Krivo

ali ja vam ne mogu opisat kolko mi ide na kurac mentalitet ove generacije u kojem ljudi “nisu spremni za vezu” al jebat su spremni. ne kuzim kada ces bit spreman ako ne s 20, 20 i par godina, mislim da je to postao kod za: zelim se seksat s tobom ali ne zelim ulozit vise truda u nas odnos. jer sam jebena picka. nemojte me krivo shvatit, svatko ima pravo radit kaj zeli sa svojim tijelom i zivotom, al mi je prezalosno kolko se ljudi zapravo boje bit povrijedeni/povrijedeni su pa iskoristavaju druge. sorry to be the one to break it to you, ali odnosi s ljudima nisu natjecanje tko ce koga prvi zajebat. lakse je voljet ljude nego nabavljat hranu za 72 macke s kojima ces umrijet jer si bio supak prema svima.

Nije da plačem i da razmišljam kako bih naudila sebi, nije… Umorila sam se od toga, umorila sam se od plakanja, umorila sam se od onih trenutaka kada se smiješiš sa suzama u očima prije nego uđeš u kupaonicu , a čim počeneš okretati ključ u bravi brizneš u plač. Umorila sam se od trljanja maskare s lica, umivanja i zatim izlaska iz kupaonice kao da se ništa nije dogodilo. Umorila sam se od jecanja, od tako jakog plakanja zbog kojeg nisam mogla ni disati, od povraćanja unutrašnjosti svog želuca zbog siline plakanja. Umorila sam se od slušanja pjesama, umorila sam se od pisanja pisama tebi jer ionako ih nikad nećeš pročitati. Umorila sam se od brojanja koliko sam stvari u životu napravila krivo. Umorila sam se od govorenja najbližim ljudima da mi je loše, da sam usamljena, nisu se ni potrudili pomoći. Umorila sam se. Ne plačem više, ne pričam više o stvari koje me bole, ali to ne znači da sam dobro. Nisam dobro… Tako sam prazna, ni tuge ni sreće, samo jebena praznina. Kako i ne bih bila, slomio si me do kraja, natjerao da isplačem i ispovraćam posljednje komadiće sebe koji osjećaju…
—  A. G.
Ne shvatam sama sebe. Hiljadu puta si me slagao, a ja sam ti hiljadu puta povjerovala. Ne znam ni sama zasto, kako, ali povjerovala sam ti, uvijek. Sama sam sebe lagala, uvjeravala u to da si ti u pravu, a da svi ostali lazu. I pored hiljadu stvari koje ukazuju na suprotno, ja sam vjerovala samo tebi. Hiljadu puta si me povrijedio, a i dalje je ostajalo isto. Za mene, ti si bio najbolji. Pisem u proslom vremenu. Da, nekad bilo. Nisam vise naivna. Preboljela sam te. Vise nisi bitan. Vise me ne mozes povrijediti. Je l’ ti krivo sada? Mozda i jeste. Sigurno jeste. Izgubio si nekog’ ko te volio, mnogo. Jos nisi shvatio, ali docice to s vremenom. Shvatices koga si izgubio. Meni nije krivo. Uopste. Izgubila sam nekog’ kome nisam bila bitna, ni najmanje, a ti, ti si izgubio mnogo vise. Izgubio si nekog’ ko je bio spreman za tebe i zivot dati. Shvatices nekad. Kajat’ ces se. O da, hoces. Ali kasno je..
Provodi vreme s nekim s kim će ti biti manje hladno neke januarske noći na keju, s nekim s kim možeš nakupovati grickalice i jesti pored reke, s nekim zbog koga nećeš 4 sata pogledati u mobilni, s nekim s kim bi poželela čak i prvi put da probaš travu, s nekim s kim ti nikada nije dosta filozofiranja, s nekim ko ti kaže "vau, tebe prati 1500 ljudi, to nije mala stvar" kad mu pričaš o svom blogu prvi put, umesto da te tera da se osećaš kao da gubiš vreme, s nekim s kim nemaš osećaj da si teret i opterećenje jer mnogo razmišljaš i svašta pričaš, s nekim s kim ti nije krivo jer si ispričala i najveće tajne i najintimnije uspomene, s nekim zbog koga se na ovom svetu osećaš manje čudan i manje sam.
Imam nekog drugoga. Svida mi se, mislim da sam zaljubljena. A i dalje imam potrebu da pričam s tobom. Možda jer smo imali vise i od ljubavi. Ti si bio moj jedini istinski prijatelj, tebi sam rekla i ono sto sam presutjela i svom najboljim prijateljicama. Ti si bio jedina osoba koja je plakala jer ja plačem. A tako si me rasplakao na kraju. Tada nisi plakao . Ne znam zašto ti uopće govorim o njemu. Možda se nadam da ce ti biti krivo, a možda ti samo želim poručiti da sam sretna . Sretna bez tebe . A možda ti opet zelim priznati svoj strah. Jer tebi sam ispričala sve svoje strahove, a sada imam novi za koji ti ne znaš. Strah me da mi učini isto sto si ti. Da ode kao da nikad nista nije bilo. Da učini da zavolim svaku točku njegovog tijela, da upamtim njegov hod, njegove pokrete toliko dobro da ih mogu imitirati, da znam kada ce nabaciti koju foru, da znam svaku njegovu misao iščitati kad mu pogledam u oči. I onda da ode. Da ode kao ti.
—  A. G. Mišu
Ti si meni, babo, uvijek govorio priče u kojima dobro pobjeđuje zlo, ljubav pobjeđuje mržnju, milosrđe grubost, pamet ludilo. Krivo si me učio, babo. Da si me učio drukčije, možda bih ogrubjela, možda bih sve lakše podnosila. Morao si mi kazati da je život period tmurnog, sivog vremena s iznenadnim a kratkim sunčanim trenucima. Ja ću tako učiti svoju djecu. Ako pak njima sunčani intervali budu trajali duže, neće biti na gubitku.
Također ću ih učiti da se ni za koga i ni za šta ne vezuju suviše čvrsto, na kraju će uvijek biti gubitnici, niti da drugima dopuste da im budu sve.
—  Nura Bazdulj-Hubijar, Ljubav je sihirbaz babo

