beograda

… Ako sutra
Obučem
Šarenu haljinu
I izađem u grad
Nasmijana
S puštenom
Valovitom
Kosom
Hoćeš li me primjetiti?
Hoćeš li
Znati
Da sam ja
Ono što si tražio?

Ako sutra
Budem
Šašava
Kao nikada nasmijana
S bordo karminom na usnama
U roze starkama
Hoćeš li me primjetiti?
Ako budem plesala
U ritmu
Muzike
Uličnih svirača
Ako
Kao i inače
Budem satima sjedila pored velikih rijeka
I pritom čitala neki ljubavni roman
Čudila se uvrnutoj radnji
Hoće li biti dovoljno
Da me primjetiš?

Obožavaš li mostove
Kao ja
Voliš li miris proljeća
Ili ti je pak zima draža?
Hoćeš li me onda
Primjetiti u zimu
Kada pahulje zatrpaju moj grad
Kada mi kosa bude potpuno bijela
Kada budem obojana
Šarenim šalovima
I kada budem nosila svoj crni kaput
Hoćeš li znati da sam to ja?
Hoćeš li me primjetiti?

Ako obiđem sve gradove
One velike
Poput
Sarajeva
Zagreba
Beograda
Ljubljane
Ili Beča
Hoćeš li ti biti tamo
Hoćeš li me primjetiti?

Ako na velikom trgu
Izgovorim
Glasno
Najjače što mogu
“Gdje si?”
Znam da će drugi
Misliti da sam luda
Ali
Hoćeš li ti biti tu
Da me primjetiš?

—  Alhemičarka
Dok drugi ljudi pricaju o svojim problemima ja pricam o njoj.. O ljubavi koja je u meni probudila osecaje za koje nisam znao ni da postoje.
-Sve je to pocelo sasvim slucajno,na neki nacin i spontano,znate onako, savremeno,preko drustvenih mreza. Ona se meni javila pitaj Boga sto,ali nase dopisivanje je iz dana u dan teklo sve vise i vise,do one granice dok se jedno,a mozda i oboje,nismo ‘zaljubili’. Uopste nije bilo bitno sto je ona neke 4 godine mladja od mene bilo je bitno da je budila neke savrsrne osecaje u meni samim tim sto sam video na ekranu ispisano njeno ime i onaj broj koji oznacava  broj poruka koje su stigle. Samim tim sto je njeno ime bilo ispisano na ekranu usne su se same izvijale u osmeh,nije bilo bitno da li je poruka neka posebna ili ona najobicnija,osmeh zbog nje uvek je bio tu.A onda,odjednom je doslo vreme kada  ja vise nisam bio siguran u svoja osecanja i kada sam se  udaljio od nje.. Ne znam zasto,ali mislio sam da je tako bolje za oboje. Dani su prolazili,a od nje ni traga ni glasa.. Ponekd se i javljala,ali sam samo gledao kako da je iskuliram.. A niko osim mene i Boga ne zna koliko mi je nedostajala i koliko mi je trebala,a ja sam bio ponosna muska budala i naravno nista povodom tog nisam uradio. Za vreme koje ona nije bila pored mene shvatio sam da ustvari ne mogu bez nje,da sam se previse vezao za nju i .. Da jr volim,onako kako nikad pre nikog nisam..Posle mesec,dva,mozda cak i tri poceli smo da se dopisujemo ponovo,i polako se sve vracalo na staro. Priznao sam joj sve,àli naravno da mi nije verovala posle svih gluposti koje sam radio.. Nekako sam je ubedio da sve sto sam joj tada pricao da je onako kako sam stvarno mislio i mi smo se pomirili,verujem da u tom trenutku nije bilo srecnije osobe od mene.. Kako je vreme odmicalo tako je  i dolazio dan kada smo trebali da se vidimo,prvi put posle skoro godinu dana. Vece pre nego sto sam trebao da odem hvatala me je velika trema,prolazilo mi je 1001 pitanje kroz glavu
tipa 'sta ako joj se ne svidim,sta ako ne dodje?’ Itd.,ali na kraju sam se  ipak nekako smirio i zaspao. Trebao sam oko 10 da krenem na bus,oko 8 da se probudim,a probudio sam se u 5.40. Bilo mi je zao da je budim i ako je trebala da ustane za nekih sat ipo,i izdrzao sam da je ne budim. Vreme putovanja do Beograda nije bilo ni malo lako
,milion osecaja u meni,1001 pitanje u glavi,1001 razmisljanje,nisam znao sta cu sa sobom.. A onda kada sam dosao,kada sam je ugledao palo je olaksanje,tad smo se zagrlili jako kao rodjeni trajalo je nekoliko minuta,lepseg osecaja nije bilo. Ona onako savrsena,nebo plavih ociju,svetlosmedje kosice,promenila je moje gledanje na svet i na ljubav. Sve sto mi je bilo crno od tada pretvorilo se u belo,sve sto nije imalo smisla dobilo je smisao,sve sto je delovalo nemoguce sada deluje moguce,sve sto sam nisam mogao sam sada mogu sa njom.  Dok sam sa njom osecam se kao da letim,kao da sam na sedmom nebu. Njeno prisustvo je postala moja navika,jednostavno navikao sam kada je tu tkd kada je nema nema ni mog osmeha,sve je prazno i pusto bez nje. Ona se u mom zivotu pojavila kao jedino svetlo u svoj tami.
-Dok drugi ljudi pricaju o svojim problemima,ja pricam o svojoj maloj plavookoj devojcici koja me je naucila sta je ustvari ljubav,sta ustvari znaci voleti i sta znaci biti voljen,sta znaci ceniti ono sto imas. Kao sto rekoh,dok se drugi zale na svoje probleme,ja o svojim problemima ni ne razmisljam,jer upravo mali plavooki andjeo mi pomaze da zaboravim na sve probleme i pgledam onu stranu zivota koju ona svojim postojanjem cini savrsrnim.
—  D.V.

