Nozy

Ostavila je oproštajnu poruku na požutelom listu hartije sa crvenim linijama. Nema potpisa, nema žao mi je, nema volim te, samo otisak njenog karmina boje trule višnje. Nije parfemisala pismo, ionako ceo prokleti stan miriše na mešavinu njenog parfema i dima od cigareta. Kraj pisma je stajala prazna paklica i do pola ispušena cigareta u pepeljari sa njenim imenom, koju sam joj kupio za rođendan i najava iz novina za njenu prvu knjigu - Gde smo se izgubili?. Četiri reči u pismu bilo su znatno veće od ostalih. Nisu mi bile potrebne naočare, da bih pročitao - OVAKO SI ME IZGUBIO:
1) Stalno si me zapitkivao zašto pušim i govorio mi da su cigarete loše, ali nikad mi nisi dao razlog da prestanem da se uništavam. Ranije sam mislila da mariš za mene, sada shvatam da nisam ja ta za koju si brinuo. Braniš ljudima koje voliš i kritikuješ ih što puše ne zato što tebi smeta, već zato što ćeš ih izgubiti. Prosto: “Volim te i ne želim da ostanem bez tebe” bi bili validan argument da prestanem da pušim.
2) Ne sećam se kada si počeo da se žališ na moje nakarminisane usne, ali pamtim koliko puta mi nisi dozvolio da te poljubim ili bi se obrisao odmah nakon što bih to učinila, samo da ti ne bi ostao trag.
3) Sećaš li se kako sam nekad volela da pišem, pa bih odjednom iskočila iz kreveta, uključila svetlo i hvatala se za olovku i papir, pre nego što mi početna misao ispari, a ti si se stalno žalio i ustajao da isključiš svetlo, jer možeš da spavaš samo mraku, a ja sam posle pokušavala da dotrčim do dnevene sobe, ali do tada bi priča u mojoj glavi otišla toliko daleko, da ja nisam mogla da se setim početka, ili, kad sam u žurbi slomila dva prata na nozi u tri uveče, pa si morao da me vodiš u hitnu, noć uoči poslovnog puta, a ti si mi u besu rekao da mi tako i treba, kad hoću da mlatim praznu slamu, jer od mog pisanja nikad neće biti ništa
4) Jednom si mi rekao da tek, gledajući moje oči nakon plakanja, razumeš zašto kažu da su one ogledalo duše. Rekao si da tek tad dobijaju svoj pravi sjaj, da su prozirne, čiste i toliko zelene da bi se i smaragd postideo pred njihovim sjajem. A, sećaš se onda, kad sam slučajno polomila tvoju omiljenu igračku iz detinjstva i počela da plačem, jer sam te lišila jedne uspomene, a ti si me samo hladno pogledao i rekao mi da prestanem da cmizdrim zbog gluposti, da se umijem, našminkam i uradim nešto sa očima, jer ne možeš da ih gledaš tako krvave, vodnjikave i natekle.
5) Znaš kako si mi nekad govorio koliko voliš što mi je prednji zub okrnjen u detinjstvu, jer to samo pruža čar mom osmehu, a kasnije si me terao da idem kod zubara i doradim to, jer nemam savršen osmeh kao žene iz tvoje firme. I, sećaš li se kako si me namerno hvatao za šake i ljubio ih svaki put kada bih se zasmejala, da ne bih mogla da prekrijem osmeh i da bi svi videli moju “malu” manu.
6) I, sećaš li se kako si me ranije uvek ljubio ujutru, pre nego što odeš na posao, ili kako smo se uveče grlili dok ne zaspimo, a onda si u žurbi počeo da zaboravljaš da me poljubiš, a uveče bi me odgurnuo kada bih pokušala da se privijem uz tebe. Pa si, posle par dana, kada si shvatio šta radiš, pokušao da se vratiš na staro i onda me jedno jutro, kad si kasnio na posao, ošamario kad sam ti tražila da me poljubiš.
7) A, pamtiš li ono veče, kada si me zamolio da se ne trudim da te promenim, jer ni ti to meni ne želiš da učiniš, a ja ti obećala da neću. Pa si rekao da si se zaljubio u moje prodorne, zelene oči, u karmin boje trule višnje i mapu koju pravim njime po tvom telu, u moju šašavost i osmeh, kao i u um koji neprestano radi i priče koje pišem. Ja sam svoje obećanje ispunila, ti nisi. Naterao si me da se odreknem svega, zbog čega si me, najpre, zavoleo.

Pa, ja sam katastrofa. Hodajuća katastrofa. Ja sam onaj trenutak kad pospeš šolju kafe svud po svom omiljenom vunenom puloveru. Ja sam onaj momenat pospanosti ujutru kad ustaneš na lijevu nogu. Ja sam onaj dosadni čuperak na vrhu glave, koji jednostavno ne stoji na mjestu, pola sata prije nego što se trebaš vidjeti sa prelijepom djevojkom. Ja sam ona jedna slušalica koja se pokvari, sedam dana nakon kupovine. Ja sam jedna strašna scena prvog horora iz djetinstva koja ti se stvori u mislima kad padne mrak. Ja sam onaj osjećaj zasićenosti, kad pjesmu slušaš stotinu i prvi put. Ja sam onih živcirajućih zadnjih dva postotka baterije. I blijeda tanka crtica wifi signala. Ja sam debela stara lektira od petstotina stranica koja ti se uopšte ne čita. Ja sam neispavanost zbog komarca koji te je čitavu noć budio. Ja sam nervoza pred ispit i sparina prije pljuska. Ja sam grozni zvuk školskog zvona i oštrog škripanja krede po tabli. Ja sam onaj gadni vozač autobusa koji te ne sačeka dok pređeš ulicu, iako si sav pokisao od iznenadnog ljetnog pljuska. Ja sam neslana šala i grč u nozi. Ja sam katastrofa. Obična katastrofa.
—  Niko ne voli Nas omražene ponedeljke.

