnih i bezobraznih fora, on i dalje ne odustaje. Ulazi tamo gdje ne bi trebao, kopa, pokreće neke nove teme i kopa po prošlosti. On tamo pronalazi još više zlobnih stvari, ali sve mu je to zanimljivo i on vjeruje da u meni nešto postoji. Otkrio je da ja ustvari mrzim nepravdu i da nisam tolika ‘debilčina’ (iako jesam), da volim nasmijavati ljude (a nasmijavam samo one motherfuckere slične meni). Shvatio je nakon mnogo provedenih tjedana da se uopće ne želim družiti s njim i otišao je. Više nije sjedio kraj mene. Nije prolazio mjestima gdje ja prolazim. Nisam ga dugo vidjela, sve dok me nije pozvao na kavu. Rekla sam da spavam i da me je probudio. Glupača, opet. Kada sam napokon pristala na zajedničko druženje, primijetila sam da je i sam postao sarkastičan i bezobrazan. Zanimljivo. Opet se otkrila njegova dobra strana i htio mi je pomoći oko bilo kakvih gluposti. Bio je toliko dosadan i toliko dobar da ga se više nisam htjela riješiti. Na kraju krajeva, zabavno mi je bilo zadirkivati ga i slušati kakva sam iz njegove perspektive. On je meni počeo otvarati oči. I dalje tu i tamo postane dosadan pričama o gradnji zidova i obrambenim sarkazmima, ali što ću s njim. Rekao je jednom prilikom da neće nikome reći koliko sam ustvari dobra i da mi ne trebaju zidovi kada je on u pitanju. On samo želi da mu se barem jednom isplati vjerovanje u nekoga. Koliko glup i dobar čovjek mora biti da takve stvari traži od mene? Beskrajno. I jedno i drugo. No, moram priznati, nakon što je opet na neko vrijeme otišao zbog frke u obitelji, falio mi je. I on i njegovi glupkasti razgovori. Naravno, rekla sam mu to. I da, naravno, pokajah se. Razgovori su postali još besmisleniji i gluplji, no hajde, barem me znao nasmijati. Bio je tu i kad je i kad nije trebao. Nikako ga se riješiti. Simpatičan mi je lik bio otkad sam ga upoznala, ali nisam se željela družiti sa bilo kim i prema svima sam bila grozna, no prema njemu sam bila odvratno sarkastična. Nemam pojma što je on to vidio u meni. Koliko je dugo kopao da to pronađe i zašto je istog trena kada mi je pružio ruku mislio da sam dobra osoba - ne znam. Jedino što znam jest da više ne želim da odlazi. Želim da bude glup i trpi moje sarkazme i da mi 6 puta dnevno priča o svojim roditeljima koji ga živciraju. Sjećaš se onog popisa? Sada je ažuriran. “Postoji par stvari koje me zanimaju: hrana, provociranje, spavanje, životinje i neki debil koji misli da nisam bitch”
—  Ljubavna priča, je li?

Januara trećeg ove godine ležala sam mu na grudima u mojoj domskoj sobi, smejali smo se i ćaskali o glupostima.
U jednom trenutku je rekao kako razmišlja da li da se šiša i ja sam mu rekla da se ošiša, da ima što manje kose, da mi se ne sviđa kad je ima tako mnogo. Valjda uvređen na tu konstataciju, rekao je: “A šta si mi ti u životu pa da ima da ti se sviđa?”
Da je bilo nebitno, verovatno se ne bih i sada toga sećala.
U mojoj sobi i na mom krevetu više nismo ležali.
Osetljiva na reči, beskrajno uvredljiva, uvek sujetna. Mislim da nisam čak ni svesna koliko puta sam ga kaznila zbog te jedne, sasvim bezazlene rečenice.
Septembra devetog on je lud za mnom i - ošišan na ćelavo.
Šta sam ja tebi?
Čuvaj se sujetne žene.