Beograd nije samo glavni grad naše zemlje.
Beograd nije radio stanica, zgrada tv produkcije, veliki šoping centar, javne ličnosti, splavovi. Kalemegdan, zajedno sa Savom i Dunavom.
Beograd je prošlost, budućnost, sadašnjost, najviše.
Beograd je stara pesma sa radia, ex yu rock grupa, uz koju se skače do iznemoglosti.
Beograd je stanica sa koje se čeka poslednji autobus, a izgleda da si baš zakasnio, pa te čeka dug put kući.
Beograd je kućna žurka kod desete osobe, koju ni ne poznaješ, ali znaš da će tamo biti onaj neki tvoj.
Beograd je naselje. Beograd su zgrade, posebno oronule, stare. Koliko li su generacija ispratile?
Beograd je tuga, Beograd je i sreća.
Beograd je stari film koji se prikazuje u nedelju popodne, dok sediš u krugu svoje porodice i jedete pitu od jabuka, a meteorolozi najavljuju
kišu i mestimično promenljivo vreme.
Beograd je rečenica ‘kako se nekad živelo lepo!’.
Beograd su novoosnovane grupe, mladi ljudi, bubnjevi i vokali. Koncerti i vriska ‘koliko je ovo dobar zvuk!’.
Beograd je doček Nove Godine jedne sredovečne dame koja u svojoj sobi, baš kod prozora, puši cigaretu, u novom kompletu, sa čašom vina u ruci. Sama.
Beograd je pun ljudi. Beograd je sam.
Beograd može da stane u zagrljaj ono dvoje zaljubljenih što se grle ispred pozorišta. Može da stane na terasu osvetljenog stana koji gleda na obližnji park, kroz raširen veš i neupotrebljive stvari. Beograd stane u kese umornih ljudi u kasno vraćanje svojim domovima. Beograda ima u autobusima i tramvajima, pogledima i uzdasima.
Beograd je u dobroj knjizi koju ne ostavljaš. Beograd je u pesmi koju ne zaustavljaš.
U Beograd se ne odlazi, iz Beograda se ne vraća.
U većini slučajeva, Beograd se oseća.

Nikako da shvatim zašto muškarci to zovu kafa. Dok sam bila naivna, dva puta sam otišla kod tipa na kafu. Prvi me jurio po stanu pola noći i tek kad sam stala na prozor i zapretila da ću da skočim sa devetog sprata, pustio me da idem kući. A drugom sam, kada je na silu pokušao da me poljubi, rekla da mu toliko smrdi iz usta da ću povraćati. On me izbacio napolje. Kroz vrata. Tako sam naučila da nije kafa sve što sija.
—  Marina Malinić, Uska vrata Beograda
Povratak - dio prvi

Oslo i nije toliko hladno koliko sam mislio. Vjerovatno bi bilo za nekog ko tamo dođe iz Lisabona sa svojom karamel kožom i vjetrom Azurne obale u kosi, ali mene su sarajevske zime koliko – toliko pripremile. Na snijeg sam kući navikao ali na oštar morski vjetar pomiješan sa kišom nikako nisam. Zato me u Norveškoj rijetko viđaju bez debelog šala.

Živim u kvartu koji se zove Aker Brygge. Prozor u dnevnoj sobi gleda na luku u kojoj su usidreni ribarski čamci i manji privatni brodovi. Spavaća soba gleda na neku čudno oblikovanu sivu zgradu gdje nikada niko ne izlazi na balkon. Bilo bi lijepo zamijeniti ta dva pogleda pa se buditi s očima uprtim u morske talase ali dobro, Džeger bi mi rekao da ne mogu uvijek dobiti ono što želim. Stan je dovoljno komotan za više ljudi ali živim sam već tri godine. Uredan je, skromno namješten i to je uglavnom sve što treba znati. Mom ukusu su bitni jedino tišina i mjesta u koja ću sa prozora uprti pogled dok pišem i/ili pijem.

