ali ja te i

- Promenila se. Promenila kofer, cipele, kosu, osmeh. Sada je viša, za dva poljupca, od vrha nosa, do usana. Ostalo joj isto ime, iste oči i ljubomora. Videh kako njega gleda, kao tebe nekada. Sećaš me se? Po istim kafanama smo pili, sedeli. Našim ljubavima, čaše dizali i zdravili. Uz iste pesme plakali. Sećaš me se? Pogledaj ovaj ožiljak… Njega sam zaradio, one noći kada se ona udavala, a ti pijan u mojim rukama, njeno ime zvao… Sećaš me se? Druže? Brate? Meni si zadatak jedan poverio, pre nego što si otišao… I evo nas sada posle sedam godina, u istoj ulici pred istom kafanom, i tvojim kućnim pragom…
Došao sam da ti javim, sina je dobila! Čuh od moje drage, ona je videla to malo čudo sa tvojim očima. Tvoje ime sada nosi na grudima. Ej! Tvoja želja je rodjena! Po tebi ga je nazvala, jedina žena koja te je u isto vreme do neba klela i volela. Da te večeri nije stigla poruka i da se čaša nije slomila, pustio bih ja tebe, brate moj, na kraj sveta, za njom… Ali nisam smeo sreću da joj kvarim krvlju i suzama na našim rukama… Razumem sve i nasmej se… Hej! Sina je dobila!
- Sećam te se naravno, sećam se onoga koji me je pazio, na ledjima polu živog nosio, dok sam joj ime vazda tražio… Sećam te se, druže, sećam te se… Ali i ja sam se promenio, sada laž prepoznam, vrlo lako…
- Nije laž! Kunem ti se, životom!
- Samo mi reci, od koga je ta poruka, i zašto je ona samo tebi poslata?
- Od nje. Evo pogledaj.
- Zar je čuvaš, svih ovih godina?
- Drugačije mi ne bi verovao, ne bi nikada…
- Pročitaj mi je, ako si smeo i sposoban…
- “Drži ga podalje od mog svadbenog stola. Volim ga previše! I čuvaj ga… Čuvaj ga! Molim te!”
—  Večiti Sanjar

netko na mojoj intelektualnoj razini da me cijeni i poštuje kao osobu? nezamislivo!!!!

Prijateljice,

Gdje si se izgubila ? Od kad imas momka, ja vise ne postojim. Sta se desilo sa tobom ? Sta se desilo sa nama ? Sta se desilo sa nasim prijateljstvom ? Nema vise onoga “broes before hoes”. Izgubi se ti iz mog zivota, iz mog vremena. Zasto ? Jel ljubav toliko bolja od prijateljstva ? Ne zelim da ti njega ostavis, samo nadji opet vremena za svoju staru prijateljicu. Jel to toliko tesko ? On ti brani ? U cemu je stvar ? Zasto si se toliko promijenila ? Nedostajes mi ali necu ti to priznati, jebeno mi nedostajes. Ako je tebi on bitniji i nemas ni malo vremena za mene, pa necu ni ja gaziti svoj ponos priznajuci ti da mi nedostajes. Nikada. Brzo si zaboravila nasu borbu, nase suze, nase gluposti, nase smijanje do zore a obecale smo si, ni roditelji, ni momci, ni svijet nas da nas nece rastaviti. Sad okruzena sam ciframa i nulama, okruzena sam svim sto nisi ti, olosima koji bi me za sekundu izdali. Dio mene si odnjela, dio mog zivota. Ali ako si sretna, i ja sam sretna. Nikad te necu zaboraviti, barem imam uspomene.

-Tvoja prijateljica zauvijek.

Odlazak - dio prvi

Izgledala je bespomoćno i vjerovatno osjećala da nikada neću shvatiti šta je muči. Da neću vidjeti kroz lažne izgovore i jasno prepoznati sa kojeg izvora dolaze njene suze. Kao da se ne znamo sve te godine.

Lagala mi je kako je tužna zbog fakulteta. Pala je previše ispita i sada već gubi godinu, a roditeljima rekla kako je sve uredu. Znam, teško je to ali suze koje prolije zbog ispita su drugačije boje, vidio sam ih već. One su pravljene od stidljivosti i sažaljenja, sa par grama ljutnje na samu sebe. A suze koje su silazile niz obraze dok je naslonjena na moje rame zurila u veliku s mlijekom, simptom su nečeg velikog.