Rani septembar u Beogradu mirise na snove i slobodu i osmeh. Mirise na onaj trenutak pre sna kad pod jastuk gurnes svaku brigu i setis se koliko je svet jedno idiotski divno mesto. Ne brojim korake, ne citam nazive ulica, samo lutam i zaboravljam na to gde je odavno trebalo da budem. Podizem pogled sa starih, iznosenih patika i ona je bila tu. Znate kad kazu da je svet stao u trenutku kad su ugledali nekoga? Ne.. Na sekundu, imao sam osecaj kao da sam osetio istinsku brzinu kojom se svet okrece i juri, bez mene. Ja sam ostao na istom mestu. Sedela je na stanici, nasmesena, u kosulji koja je dosezala do kolena, sa knjigom u krilu. Pozeleo sam da se iza ugla pojavi neko i poljubi je, odvuce je daleko od mene, zeleo sam da ovu nejasnu zbrku misli neko pretvori u samo jos jedan trenutak, samo jos jednu lepu devojku na ulici, samo jos jedno “sta ako?”. Pozeleo sam da ima nekog da joj pozeli laku noc, nekog da je beskrajno mnogo gnjavi, nekog da je ljuti i posle je natera da zaboravi na sve. Pozeleo sam da postoji nesto, bilo sta da me spreci da otvorim svoja velika usta i izgovorim nesto preterano glupo.
“Izvini, je l’ ti treba nesto?”
Glupa, velika usta i glupi svet koji je prestao da se pomera i ja koji vec minutima stojim i gledam ka njoj i cutim.
“Ovaj… Ne?”
“Dooobro… Okej.”
I onda se nasmejala. I boze moj, bio je to mozda najlepsi nesavrseni osmeh koji sam video. I presirok i kriv i pomalo uplasen.. I ja koji i dalje stojim i cutim. Ja i taj osmeh. Seo sam pored nje. Definitivno ne treba da se smesi strancima.
“Je l’ smem da pitam za ime?”
“Imena su tako glupa i bespotrebna. Kakve veze ima kako se zovem? Uvek ista prica.. Ime, adresa, broj telefona. Pitaj me nesto da mi odvuces paznju sa ove knjige, pitaj me nesto toliko cudno da se uplasim toga zasto me stranac pita skroz sulude stvari.”
Ova devojka je potpuno, preslatko luda.
“Na sta mirise Beograd u ranom septembru?”
Par sekundi je zamisljeno cutala, kao da se trudi da smisli savrseni opis za nesto sto, u sustini, zapravo i ne postoji.
“Na slomljena srca koja opet vole, na novu sansu, na strance koji mile po Dorcolu. Mirise na povratke i nepoznatno, ali onu vrstu nepoznatog koja mami, koja te tera da cinis izuzetno glupe stvari..”
Ako ne bude prestala da brblja stvari bez smisla, poljubicu je tu i odmah, bez pitanja, bez razm..
“Na sta tebi mirise?”
“Mirise na… Ne znam. Menja se svaki dan.”
Pazljivo je posmatrala svaki moj pokret, razmatrajuci reci koje su izlazile isuvise lako. Suzenih ociju, gledala me je kao da pokusava da nadje neko dublje znacenje iza mog odgovora. Sasvim slucajno, spustio sam pogled ka njenim usnama i u trenutku zaboravio da ne znam ko je, da ne znam zasto pricam sa njom, da ne znam cak ni gde sam trenutno. Frknula je.
“Uopste nisi mastovit. I pritom, iako uzivam u poetskim razgovorima o mirisu ovog grada, red je da se predstavim. Una, drago mi je.”
“Pa, zar su imena bitna?”
“Ne, ali ko zna, mozda je tvoje ime presudno. Mozda imam neku tajnu fobiju, mozda ne zelim da se ikada obratim nekim sa tim imenom. Mozda mi je neko sa tvojim imenom slomio srce, mozda je to ime mog tate, sto bi bilo zaista bizarno.. I presudno.”