Jesen miriše na toplu čokoladu. I pitu od jabuka. I cimet. I voćne čajeve. I ajvar.
Jesen miriše na detinjstvo i nostalgiju. Na onaj period prvog, drugog razreda osnovne kad smo istrčavali iz učionice čim zazvoni i jurili do onog dvorišta sa velikim kestenom, pa ih ubacivali u ranac, jer bilo je veoma bitno ko će više da ih skupi! Za šta? Ne znam, tada nam to nije bilo važno.
Jesen miriše na opalo lišće po kom smo gazili jer smo voleli kako škripuće i : “Ne, nemoj na taj! Vidi kako je lep, nosim ga kući.” I na hiljadu raznih boja u onom sivilu.
Jesen mirše na kišu. I na gomilu barica kraj puta i na pokušaje da i mi, kao veštica iz Mumijevih hodamo po vodi, dok stojimo na jednoj nozi, zatvorenih očiju i sa rukama pod uglom od devedeset stepeni govorimo: “Milarosasaragosabarbarosa” i na ono razočaranje kad se samo umokrimo još više.
Jesen miriše na plavi “Boni bons”, koje su sve devojčice tada imale. I na jurnjavu sa onim dosadnim, plavokosim dečakom koji se uvek nekako nađe blizu tebe. Bože, što je dosadan!
Jesen miriše i na bombone u obliku kamenčića. I na kiflu-krem od 15 dinara. I na kiflu i viršlu i sok od pomorandže za 30. I na sendvič na kiselim krastavčićima od 25.
Jesen miriše na neke nove početke. Znaš, sad si godinu starija i moraš tako da se ponašaš! Miriše na drugare koje nisi videla celo leto.
Samo.. danas više nema nijednog drveta u dvorištu naše osnovne škole i nijedan plavokosi dečak ne juri neku devojčicu okolo da je poljubi. Danas se nalazi zgrada tamo gde je nekada bilo veliko kestenovo drvo. I deca su nekako prestala da gledaju kuda gaze i Mumijevi se odavno više ne prikazuju na televiziji, a parfem Boni Bons je davno prestao da se proizvodi.. I više ti nije dovoljno 100 dinara za užinu za nedelju dana. I ti drugari više nisu tvoji drugari.. I sve je drugačije. Ali ti si, eto, ponovo godinu starija. I znaš, moraš da se uozbiljiš! I pronađeš neke nove mirise jeseni..

tako nekako, za ljubav

nekad nije dovoljno samo sto se volimo, znaaam da ruzno zvuci, ne mislim tako, samo.. hocu da si tu, ne samo da te ljubim i mazim ili da me drzis kad su sranja, nego da si tu uvijek, sta god da se desi da znas, tipa kad trcim po kuci trazeci 2 iste carape i lupim se malim prstom od namjestaj, pa skakucem na jednoj nozi, e tu mi trebas, da se smijes sa mnom ali da kazes i da ce proci, znas, fale mi sitnice s tobom koje je tesko imati kad je sve ovako kako jeste. kao da smo zavezani za neko drvo a oko nas krug od vatre koji se suzava pa ne znam za koga vise da se brinem i na sta da mislim. ustvari, kroz gravu prolaze momenti s tobom iako je to ukupno nekih 5 dana kad bi sve sastavili. i znam onda da te volim i da je to to jer dok gori ja mislim o tome kako me bilo stid gledati te u oci ispocetka, prvog poljupca, zagrljaja kad mi dodjes, prve noci skupa, blesavog tusiranja s odjecom, genijalnih videa.. volim te. to je to. ali nije mi dosta, mrzim sto sam sad ovakva, sebicna ili sta vec i ne znam da li je do toga sto si manje tu, ili zbog ovih problema ovamo, ili zbog toga sto nikad ne znamo sta ce biti sutra. nedostajes vise nego sto ces ikada biti tu i to je problem, ali mogu te cekati, uvijek cu, vrijedis debilu. a mozda je i problem ono “pricacemo uzivo” pa se sve oduzi, ne znam sta ti je u glavi i sta osjecas i to me ubija. kakvi su ti planovi? sta ti mislis o svemu? daj molim te odvoji se od svega na momenat, napisi mi sve, istresi sve. znam da se i ti bojis, pogotovo za mene, ali isto tako znam da si jak i da si prosao mnogo toga da bi sad bili ovdje i vidio si me u najgorem izdanju, dizao me s poda, ozivljavao me eeej. jak si. ali nemoj da skupljas stvari u sebi, necu da puknes. sta bih ja bez tebe, konac si sto me drzi, ucvrsti me molim te, pricaj mi, hocu da znam sta se desava u tebi
04/07/16 23:03
(sad mozda spavas tamo negdje 300km daleko, a ja zamisljam koliko bi samo bilo lijepo to vidjeti i zaljubljujem se iznova jos vise)

3

Cause someone requested a detailedish picture of jove’s teeth  a lil wile ago and i just remembered

….. Max, i think you might have numerous diseases from being bit by jove….  i know i said you probably wont but damn. after drawing this and realizing how much mold and nastiness there is………  > >    XD

 the 2 other pics i made a wile ago