Prošle su dve godine. Sedamsto trideset dana, a ja i dalje čuvam poruke iz noći koja je promenila sve između nas. Sedam sati dopisivanja i “laku noć”, iako je već odavno svanulo. Čitam ih, ponekad, kada se potpuno izgubim u svom putu i zamišljam šta bi mi on sada rekao, da i dalje pričamo. Kojim rečima bi mi sad ulio nadu i još jednom me ubedio da sam mnogo bolja nego što mislim da jesam? Da li bi mi rekao da nije istina da povredim svakoga ko mi se približi, već samo ljude koji ne znaju da me nateraju da uvučem svoje bodlje? Da li bi mi rekao da pokušam sa njim, jer je možda taj novi osoba koja on nikada nije mogao da mi bude? Da li bi mi rekao da mu je krivo zbog načina na koji se naš poslednji razgovor završio i činjenice da smo ispali užasni jedno prema drugom, iako smo pre toga bili najveća podrška jedno drugome. U stvari, znam da on meni jeste. Bojim se, stvarno se bojim da nikada više neću pronaći nekoga sličnog njemu, ko će razumeti moje prećutano, ko me neće ispitivati zašto toliko pijem i pušim i terati me da prestanem, već će mi lepo istrgnuti čašicu iz ruke i ugasiti tek zapaljenu cigaretu. Bojim se da ni u čijim očima više neću moći tako jasno da vidim ljubav. Bojim se da niko neće umeti da me gura da idem napred, kao što je on to činio. Bože, stvarno se bojim, užasno se bojim ovog sveta i života bez njega, iako, za svet, on nikada nije bio moj, niti smo nas dvoje bili mi.

Živela je negde izmedju života i smrti.
Tamo gde osećaš previše, a ipak si prazan.
Gde nebo sija na zvezdama, a noć svanjava.
Gde kiseonik otežava disanje.
Gde tuga ubrzava otkucaje srca, a sreća ga smiruje.
Tamo gde je naopako ispravno, a pravo krivo.
Gde si normalan ako si čudan, a lud ako si isti.
Gde su reči umetnost, a tišina bogatstvo.
Gde je mašta stvarnost, a realnost iluzija.
Tamo gde sivilo je šareno, a duga kič.
Gde ne znaš zašto postojiš, ali znaš da imaš važnu ulogu.
Gde se dobrota uzdiže, a zloba spušta.
Gde ljubav cveta, a mržnja vene.
Gde si u snu, a ipak na javi. 
Tamo gde voliš, a nemaš nikoga.
Gde ljubiš, a suza ti uzvraća.
Gde grliš, a bol te steže.
Gde ti je toplo, a ipak se smrzavaš.
Gde si omiljen, ali ipak si sam.
Tamo gde si mrtav u životu.
Dobro došao u njen svet.
Ponekad se pitam što je krivo sa mnom. Zašto se uvijek moram nadati i tražiti sreću tamo gdje je neću pronaći? Ja sam kraljica samozavaravanja i znam to. Neprestano se pokušavam uvjeriti da je sve dobro, a iznutra je pustinja i jebeno se kidam što ne mogu zaboraviti. Ljuta sam na samu sebe. Preko dana još nekako i smetnem s uma, ali noću ne mogu pobjeći mislima o nama koje me progone i zbog kojih ne mogu mirno zaspati. Noću je uvijek teže zaboraviti. Kada si sam u svojoj sobi, svi tvoji problemi kao da su zarobljeni zajedno s tobom u ta prokleta četiri zida. I ne možeš im pobjeći. Guše te, savladavaju i podsjećaju na tvoja glupa nadanja. Glupa nadanja koja su jednom davno mogla biti stvarnost.