*umeme

Čekam da me ostaviš.
Jer te mrzi više da me sklapaš,
A ja se stalno lomim
I da prestaneš da mi opraštaš,
Jer neprestano grešim
Da izgubiš strpljenje
Zbog moje impulsivnosti
Poludiš
Od tvrdoglavosti
I odeš,
Jer ne možeš više.
Niko ne može.
A volela bih da ostaneš…
Samo ne umem.

Ne mogu ti reći da te volim.
Ja ne osećam to i nisam spreman za to.
Ali mogu da ti kažem da uhvatim sebe kako sam često nasmejan sa tobom.
Uhvatim sebe kako se smejem dok ti posmatram usne, upijam svaku tvoju reč dok pričaš, upijam tvoje navike, uzrečice, upoznajem ono što voliš i što te iritira.
Sa mnom si i sa mojom haosima u glavi i razumeš ih.
Ne bežiš ti od mene, koliko ja bežim od tebe, ali uvek sam okrenem krug i eto me, na tik od tebe.
Ja volim kada si tu, samo se plašim vezivanja, ali tu su niti koje me iz dana u dan vuku ka tebi, a ja ne pokušavam ništa da ih pokidam.
Ne mogu, lepo mi je.
Vidim da je i tebi lepo, čim si uporno tu.
Ne mogu ti reći da te volim, ali želim da te zagrlim i da svakog puta ta jačina zagrljaja raste, da minuti teku, ali da se ne puštamo.
Ne želim da ti ljubim usne, ali želim da uvek nasmejan, iskreno nasmejane.
Želim da budeš ovo moje proleće i da uberemo maslačke i duvamo u njih, to je baš sranje i nikad mi nije padalo na um da duvam u maslačak, ali s tobom bih.
Želim da budeš i ovo moje leto, jesen i zima i moje godine.
Želim poznata i nepoznata mesta, da se pametim po tebi, da osmehom pamtim i da im se iznova vraćam nasmejan.
Ne mogu ti reći da te volim, ali mogu da posle toliko mrtvila sa tobom konačno živim, dišem i osećam.
Ponekad me nerviraš, ali to je dobro, jer mene nerviraju samo dragi ljudi.
Ne mogu ti reći da te volim, ali tebi bih pružio ruku, dao bih da me držiš za istu i odveo bih te negde van grada, van pogleda drugih, jer ne želim da znaju za tebe i ne bih mi te pokvare.
Želim da posmatramo gužvu u gradu i da na Adi vozimo bicikle i da se penjemo na tvrđave, da sedimo kraj Dunava i da pričamo ili da ćutimo i slušamo taj smiraj.
Rešavao bih ti probleme.
Zvao bih se tvojim osloncem i dozvolio bih ti da mi se rukama obesiš oko vrata.
Dozvolio bih ti da plačeš kraj mene, ljudski je plakati i ne plače pred svakim.
Preda mnom plači, vrišti, razumeću .
Dozvolio bih ti i da me uvrediš, ako ti je lakše, pa da me zagrliš jer nisi tako mislila, ali bi se bolje osećala.
Lupao bih gluposti i smejala bi se.
Umem sa tim, bar da izigravam budalu, umem.
Ne doživljam te kao ženu, jer to ni nisi, a ja sam s tobom kao dete i voleo bih da kao deca ostanemo.
Sa mnom nemoj da odrasteš ne treba ti to i neću dozvoliti to.
Ne mogu ti reći da te volim, jer su me te reči par puta ubile.
Ali hajde da ćutimo.
Da živimo.
Ne mogu ti reći da te volim, ali hajde jednostavno da trajemo.
—  Tebi.
2

Ms Loven and her husband, David Emmanuel Umem, run an orphanage in south-east Nigeria for children who have been abandoned by their families as a result of superstitious beliefs, called the African Children’s Aid Education and Development Foundation (ACAEDF).