Nisam mogao da sakrijem smeh i zacudjen pogled.
“Dobro, Una.. Mnogo si razmisljala o tome. I, kako se zove decko koji ti je slomio srce?”
“Koji tacno? Ja sam ti beskrajni romantik. Bolesni romantik. Nikad mi nije dosta ni ljubavi, ni slomljenih srca.”
Precutao sam da sam ja uglavnom taj koji ih lomi. Precutao sam da neka devojka opet place sama i ceka poruku ili izvinjenje koje nece doci. Precutao sam da je bolje za nju da krenem i ostao sam tu da sedim, zalepljen za stanicu, nadajuci se nece uskoro naici njen bus, nadajuci se da necu morati da se pretvaram da idem u istom pravcu kao i ona.
“I, sto cutis ti toliko? Samo pitas, slusas i onda razmislj…”
“Mozda je bolje da odem?”
Ucutala je. Samo je cutala i posmatrala me kao da me poznaje dovoljno dobro da prokljuvi da li zaista zelim to ili ne.
“Slusaj, i ti i ja znamo da ne zelis. Zelis da sedis sa mnom i pricas o svemiru i zvezdama i da me pitas sta mislim da se nalazi posle smrti. Zelis da me slusas, da slazes sebe da se osecas kao da me poznajes citav zivot. I najvise od svega? Zelis da me poljubis, i konacno iz glave izbacis sve te glupe ideje da bih bas ja, od svih, mogla da te nateram da ostanes i zavolis.”
“Ti, cini mi se, ovo radis svako vece. Pricas sa strancima, trudis se da im citas misli, pravis se kao da poznajes one delove njih koji i sami ne znaju.”
“Mozda. A mozda sam upoznala isuvise mnogo muskaraca kao sto si ti. Svi su oni oboreni s nogu, ludo zaljubljeni, opsednuti. I onda otkriju neke delove mene koji se ne uklapaju u savrsenu pricu koju su smislili u svojoj glavi. Previse volim knjige, mnogo pusim, smejem se toliko glasno da privucem paznju svih oko sebe, cesto sam tuzna bez razloga, volim da budem sama.. Ili vec nesto. I onda ona zaludjenost preraste u nesto ruzno i bolno i zaborave svaki razlog zbog koga su i zeleli sve to. I onda je tu neka nova Una.”
Sve ovo govorila je sa hrabrim osmehom na licu, glumeci da je ne dotice, kao da se pomirila sa svim tim.
“I, sta ako ja bas zelim da upoznam tu Unu o kojoj pricas i sve te delove nje od koje drugi beze? Sta ako ja bas volim mane? Sta ako sam ja ceo zivot proveo sa drugim Unama? Sve su one bile… Divne. I, bez lazne skromnosti, sve su me volele. I sve su se smejale vrlo smerno, govorile su prave stvari, vodile beskrajne rasprave sa mnom o knjizevnosti i muzici, sve su bile naizgled.. Savrsene. I ja sam provodio dane razmisljajuci zasto ne osecam nista, zasto izbegavam one dve reci koje su one tako lako govorile. I, znas sta? Sve su bile dosadne. Nije bilo bas nijedne stvari koja me je izludjivala, nije bilo nikakvih razgovora koja su me terala da se zamislim, nije bilo spontanosti, suludih avantura, poroka, nije bilo nikakve..”
“A ja to imam?”
Bilo je glupo odgovoriti bilo sta. Poznavali smo se vrlo kratko, nisam se ni predstavio, nisam znao njenu omiljenu boju, nisam znao sta voli, niti da li mozda voli nekog. Ali, postojalo je neko obecanje ove noci i to jedno pitanje koje nisam mogao da izbacim iz glave.
“Pa, sto mi ne dozvolis da saznam?”