Rekao sam da me pogleda i sklonio joj zalutale pramenove s lica. Nije mogla prestati plakati ali me i dalje gledala tim krvavo crvenim očima. 

„Znam“, izgovorih nekako. „Znam da će biti teško. Ne mogu ni zamisliti kako se osjećaš dok gubiš najboljeg druga…  Ali ja moram da idem. To je moj san i ne postoji drugo mjesto gdje ga mogu ostvariti. Norveška i nije toliko daleko, trudit ću se da dolazim što češće mogu. I nisi sama. Imaš roditelje i sestru. Imaš i momka, ovaj novi je prvi koji mi se svidja. Doduše ne znam šta ćeš mu ti tako smotana ali hajde, njegov izbor.”

Osmijeh, napokon. Malen i jedva primijetan ali osmijeh. Moja prva pobjeda te večeri.

„Reći ću mu da pazi na tebe. Možda ga i uplašim širokim ramenima i rečenicom tipa: Ona mi je kao sestra, slomiš joj srce i ja slomim tebe.

Znam da nisam toliko opasan ali mogu ja to odglumiti. Mogu za tebe, molim te ne plači.

Ostaje i par drugarica sa tobom, tu je i moj brat koji će te posjetiti kada god ga zamolim. A pisma će da dolaze češće nego što misliš. I pokloni naravno, ne radim ja tamo za neke sitne pare. Bit ću tvoja verzija bogate tetke iz Njemačke. I vratit ću se brzo, hej, pogledaj me. To su samo dvije godine. Znam da se bojiš da ću ostati za stalno ali ja se držim našeg plana. Dali smo riječ jedno drugom. Za par godina rentamo poslovni prostor sa dva sprata: na prizemlju tvoja galerija, na spratu moja firmica. Ali za sada moramo ovako… žao mi je.„

Objema rukama je obgrlila veliku, skoro praznu šolju kafe, i zurila u pod. Drhtala je. Preko lica su joj padali plavi pramenovi pa nisam mogao da joj vidim oči. Samo sam čuo kada je još jedna suza udarila u keramiku šolje i vidio njen hitri pokret ruke da što prije sakrije tragove. Iz džepa je izvukla maramicu, obrisala oči i duboko udahnula. Okrenula se prema meni i samo me pogledala.

—————————————————————

Bože, struja koja mi je tog trena prošla tijelom spalila je sve u meni. Usta su se osušila a srce počelo lupati kao da hoće da pobjegne iz tijela pravo u njene ruke. Taj pogled je ljuljao moje tijelo kao najveći zemljotres ikada zabilježen u historiji čovječanstva. Učinio je da svaka moja riječ zanijemi i nestane u ništavilu trenutka koji je stajao izmedju nas.

Nije govorila. Nije ni morala, preblijedio sam dovoljno da je bilo jasno da sada znam. Nakon svih tih godina, idiot je progledao. 

To divno stvorenje je zaljubljeno u mene.

Ali, ne, zaista. Ja mogu da te trpim i da te čekam i da ti puštam i da ti prolazi…
Sve mogu.
Koliko god hoćeš.
Dok se ne razočaram.
Onda odem.
Onda me ni 58 svjetskih čuda više tebi vratit neće.
Nadam se da ću sresti jednog dana ljude koji su mi nekad značili sve, a s kojima sam prekinula kontakt jer je bolelo. Volela bih da dobijem svoju priliku da im čak i nakon mnogo godina kažem: slušaj, jebiga, ja te i dalje volim, ali morala sam krenuti dalje. Razumeš? Morala sam. Jel' se sećaš kak o sam nekad često bila nesrećna i negativna? Jel' se sećaš kako sam nekada imala sve, ali nisam umela da uživam u tome? Pa dešava mi se i sada to, jer znaš ti mene vrlo dobro, jebiga. Znaš ti ko sam. Ali odrasla sam, promenila sam se i stvarno više nisam ona devojčica... Pogledaj me, uspela sam. Pogledaj me, imam sve. Pogledaj me, srećna sam. Žao mi je što sam na tom mom putu do sreće i uspeha morala ostaviti tebe. Žao mi je što je to možda i bila cena. Kako si ti? Jel' sve u redu kod tebe? Da, volela bih da jednog dana obavim ovakve razgovore. Volela bih da jednog dana dokažem... da je vredelo.

Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.

U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Božje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i mleko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontrolišem
i da ne trebam nikog.
Ali, ne veruj mi.
Možda se čini da sam smiren, ali
moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoća.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.

Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.
Zato frenetično kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonšalantno, sofisticirano pročelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zaštiti od pogleda koji zna.
Ali baš takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi ljubav.
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene samoga,
od zatvora što sam ga sam sagradio,
od prepreka što ih sam tako bolno podižem.
To je jedino što će me uveriti u ono u šta ne mogu uveriti sam sebe,
da uistinu nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usuđujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,
da neće uslediti ljubav.
Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negde nisam ništa, da ne vredim,
i da ćeš ti to videti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim pročeljem izvana
i uplašenim detetom unutra.
Tako počinje svetlucava ali prazna parada maski,
a moj život postaje bojište.
Dokono čavrljam s tobom učtivim tonovima površnog razgovora.
Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome što je sve,
i što plače u meni.
Zato kad sam u kolotečini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pažljivo slušaj i pokušaj čuti ono što ne kažem.
Što bih voleo da mogu reći,
što zbog opstanka moram reći,
ali što reći ne mogu.

Ne volim ništa kriti,
Ne volim igrati veštačke, lažne igre,
želim prestati s igrama.
želim biti iskren i spontan te biti ja,
ali mi ti moraš pomoći.
Moraš pružiti ruku
čak i kada se čini da je to poslednje što želim.
Samo ti možeš iz mojih očiju ukloniti prazan pogled živog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u život.
Svaki put kad si ljubazan, nežan i kad me hrabriš,
svaki put kad pokušaš razumeti jer uistinu brineš,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moći da me oživiš možeš udahnuti život u mene.
Želim da to znaš.

Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izabereš.
Samo ti možeš srušiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlučiš.
Molim te odluči. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.

Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Što mi bliže priđeš
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali uprkos tome što o čoveku kažu knjige,
ja sam često nerazuman.
Borim se baš protiv one stvari za kojom čeznem.
Ali rekoše mi da je ljubav jača od snažnih zidova,
i tu leži moja nada.
Molim te pokušaj pobediti zidove
čvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, možda se pitaš?
Ja sam onaj kojeg znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki čovek na kojeg naiđeš
i ja sam svaka žena na koju naiđeš.

Znam, ti imaš nju, ja imam njega. I ovo naše je nemoguće. Ali se ja i dalje bez tebe ne mogu snaći…
Kad te ne vidim, mislim da mi je on sve. Ali čim se ti pojaviš, on postaje nevažan naspram tebe…
I, nikad to nećeš znati. Ako nekad i pročitaš negde ovo i prepoznaš se, pravi se da nisi. I ako ikad saznaš koliko mi značiš, povredi me, oteraj me od sebe. Jer ja nemam snage da sama odem…
Previše nas stvari deli. Da se bar nismo nikad ni sreli…
Nemoj to da radiš.
- Šta radim?
Ubijaš se polako. Glumiš lažnu sreću, a ustvari…
- Ne glumim ja ništa.
Znam te. Glumiš, i to jako dobro. Skoro da si i mene zavarala. Ali sreća pa te ja jako dobro poznajem i znam šta ti je. Fali ti. Sve njegovo ti fali. Priznaj.
- On više ne postoji.
Ne laži. Postoji. Svaku noć kada legneš razmišljaš o njemu. O svemu što ste prošli zajedno. Znam ja sve. I da plačeš zbog njega, još uvek. Samo se pretvaraš da je sve u redu. Sad’ ti kažem, to možeš prosipati nekome ko te ne zna tako dobro kao ja.
- Dobro, i ?
Pomiri se sa tim’ da ste vas dvoje završili. Hoću onu staru tebe, uvek nasmejanu, srećnu, bezbrižnu. Hoću da vidim osmeh na usnama. Nedostaješ nam onakva kakvom smo te cinili dok ga nisi upoznala.
- Te više nema. On ju je ubio.
Ljubav je sačinjena od tih sitnih gluposti, bez smisla možda, ali koje te zasmejavaju ili zbog kojih odmahuješ glavom, ali koje u tim trenucima postaju predivne.
Ljubav čine one poruke koje ne govore ništa ali govore sve, na koje i ne obraćaš pažnju kada stižu svaki dan, ali koje ti postanu opsesija kada počnu da izostaju. Kada bismo svi bili zaljubljeni, ovaj svet bi postao prelep. Ma šta se ja proseravam. Da, ljubav te pravi idiotom, ali si zbog nje i lep; nedostatak ljubavi te pravi idiotom, ali destruktivnim.
—  Federiko Moća - Taj trenutak sreće