http://www.independent.co.uk/news/world/africa/nigeria-witch-boy-photo-anja-ringgren-loven-facebook-images-first-day-of-school-a7561581.html

Ljudima je čudno kad kažem da volim samoću.
Stalno mi postavljaju pitanje
- Ko te je povredio toliko?
i objašnjavaju da nam je svima potreban neko.
Ne razumete.
Imam nekoga,
imam sasvim dovoljno njih da se nikada ne osećam usamljeno.
Imam koga da zovnem kad mi je loše,
da me sluša,
posavetuje,
objasni,
nacrta,
vrati na noge.
Imam ljude koji me vole
i koje volim,
al’ ipak ne znam šta bih bez svoje samoće.
Prvu kafu pijem isključivo sama
sa prvom i poslednjom cigaretom tog dana.
Uveče volim da sednem,
razmišljam,
ćutim,
pijem sama svoje pivo
i slušam soul ili blues.
Mene ne zanima ko je šta obukao,
rekao,
ko koga ljubi,
ko sprema svadbu,
ko te je danas na ulici čudno pogledao..
Ne umem da učestvujem u takvim razgovorima.
Isključim se čim krenu.
Ne mogu više da slušam kako ti se dečko nije javio i kako sumnjaš da te vara.
Svaki dan isto.
Mesecima isto.
Kako ti ja tu mogu pomoći?
Dođavola, ne mogu čak da podnesem ni obične razgovore.
Ništa meni ne fali, samo mi se ne priča.
Volim svoju samoću.
Volim da ceo jedan dan ne razmenim nijednu jedinu reč ni sa kim.
Volim povremeno da zalutam u svoj svet i zanemarim ljude.
Sve je u redu sa mnom.
Ništa me ne boli.
Niko me nije povredio.
Samo mi nedostaje moj mir,
moja sloboda.
Treba mi par dana,
samo par dana
da nikoga ne vidim i ni sa kim da ne razgovaram.
U stvari, znam šta mi je.
Ispraznili ste me, ljudi.
To je problem.
Nemam više energije za vas.

Izvini.
Znaš, kreten sam.. Trebalo je da budem onog petka tu kada si se vraćala sama iz škole, kada je grmelo.
Znam, jebiga. Izvini. Desilo se.
Naljutio sam se na tebe jer isto gledaš sve druge tako ispod oka.
Možda lupam, stvarno sam pukao. Ne znam. Izvini. Možda sam previše ljubomoran? Možda. A kako i ne bi kad si tako lepa, svi gledaju u tebe, a ja ne želim iko da gleda osim mene. Tipično muško, šta ćeš.
Znam, misliš sada, prostački je, znam, ne umem drugačije. Izvini. Možda te i pogledi ti ni ne zanimaju dok je moj samo uprt u tebe. Možda. Volim te, a ne umem da ti kažem. Crtao sam ti srce, i pokušao, ne ide. Znaš, ne umem sa delima toliko. Kada smo iza telefona, drugačije je, ne znam da li imaš osmeh, pa ne znam da li da crvenim ili bijem onog što te rastužuje. Iza ekrana je sve drugačije. Lakše je. Ovako se zaljubim u tebe pet do šest puta, pa ne znam šta mi je. Izvini. Izvini, što se ne javim, stavim alarm da te probudim, a onda u sebi govorim “Neka spava, neka je.”
Slatka si mi takva kakva jesi. Izvini nekad zaboravim da ti se javim. Prenatrpan obavezama, izvini ljubavi, znam koliko puta si me čekala do jutra. Zaslužan sam za suze, znam. Par stotina si isplakala, kad ja nisam bio tu. Par stotina sakrila, kad sam bio tu. Znaš da mi je osmeh tvoj važniji od svega. Zato glumim budalu, sve zarad njega. Izvini, ne umem da ti kažem: “ Volim te”, ali zato umem da ti pokažem rukama koliko najviše… U pola šest besna si, u pet do osam kreću suze, stignem u devet, a ti ko neko dete, koje čeka majku da ga u naručje uzme. Prestaješ da plačeš, smeješ mi se. Širiš ruke i voliš me. Ko zna koliko puta si mi samo rekla: “ Volim te!”, a znao nisam. Kroz topao čaj, stisak ruke. Kocku leda da spusti temperaturu, češkanje u bioskopu, jer me je mišić zaboleo. Skidanje šlaga sa torte, jer ga ne volim. Koliko puta sam te zatekao da ćutiš i gledaš me. A ti si samo volela kad se ja nasmejem… Izvini.
—  Večiti Sanjar