daj-mi-lavlje-srce  asked:

Ajde sve od 1 do 10, da te prodje dosada 😝😌

Prvo da ti se zahvalim na pitanju, hvala mnogo <3


1. značenje mog url-a; znači plave oči, oči osobe koju beskrajno volim:)

2. zadnji put kada sam plakala i zašto; neki dan, jer mi se pas razbolio nešto(sad je ok)..

3. omiljeni bend- arctic monkeeeeeeysss <3

4. godište - ‘97

5. životni cilj - živjeti sretno i zdravo sa svojom ljubavi :$

6. činjenica iz mog života- hmm, ne znam ni sama šta tu da navedem, sorry:(

7. tetovaže i mišljenje- cool su, ali nikad ne bih

8. fobija- nemam 

9. stvari bez kojih ne mogu- hrana haha :P

10. omiljeno godišnje doba- zima ^^

Uveliko spava. Njegovi snovi se već polahko približavaju zori. Željela bih nešto da mu kažem. Saslušao bih me, ali ujutro bi vjerovao da je to bio samo san. Iako potajno još uvijek vjeruje u snove. Pričala bih mu o tome, kako sam nekada davno, sanjala čovjeka koji liči na njega. Grlio me je snažno. Volio je da svojim prstima prolazi kroz moju kosu, pokušavajući iznova da izbroji svaki njen pramen. Nisu ga umarale brojke. Volio je da broji korake, koje je pravio držeći me za ruku. Iako je imao bezbroj razloga da ode, ipak nije otišao. Bio je tu. Hrabar. U masi ljudi, bio je čovjek. Onakav čovjek, u kakvog kao dijete želiš da izrasteš. Čovjek, sa najiskrenijom dušom dijeteta. Idol, rekli bi mnogi. Ali, on je zaista bio mnogo više od toga. On je bio ti. Nesvjesno sam maštala o čovjeku poput tebe. O tebi. Dio moje duše je oduvijek vjerovao da zaista postojiš. I postojao si. Toliko blizu, da sam krajičkom oka uspejla da te vidim. Vrhovima prstiju sam uspjela da te dotaknem. Bezbroj sitnih čestica prostrujalo je kroz moje tijelo i ja sam te zavoljela. Plašila sam se, jer nisam znala kako se čovjek poput tebe voli. Pružao si beskrajno mnogo svega.A ljudi, ni dio toga, nikada nisu znali da pruže. Zbog toga si ti ti, a ostali su nebitni. Bar za mene. Spustila bih usne na tvoje čelo i odmah tu pokraj tebe zaspala bih. Sretna.

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečački prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem,
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu noć
na svetu,

da se vratim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao
okovan u ova usijana rebra.

Uobrazio sam da sam te već viđao
u lađarskim lengerima,
u naočarima starih prodavaca lozova
i zarđalim očima limenih bogova
na seoskom raspeću.

Veče je opet nekako sumanuto sjajno,
i daljine pod mokrim zvezdama
pune su mleka
i srebra.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim beskrajno,
u ovim batrgavim noćima
što imitiraju sreću.

A o meni i ne pitaj.
Ko sam ja?
Niko.
Trava.

Kunem ti se u sve one osvetljene prozore
kojima sam zavideo na zavesama
kad sam služio u mornarici.

Ja sam rodjendan slona
i smrt mrava
na istoj slamarici.

Zaista,
ti mene tako divno ne znaš.

Hiljadu prašuma češlja kosu
u mom ušećerenom oku.

Sanjam te s tugom noćima,
kao vojnik tuđu pornografsku sliku,

U meni stanuju kapele
i noćni lokali
i neki podivljali konji
preživeli u nekom ogromnom pokolju.

U meni se dave brodolomnici
i kopna na vidiku.

Tebi ću priznati:
ja, preispoljna kukavica,
umeo sam da bivam zapanjujuće hrabar
zbog regrutskih ogledala, zbog kojih mnogi
nikada neće postati invalidi.

Pisao sam stihove da bude malo snošljivije
u muškim čekaonicama kožnih dispanzera.

Razumeo sam kako je uškopljenim bivolima,
a sa rudarima sam imao običaj
da zlonamerno ćaskam
u oblacima i okeanima.

Bio sam sve ono što bridi
i što se stidi.
Sve ono što se vidi i ne vidi u noćima.
Sve ono što se kazuje i ne pokazuje u danima.

Ja sam taj što je molio
da se izmisli takva država
u kojoj vladaju kondukteri.

Jedna država u kojoj svako može da putuje
kud god hoće.

Ja sam taj što je sklapao ruke
da se izmisli jedna odlična država
koja sanjarima od malih nogu daje penziju
i školsku decu masovno vakciniše
protiv samoće.

Sad više ništa nemam,
samo ovo srce,
ogromno,
gadno
i gladno.

Ovaj rezervat divljih bubnjeva
i hipnotisani zoološki vrt.

Pokazaću ti nilske konje moje tuge.
Zebre moje neozbiljnosti.
I majmune pijanstva.

Pokazaću ti ovo u meni
što liči na opljačkanu kockarnicu
i opljačkanu smrt.

Svi nekud odlaze.
Eno, pogledaj ih gde odlaze
kao pihtijasti zvuk zvona.

Danima nekud odlaze kao miris izmirne,
nečujni,
i na prstima.

U očima im malo glinenih perli,
i vašarskih bombona,
i malo iskrzane slame u ustima.

Niko te zaista nije želeo
ovako stravično, kao ja noćas.

Tebe sa mirisom sapuna,
mastila,
mirisom đačkih igranki,
pokislih revera,
magle
i tramvajske zvonjave.

U mojim žilama za tebe teče
nekakva bela krv,
nešto kao čipka na tvom ramenu,
ili ukus tvojih sekutića u mojim dlanovima.

Nešto kao poljubac
između dve nečitke izgužvane stranice
nekakvog na brzinu napisanog pisma.