Radim na razvoju programa za upravljanje napajanja bolnica, fabrika i bilo kojeg hitnog potrošača kojem je ključno da nikad ne nestane struje. U kancelariji sam sa pet Norvežana, jednom Njemicom i jednom Srpkinjom. Čovjek imena Agmund je moj poslovni kolega, najbolji prijatelj i komšija. On mi je i sredio taj savršeni stan nakon što je njegova kolegica, čije sam i radno mjesto popunio, otišla negdje u svijet. Sve što znam o Norveškoj sam naučio od njega.

Djevojka iz Beograda imena Aleksandra je moja jedina dodirna tačka sa dobrim starim Balkanom. Radi za stolom do mog, tokom radnog vremena mi krišom baca osmijehe a navečer gužva postelju mog kreveta. Hvala Bogu da smo u Norveškoj, kod kuće bi bilo previše nacionalista i svih ostalih budala koje bi se protivile našim poljupcima. Ovako, na drugom kraju Evrope imamo tu sreću da zarađujemo dovoljno za skoro idealan život, a uz to imamo jedno drugo za te osjećaje koje samo „naši“ ljudi mogu razumjeti.

Potpuno je sigurna u sebe, voli svoje tijelo i uvijek je sređena. Ima držanje dame i duboke zelene oči. Nikad ne pričamo o poslu. U trenucima kada nam tijela i uzdasi nisu pomiješani, ležimo na podu mog stana i slušamo stari jugoslovenski rok. Ljubimo se uz balade, ustanemo i skačemo po sobi i krevetu uz one brze stvari, a uz EKV vodimo ljubav. Mislim da nismo zaljubljeni jedno u drugo, čak sam siguran da se u Sarajevu ili Beogradu nikad ne bi smuvali ali ovdje smo premija jedno za drugo. 

Ponekad samo leži na mojim grudima i svako malo duboko udahne. Nikada je ne pitam šta nije uredu, prećutim i milujem joj kosu. Ona je previše jaka žena da bi otvarala dušu nekom s kim dijeli jedino noći a ja prevelik romantik da shvatim njen svijet. Nikad ne prespava kod mene. Čim ugasi cigaretu, navuče haljinu i ode. Neće čak ni da se tušira u mom stanu a sve to mi savršeno odgovara. Tako izbjegavamo bilo kakve emocije koje bi zakomplikovale sve što smo postigli, a kako smo oboje sigurni da nemamo budućnosti zajedno, emocije bi samo nanijele štetu.

U ponedeljak ujutro sam uzeo dvije sedmice odmora, u četvrtak se trebalo ukrcati na avion za Sarajevo. Jedini problem je bila činjenica da se prethodna četiri dana nisam trijeznio, tuširao niti izlazio iz stana. Unutra sam zaključan, ne odgovaram na pozive niti puštam ikoga unutra. I Agmund i Aleksandra su zvali, slali poruke, dolazili i raspitivali se za mene ali nisu saznali ništa. Na vratima su našli stiker sa porukom “neće me biti neko vrijeme : )“ pa se vjerovatno suludo zabrinuti.. Nije me bilo briga.

„Hej stranče, kako su stvari na drugom kraju svijeta? Pitala bih te mnogo toga ali možda je bolje da sve to ostavim za slučaj da se vidimo. Voljela bih da dođeš u Sarajevo za dvije sedmice, u subotu pogotovo. Ja se udajem i ne znam, nekako bih voljela da budeš tu… Javi mi se ako stigneš, pozivnica na tvoje ime je već spremna. Poslala bih ti je poštom i ali ne znam adresu, izvini što ti ovako javljam. Nadam se da si dobro.“

Čitam osamdeset šesti put taj isti mejl, memorišem svaku riječ dok ispijam neko strano pivo i slušam odvratnu patetičnu muziku. Tinejdžer u tijelu muškarca. Na vratima Aleksandra, uz lupanje šakom o vrata govori kako zna da sam unutra i neće otići dok joj ne pustim. A ja ne želim da vidim nikog osim žene čiji su prsti krojili memorisane riječi.

Svi ti kilometri, godine i vrijeme potrošeno na potpune strance. Novac, skupa odjeća, stan kao iz holivudskih serija, posao iz snova, lak seks… imam sve što muškarac može poželjeti. Sve osim djevojke koja mi je jedne jeseni u Sarajevu otvorila srce. Sve osim djevojke koja mi mejlom javlja da uskoro postaje nečija žena.

Zašto sam mislio da će me čekati? I zašto mi je, odjednom, slomljeno srce?