Ne valja jer nije ti.
Ne valja jer ne zna da odgovori na moje provokacije.
Ne valja jer ne zna kako sa mnom.
Ne valja jer ne ostaje da pričamo do jutra iako mu se spava.
Ne valja jer mi šalje previše poruka.
Ne valja jer mi se retko javlja.
Ne valja jer ne zna gde je granica.
Ne valja jer ne zna šta treba da kaže.
Ne valja jer mi ne priča da veruje u mene.
Ne valja jer mi ne šalje glupave pesme koje ga sećaju na mene.
Ne valja jer ne nastavlja i dosadne razgovore.
Ne valja jer se ne potrudi odmah da mi se javi.
Ne valja jer me ne ljubi u čelo.
Ne valja jer ne zna kad treba da me poljubi.
Ne valja jer mi ne traži da pevam iako nemam pojma.
Ne valja jer se previše izvinjava.
Ne valja jer me ne gleda na pravi način.
Ne valja..
Nijedan ne valja jer nije ti i ja ne umem da se pomirim sa tim.

Oduvek sam te prihvatala takvog kakav jesi. Ti to ne vidiš, ali jesam. Bez obzira na sva probadanja i delove moje nestalne ličnosti koje si poneo sa sobom, ja te prihvatam takvog i ne umem da te mrzim. Suprotnost od ljubavi i nije mržnja, već ravnodušnost. Vidi, znam da si me voleo. Sebično i bezobzirno, ali ipak jesi. Jer si u meni video sebe - kakav se i sebi dopadaš. Svoj odraz u meni je ono što si zavoleo, jer si u meni i meni bio poput grčkog boga.
Vidi, znam da si me voleo. Voleo me i svesno povredjivao, jer sebe voliš više. Jer mene voliš zbog sebe.
Jesi me voleo. Ali to nije bila ljubav.
Vidi, ti i ja smo drugačije učeni. Voleti nekog je mnogo manja stvar od imanja ljubavi sa nekim. Jer, ja sam osećala ljubav. U ljubavi, jedini razlog što nekoga voliš je to što ga voliš i kad nema razloga. Ljubav nije samo to osećanje da voliš nekog, već mešavina sa još nekim vrednostima. Prvenstveno poštovanja. Poštujući tebe kao svoj izbor, ljubavnika, onog koga volim, ljubim, nasmejem i naljutim, raznežim i razbesnim, ja poštujem sebe. Kada bih te izdala, uprljala obraz prevarom i davanjem pažnje nekome ko nisi ti, ne bih te poštovala, i time pokazala da ne poštujem i sebe. Ja iza svojih izbora stojim, a ne pljujem im u lice.
A ti ne.
Vidi, jesi me voleo.
Ali to medju nama nije bila ljubav, jer se tvoj i moj pojam ljubavi ne poklapaju.
Opsesija? Možda.
Posesivnost usled prevelike količine uzburkanih i jakih, neoblikovanih i sirovih emocija? Sigurno.
Ali ljubav ne. Ljubav nismo imali.
Vidi, znam sa si me voleo.
Ali ja tebe nisam.
Meni si ti bio Ljubav.
Sve ono čime si me povredio, možda svesno, možda nesvesno, ja ti opraštam, jer svoj put ne želim da nastavim sa teretom.
Neću ti zaboraviti.
Kada si me slomio, deo mene si poneo sa sobom. Meni nedostaje, a tebe probode ponekad…
Vidi, znam da si me voleo.
Ali ne možeš ti da budeš loš, koliko ja mogu da budem dobra. Nikad ti ništa neću vraćati.
I uvek ću te voleti.
Ali mi više nisi Ljubav.
—  @brownish-ocean-eyes i ja odlučile da ovaj divan tekst podelimo. 
read. read. read!
-Dezintegracija.