Ili nešto kao krv pod noktima
između dve najšarenije ponjave.

A o kiši ti nisam ni rekao:
sve mi je usne ulubila.

Malo me ljubila.
Malo ubila.

Raskoračen nad sobom,
danima sam zverao u svoju zapenjenu zenicu
kao u namirisanu kadu.

Pod kožom mi stanovala vretena.

Pod temenom mi plastovi blata
zaudarali na četiri rata.

Možeš misliti kako je bilo
kad uopšte i nisam imao brata
u tom gradu
gde su svake večeri ponovo hteli
glavu da mi ukradu.

Imao sam samo bezbroj suludih koraka
od zida
do zida.

I natrag:
od zida
do zida.

Imao sam malo tuđeg smeha i plača
nataloženog na stvari.

I onu jesen,
onu najlepšu jesen na svetu,
onu što miriše na kišu, kao Ciganka
kad žute haljine skida
i među krošnjama krvari.

Vidiš kako ti mene divno ne znaš.
Možda ja nisam ni trava.
Možda sam samo napamet naučio trčanje
od porodilišta do spomenika
u nekoj panonskoj varoši
austrougarskog porekla.

U meni jedno nebo,
obešeno za noge,
visi kao da spava,
a to je jedino nebo koje ne ume da spava.

U meni jedno nebo visi kao zastava
od vetra strašno otekla.

Voz tutnji.
Tutnji.

Učini nešto da me bar tvoj grad
ne sretne
sa topovima samoće
ispaljenim u ova usta živa.

Nadrobi mi u grlo ptičja krila
pomešana sa hlebom.

Ne bleji vetar uzalud tako žalobno,
ružnije nego stado zatrudnelih ovaca
u zoru,
u dvorištu klanice.

Točkovi tutnje.
Tutnje.

A rebra su mi sve više
dve okrvavljene roletne
kroz koje srce šiklja
i ruke mi poliva,
kao mlaz vrele nafte
usijani vod trafostanice.

—  Miroslav Antić

Možda se najljepše raste
kad ništa ne primjetiš.
Možda se najljepše biva
veći,
jos veći,
najveći,
- šuteći
sasvim šuteći,
kroz neki tihi nemir
što se u tebi stvori,
pa gori..
beskrajno gori
i nikako da izgori.

I nitko ne zna šta je.

A on traje i traje.

—  Mika Antić
moja si misao u gluho doba.

Kada si me onaj dan pitao kako sam

Šteta što nisam mogla reći

Da već mjesecima

Nisam

Kada si pitao šta ima novo

Šteta što nisam smogla snage

Da kažem da nema

Otkako tebe nema

Apsolutno ništa

Osim svih onih glupih, beskrajno dugih noći

I dana

I samoće

I šetnji istim ulicama kojima smo prolazili

I blesave nade da ću te možda eto sresti

Kada si pitao je li sve okej

Šteta što nisam smjela reći

A htjedoh

Da nije, da nije bilo svo ovo vrijeme i da neće biti

Jer tebe nema.

Zapravo šteta je sve, svo ovo stanje, moja uništenost, autodestrukcija, kako te volja da nazoveš dijelove mene što su ostali. Eto, šteta je što ne umijem da volim nikog, što ne puštam da mi se približi iko, što ne dam da mi oduzmu ni djelić ljubavi jer ona sva pripada tebi, a i to je šteta jer je ti ne želiš. I misli u skoro četiri iza ponoći su štetne, nimalo lijepe, maligne. Evo, i ove riječi su meni na štetu, jer me razbijaju ponovo na komade, jer ih nećeš čuti, jer nećeš znati ni za šta, jer su moji odgovori na tvoja pitanja bili ‘’dobro, ništa posebno i sve je u najboljem redu’’, eto, šteta do neba.

Ustvari, najveća šteta je

Čini mi se

Što mi nismo mi

Već smo ti i ja

Na odvojenim stranama

Ponosa

Jer ni ti, ni ja

Ne možemo

Zarobljeni okovima ega

Preći na stranu onog drugog.

Eto, to je šteta

Što napravismo mrtvaca od ljubavi

A sve to

Nizašta.

