Doda

Prijateljstvo.

I sve se odigralo prebrzo. Mislis da sam uopste i razmisljala, da se u tako kratkom periodu moze sve promeniti?
Drzala sam se cvrsto toga da je on jak karakter i da mu se nista sto uradi nece obiti o glavu. Pa hej, on je sportista, kako bi tom brzinom i mogao krenuti nekim drugim putem.
Za njega je kosarkaski teren bio dom, a ta lopta koju je svuda nosio sa sobom, za njega je bila beg od svega.
Ko bi znao, da ce jednom da je ostavi, u nekom cosku svoje sobe i da vise ni ne obrati paznju na nju.
Svega par meseci sve je promenilo.
Mislis da nisam videla to?
Jesam, svakim vidjanjem sve vise, ali je pokusao da sakrije to od mene. Sa mnom je bio jos uvek onaj stari, ali nesto je falilo.
Osecala sam da se u trenutku okrene u neku drugu osobu, koja mi je pomalo bila strana. Gotovo nepoznata.
Nije vise strastveno pricao o kosarci, tek ponekad ukoliko bi partizan igrao neku od svojih utakmica. Nije pricao o treningu i o tome kako je ubacio 20 od 20 slobodnih bacanja. Nije pricao o fintama. Nije pricao vise o kosarci.
Na red su dolazile neke teme, koje do tada nikada nije spominjao.
Osisao se, vise nije imao dugu kosu, a osmeh mu je bio izvestacen. Nekako namrgodjen.
Ako se pitas, da li sam primetila, jesam, itekako.
Pa zaboga kako da ne primetim promenu na nekom, s kim sam 15 godina, svaki dan provodila. Bez izuzetka.
Na moje pitanje sta se desava, nikad nije davao potpun odgovor. A to me je izludjivalo. Cutao je previse za moj ukus. Ali sam osetila da su promene nagle i da odjednom u vecini situacija ne vidim onog starog njega.
Mucilo me je pitanje da li je problem u nasem prijateljstvu. Da li je uredu ako ga pitam da li zeli da se ne vidjamo vise. Jer nije on jedan od onih koji vole tisinu kada su sa nekim. Uvek je pricao, uvek imao neke nove teme. A sad je cutao.
Oko nas su se dani vukli sporo, na trenutke necujno, ali je on bio preglasan u mojoj glavi. Mucila su me pitanja, kako, zasto, sta, kad, ali nisam nalazila odgovor.
Sve do jedne veceri, dok me nije pozvao, da na starom mestu popijemo pivo.
Jedno, drugo, trece, a karte su lagano pocele da se otvaraju. Jedna po jedna prica, jedna po jedna skrivena suza se slivala niz moje lice.
Ne, to vise nije bio onaj stari, ne onaj kog sam ja poznavala.
Cinilo se kao da pricam sa nekim, koga tek upoznajem. I zaista. To vece, tu noc, do jutra, ja sam upoznavala nekog novog njega. Sa nekim novim ciljevima. Sa nekim novim snovima, sa nekim novim idealima. Posle 15 godina, ja sam ponovo upoznala njega.
Pricao je cudno, nekako sporo, kao da je hteo da prozivim svaki detalj njegove price. I jesam. Osecala sam gorcinu u stomaku, knedlu u grlu, koju nikako nisam mogla da progutam i glas mi je postao tezi, nekako promukao. Kao da je neko na trenutak, polumutirao moj glas.
Nisam znala sta da mu kazem, nisam umela. A on, on je cekao moju reakciju. Koja je izostala.
Mucila me je krivica, kako nisam primetila da se u njegovom zivotu sve krenulo odvijati u pogresnom smeru. Kakav sam ja to prijatelj, ako nisam primetila, da je krenuo losim putem.
A on, jos uvek je cekao moju reakciju. Na kraju prekinuvsi tu tako glasnu tisinu. I na trenutak utisao, sve te glasove koji me pitaju zasto sam dopustila da ne primetim da se neko koga zovem najboljim drugom toliko promeni.
Reakcija? Kakva bi mogla biti, toliko smo se puta svadjali, mirili,igrali, izlazili, smejali i plakali. Reakcija? Pa bila je jednostavna. Bice sve uredu, tu sam.
Spustio je glavu prekrivsi lice rukama, na trenutak ispustivsi uzdah koji je pratila recenica “Eto, to sam sada ja, neko nov, neko ko zivi za utakmice, mada sa one druge strane ugrade, sa bakljom u ruci, sa po nekom modricom na faci, slobodno me osudjuj.”
Nisam, nisam mogla da ga osudjujem, ne njega, koji je za mene bio tu kad mi je bilo najteze, ne njega, sa kojim sam odrasla. Ne njega, sa kim sam podelila svaki svoj san.
Uredu je, ponovila sam, iako nisam imala pojma da li ce biti ista vise uredu, niti sam znala koliko duboko je usao u sve to.
Dani su prolazili, a price du se vukle jedna za drugom. Svaki dan, neka nova. Svaki dan, neka nova, gora od juce, a zasigurno bolja od sutra.
Uz te price, i nase prijateljstvo se cinilo jacim, nepobedivim.
I danas, vuku se price, a o nama, svako ima nesto da kaze ili doda, kako smo ovakvi ili onakvi. Kako je on los, i kako je propao, od onog divnog decka, ostalo je nista.
A nisu upravu. Jer ne vide oni njega kad je tuzan. Ne vide ga ni kad je sa mnom kakav je. Ne vide, da pored toga sto ga zovu huliganom i propalicom, u njegovim ocima jos ima onog iskrenog, pravog i nimalo loseg decka. Ne vide nista, sem tih silnih utakmica, sa kojih su ga sretali ponekad u modricama. I ne vide koliko mi znaci. A pricaju oni o njemu svasta. A eto, da mozda vise podrske, vise ljudi vidi tu dobru stranu, mozda i ne bi bio takav. Mozda je samo jos jedan decko od kog su previse ocekivali, u skoli, u zivotu, a on ne znajuci kako da se dokaze, posao nekim novim putem, nekom losijom stranom ulice. A bilo ih je briga za to. Niko ga nije povukao za rukav i rekao da ne ide tuda.
I zasto me iko pita zasto sam jos uvek tu za njega. Vidis, postoji tu neka tajna veza, koja je neraskidiva, jer posle 19 godina, ja njega vise ne gledam kao druga, vec kao brata, kao nekog rodjenog. Kao nekog sa kim mogu da cutim, kad mi nije do razgovora. Kao nekog ko ce mi obrisati suze, ukoliko se na mom licu stvore. Vidis ti ga vidis kao grubog decka, a ja znam da ce me zagrliti svaki put, kad sam tuzna. I zato je posle svega i dalje moj ortak, moj najbolji drug.
I nije los, mozda samo malo izgubljen!