bahato

kome ona pripada?  (da l’ si žena sa ovoga sveta?)

Smejala se glasno, plakala tiho i ponosno. Činila me srećnim, ali nije joj bio problem da me baci ponekad sa litice, pa onda uhvati magijom koju je posedovala. Gledala me milo, s ljubavlju, mada ponekad govorila oštro i bahato. Mešala se sa dobrim vilama i vešticama, nikada nisam mogao da odredim kome pripada. Ma, nek je i sam đavo poslao, samo da ostane pored mene! Bojao sam se da će mi je stvarnost oduzeti, jer ona, tako magična, stvarna nije mogla biti. Ljubila me nežno, a dodirivala strasno, željno. Njenu nevinost i njenu grešnost sam primetio prvog dana. Oči su joj govorile o brižnosti, naivnosti, a telo o grehu i čežnji. Stvarno me smirila, posle niza lakih devojaka i šema, posle niza noći u tuđim krevetima, došla je ona koja me vezala za sebe, a čak se nije ni trudila. “Kuca ovo moje srce za tebe, znaš to. Ali prvenstveno kuca za mene”, govorila bi mi. Samostalnost i samopoštovanje te žene me učinilo njenim čovekom. Dala mi je ljubav, podršku, ali me ponekad i cimala i dokazivala da je ne mogu imati u svakom momentu. Znao sam da je moja, ali sam se podjednako plašio da će to prestati da bude. Zar ja zaslužujem takvu ženu? Sanja Mitrovič, @obecao_si

Izvini

Izvini što mi je bilo stalo.
Izvini što sam video nešto više od običnog poznanstva.
Izvini što sam se trudio oko tebe.
Izvini što si me lagao.
Izvini što sam poverovao u sve tvoje izrečeno.
Izvini što nisam sposoban da te klepim kao što si ti mene.
Izvini što si mi pao u očima.
Izvini što ne mogu više ovako.
Izvini što odustajem.
Izvini što si me ti ‘naterao’ da odustanem.
Izvini što si ispao kreten.
Izvini što se i dalje nadam.
Izvini što svoj bes tobom izazvan usmeravam na tebe.
Izvini što ne umem da se otrgnem.
Izvini što mislim da sam budala.
Izvini što si ispao kreten u mojim očima.
Izvini što sam te uhvatio u laži.
Izvini što neću da ti budem igračka.
Izvini što okrećem glavu od tebe.
Izvini što me boli.
Izvini što ne podnosim one koji lažu.
Izvini što sam mislio da si bolji nego što je ispalo da jesi.
Izvini što nemam snage da raspravljam o svemu sa tobom.
Izvini što je otišlo ovako daleko.
Izvini što sam mislio da imam druga.
Izvini što sam mislio da nisi kao većina.
Izvini što mislim da nisi okej.
Izvini što neću da trpim bahato ponašanje.
Izvini što nisam lud za tobom kao Keba Kraba za novcem pa mogu da odustanem.
Izvini što se izvinjavam.
Izvini što trošim tvoje vreme.
Izvini što ovo pišem.
Izvini što neću biti tu kad ti bude dosadno.
Izvini što gazim ponos ali imam neke principe.
Izvini za svu moguću lavinu mog bezobraznog ponašanja.
Izvini za svaku izrečenu reč.
Izvini za svaki tvoj potrošeni minut.
Izvini što sam te zapratio.
Izvini što sam ti se ikada osmehnuo.
Izvini što sam ti pričao o svom životu.
Izvini što sam ti pričao o sebi.
Izvini što nisam shvatio sve još ranije.
Izvini što me nemaš više kad ti je dosadno.
Izvini što postojim u tvom životu.
Izvini što sam disao vazduh u istoj prostoriji sa tobom.
Izvini za svaki dodir.
Izvini što me nema.
Izvini što nisam sve što ne želiš da bih bio nešto što bi poželeo da imaš.
Izvini što sam ja ja.
Izvini što sam ja ostao ja.
Izvini jer ovo nema smisla.
Izvini što.. Ionako ništa ne razumeš. Nikada i nisi.
Izvini.

“Imao sam jednu smeđokosu, koju sam uvek zvao mojom, iako to nikada nije bila. Bila je tuđa, a uvek je bila više moja nego njegova. Luda smeđokosa, tamnih očiju, jedina žena koja me naterala da patim. Nikada joj nisam rekao da je volim, ne zato što je nisam voleo, nego zato što sam znao da će te dve reči pokvariti sve. Bezobrazna, uvek se durila, glumila da je ravnodušna, nepopravljiva, sposobna da voli i mrzi u isto vreme. Naučila me da nije sve u životu biti kreten i ženskaroš, da srce možeš dati samo jednoj ženi i nikada biti nezadovoljan zbog toga. Znala me zavesti, ona sama, kao deset drugih. Znala me izludeti, naljutiti, kao niko nikada. Osposobila me da zavolim, baš nju. Ali zauvek onesposobila da volim ijednu drugu onako jako, onako ludo, nezrelo, bahato, ali svejedno verno… Zauvek.”

Imao sam jednu smeđokosu, koju sam uvijek zvao mojom, iako to nikada nije bila. Bila je tuđa, a uvijek je bila više moja nego njegova. Luda smeđokosa, tamnih očiju, jedina žena koja me natjerala da patim. Nikada joj nisam rekao da je volim, ne zato što je nisam volio, nego zato što sam znao da će te dvije riječi pokvariti sve. Bezobrazna, uvijek se durila, glumila da je ravnodušna, nepopravljiva, sposobna da voli i mrzi u isto vrijeme. Naučila me da nije sve u životu biti kreten i ženskaroš, da srce možeš dati samo jednoj ženi i nikada biti nezadovoljan zbog toga. Znala me zavesti, ona sama, kao deset drugih. Znala me izludjeti, naljutiti, kao niko nikada. Osposobila me da zavolim, baš nju. Ali zauvijek onesposobila da volim ijednu drugu onako jako, onako ludo, nezrelo, bahato, ali svejedno vjerno… Zauvijek.
Da. Ja sam bahato, mrzno, nepodnošljivo, ljigavo stvorenje.
I znate još šta?
Nekad sam bio predivna, predobra, poželjna, skromna, voljena, brižna osoba.