Zašto mora kafić? Zašto?
Je l’ ne prija da vas dečko drži za ruku ili grli i da šetate kejom pa odete na klopu, da pogledate neki film i vrištite od smeha u zadnjem redu bioskopa?
Je l’ nije to to da odete sa devojkom na kuglanje, pikado, bilijar, smejete se jedno drugom koliko ne umete da igrate, ili tapšete jer ste odlični? Možda učite jedno drugo?
Nije li valjano da prošetate parkom, jedete sladoled i kradete liz jedno od drugog?
Dosadno je da naprasno sednete u auto i zaputite se do obližnje planine i napravite piknik? Ili zašto mora auto, možete stvari u rancu da ponesete pa biciklom ili autobusom?
U redu je kafić ponekad, ako baš volite taj ambijent, ali to je najpasivnija verzija provođenja vremena zajedno, zar želite od uspomena da ostanu samo fotke na instagramu sa ispijenim pićima i check-in-ovima u datom kafiću?
Poštujem, svakom prija jedno, nekom je kafić najopuštenije, najdraže i nikad ne bi menjao. Poštujem, ali ne mogu da razumem potpuno.
Nikad mi pasivno neće prjati kao nešto novo, nešto sponatno, nešto neizvesno, nešto uzbudljivo.
Ne mora kafić.