Sirimo ljubav! Sirimo mir! Volimo, grlimo, beskrajno puno, beskrajno jako! Osmijehnimo se jedni drugima! Podjelimo svoju radost! Svoju srecu! Svoju tugu! Dijelimo! Lakse je kada se podijeli. Ponesimo kesu, ustupimo mjesto, uputimo lijepu rijec!
Ne bojmo se biti ono sto jesmo. Budimo! Ucimo, ucimo svakog dana! Druzimo se sa najrazlicitijim ljudima! Ljudi smo! Boja, vjera, porjeklo, ono sto volimo nas ne cini manje ljudima!
Branimo jedni druge! Ne dajmo da nas truju mrznjom, zaviscu, nacionalizmom! Ne dajmo nikome da nas stavi u kalup! Ne budimo isti, samo budimo ljudi.
Volimo, grlimo, ne dajmo se!
Zivimo, sasvim!
Budimo sretni!
Disimo punim plucima!
Postujmo!
Disimo ljubav!
Dajimo ljubav!
Primajmo ljubav!
Budimo ono sto jesmo
Budimo ljudi.

Oprosti

Oprosti… Samo oprosti i vrati mi se. Vrati mi onu srecu koju sam imao s tobom, vrati mi svu moju sramezljivost i svu moju tisinu, nervozu kad mi priđes, onako polako…

Vrati mi se. Ponovo stavi svoje ruke oko mog vrata. Dopusti mi da ponovo udahnem tvoj miris, da osjetim drhtaj tvog tijela dok te ljubim i da mi das ruku. Dopusti mi da te grijem dok ti je hladno, dok ti susim majicu, koja se smocila, jer smo bili toliko blesavi da sjedimo na stepenicama Narodnog pozorista, i jedemo Monte, dok lije kisa…

Dođi… Dođi da se svađamo oko glupe 2 marke jer se nismo uspjeli dogovoriti ko ce platiti jer smo oboje tvrdoglavi… Samo mi dođi… Dođi, zagledaj se u moje usne. Dopusti da te privucem uz sebe opet. Da te ljubim, volim, da stane vrijeme, ali i da nam, opet, brzinom svjetlosti, prođe jer je uvijek tako kad smo skupa. Dođi, zaboravi vrijeme, zaboravi sve probleme, skupi se uz svoju bijednu budalu i samo budi njegova… Molim te

Znam da sam nesavrsen, da nisam ni blizu onih zgodnih Zeljinih fudbalera, za kojim ludite ti i tvoje prijateljice. Oprosti mi zbog tog. Oprosti sto sam nizak.
Oprosti…
Oprosti sto sam sutljiv. Oprosti sto me svega strah. Oprosti sto sam se vezao za tebe ovoliko jako. Oprosti sto tene mogu pustiti samo tako. Oprosti mi…
Oprosti mi sto brinem za tebe, sto te zelim cuvati i sacuvati od svakog zla na ovom svijetu. Oprosti…

Ali opet…
Necu se prestati boriti za tebe, iako si ugasila ovaj plamen u meni, koji je gorio samo za tebe i nas. Necu dopustiti da odes. Samo tako. Kao da niceg nije bilo. Ti si moja, ej. Znas koliko sam sebican kad si ti u pitanju.
Jesi, najgora si na svijetu, ali si moja. MOJA. Zelim tebe. Zelim ovaj tvoj nered i nemir. Zelim sve sto se tice tebe. Obozavam tvoju nesavrsenost. Obozavam sve sto je tvoje.
Izvoli, muci me jos vise. Ne javljaj mi se satima. Glumi jacinu. Reci mi da ti vise nije stalo do mene. Reci mi da sam previse tezak. Prekrizi ruke. Duri se. Znas koliko si slatka tako ljuta…

Samo, molim te, daj da opet zaiskri ovaj oganj u meni. Probudi mrtvaca. Probudi ga. Jedino ti to znas i umijes. Pokazi mi da ti je bar malo stalo do ove budale, rugobe i patuljka koji je beskrajno lud i zaljubljen u tebe. Dopusti mu da te voli jos vise nego prije. Onako beskrajno kao sto smo govorili. Dopusti mu da te zagrli onako jako kao sto je uvijek znao. Da ti ispadnu rebra i da ostanes bez zraka. Pa da te ljubi… Znas, onako.. Da umres, pa da te opet ozivi. Daj sebe njemu opet… Zaustavi svu ovu zudnju koju osjeca prema tebi. Budi mu najgora, a opet najbolja od svih.

Budi njegova.

Dokazi da ti je stalo do njega. Dokazi da je vrijedilo sve ono sto je cinio za tebe i sto ste imali. Dokazi mu da ga volis, onako luđacki, kao sto je i on tebe. Ludo, tinejdzerski, najvise, beskrajno.

Dođi…
Vrati mi sebe…
Vrati mi moju “Oliveru” s kojom sam mozda nekad “pred isti izlog stao” ili smo se “mozda na trenutak mimoisli” ili “mozda zajedno iz voza negde sisli”…
Samo se vrati… Trebam te kao zrak. Bez tebe ne mogu da disem. Bez tebe nista nema smisla. Zasto da zivim sad? Cemu da se nadam?

Vrati se…
Vrati se da imamo malu bijelu kucicu, delfine i konje.. Vrati se da uzgajamo voce i povrce, da pravimo sokove i dzemove. Dođi da imamo malog cuku i dvoje djece. Dođi da dijelimo sve. Dođi i budi moja opet. Dođi da te cuvam i sacuvam od svega.

Hladno je bez tebe. Ove ruke vise ne mogu da se ugriju i da griju. Nisu vise tople, a i oci su presusile. Drhat me neki hvata. Tama se opet uvlaci u svaku supljinu ovog mog groznog bica. Nacrtaj mi osmijeh opet. Molim te.
Budi moja i nicija.

“Jedino si ti osmeh mogla da mi vratis, Smesta da me ubijes, pa ozivis k'o da nije nista.
Jedino si ti mogla da mi se vratis,
Kad me ostavis i zaboravis.
Ma jedino sam ja sanjao sa tobom tvoje snove,
Boga molio da imam snage za sve zelje tvoje.
Jedino sam ja mogao da te vezem,
Kad me ostavis da se istog jutra sa mnom probudis.”

Volim te, ludice moja.. Beskrajno. Luđacki.

26.6.2016

Zaista te trebam, pomislih, dok sam pokušavao da sklopim riječ, dvije, o tebi. Pomalo već snen, maštao sam o jačini zagrljaja tvojih ruku. Osjetio sam tvoj miris. I miljama daleko odavde, uspio bih da ga osjetim. Jer tu čar parfema samo ti posjeduješ. Bila si tu. Vrhovima prstiju sam uspio da te dotaknem. Bila si stvarna. Stvarnija, od večine. Bila si moja. I ja sam bio beskrajno tvoj.

Želim da me ponovo ljubiš.

Onako, bez ustručavanja.

Sa šakama na mom licu, vratu, leđima, grudima.

Da znam da smo jedno, bar na momenat.

Da znam da nije poslednji. Da ćeš me ljubiti i za minut, i za sat, i za dan, i za mesec.

Da znam da želiš da me ljubiš.

Želim da pričamo.

Onako, beskrajno.

I da mi ne bude bitno da li će se završiti, jer ćemo ga sutradan ponovo nastaviti.

Da budem slobodna da ti kažem svoje misli, svoje strahove.

Da slušam o tvom danu.

Želim da gledamo film.

Serije.

Da nam se oči sklapaju, ali da ne možemo da prestanemo.

Da budem u tvom zagrljaju.

Da zaspim ušuškana.

Želim da spavamo zajedno.

Da me dočekuješ u krevetu kad dolazim iz noćne.

Da te dočekujem u krevetu kad dolaziš iz noćne.

Da se budimo zajedno.

Da me ljubiš dok sam ja sanjiva.

Želim da mi kuvaš.

Da se vraćam se posla i da me dočekuje večera.

Da se budim i da me dočekuje doručak.

Da te gledam dok sve to radiš.

Želim jutarnje kafe sa tobom.

Dok u tišini sedimo.

Dok se raspravljamo.

Dok samo pričamo.

Želim da me voziš.

Do super marketa.

Do posla.

Do bilo kog odredišta u našem gradu, na celom svetu.

I da mi staviš ruku na koleno i pogledaš me.

Želim da šetamo.

Ulicama u kojima smo odrasli.

U gradovima koje smo obilazili.

A najviše od svega želim da budemo slobodni.

Zajedno, a slobodni.

Slobodna da ti kažem šta mi je na duši.

Da znam da si ti slobodan sa mnom.

Slobodna da te zovem, da ti pišem.

Da ti pričam svoja osećanja.

Da mi pričaš svoja osećanja.

Da vrištimo, da se svađamo, a da znamo da ćemo biti tu i posle.

Želim da me voliš.

Onako jako.

Bez kajanja.

Bez straha.

Zauvek.