Mogu da ljubim druge usne,
šta mi je to teško
sklopim oči i zamišljam da si ti
ali druge ruke nisu za mene
u tuđim rukama ne umem da se
odmorim
opustim
uživam
ne mogu da
sklopim oči i zamišljam da si ti
osećam da nisi
to nije tvoj dodir
ti ne stežeš tako
tvoje šake su veće
mirišeš na kokos
i vene ti nisu tako opipljive,
mladeži jesu.

kako opet da uživam,
kad samo tebi
umem
da se prepustim?

xi

Neko posebno
raspoloženje me hvata
Evo već treći dan prolazi
Otkako me steže i ne pušta
I iritira
Užasno mnogo iritira
Jer ne mogu da ga opišem
Da ga oblikujem i stavim u kalup
Ma koliko pokušavala
ne ide i neće
Pa se razočaravam u sebe
Toliko reči na raspolaganju
Ali ne umem da ih oblikujem
U ovo čudno stanje
Koje muči i ne popušta
Oh molim te
Odlazi,idi
I pusti me da ja
Ponovo budem ja
Bez ove mreže neznanja
U koju sam se
kao šareni leptir
uplela.

Jednom ćeš, to je sasvim izvesno biti nečija žena,

Imaćeš dva kredita, stan negde u centru grada, klince

Auto star pet godina kupljen od zajedničke štednje

Slike sa porodičnih letovanja i zimovanja

Pa i one sa kratkih, ali prijatnih vikenda

Iz Milana, Dubrovnika, Pariza ili Praga,

Jednom ćeš zaista biti skroz na skroz daleko

Dalje od ikada ičega  za mene

Baš za jedan okov uvek dalje

I ja tu ne mogu baš ništa

Sem da ti mahnem u prolazu kada se sretnemo

U jednom od onih dana kada ćeš sa  mužem i vašom prelepom decom

Šetati nekim od parkova u Beogradu

Ili ćemo se naprosto pozdraviti u restoranu

Preko rubova čaše i napola pojedenih, već ohlađenih bifteka

I neka sam proklet ako mi i tada ne zastane zalogaj u grlu

Neka sam proklet ako i tada, kroz tih deset godina naših života

Ti ne budeš onaj nemir koji se provlači kroz sva godišnja doba

Ono trzanje izlizanih žica violine u stomaku po kojima gudalo života lagano klizi

Najtanji zvuk koji dopire do uha i tera stopala da plešu neki sasvim čuidan ples

Što je paradoks, jer, kao što znaš, ja ne umem da plešem

Ali kad tebe vidim, kada mi se oči sudare sa tvojim osmehom

Postajem poput  Freda Astera

Jer, ti si uvek bila ta Džindžer Rodžers koja me vodi

I koja zna kuda se treba kretati da bi se nekuda stiglo

Samo te ja trezan suviše pasivno pratim

Puštam te godinama da ideš sve dalje i dalje

Znaš, Zemlji je potreban jedan dan da se okrene

A meni ni hiljadu godina života da se ka tebi pokrenem,

Zato i znam da će jednoga dana sve biti sušta suprotnost mojim željama,

Bićeš nečija žena i majka,

Uveče ćeš voziti klince na časove klavira ili na plivanje

Spremati večeru sa čašom vina u ruci

Govoriti mu da morate da pazite na vreme, jer klinci samo što nisu došli

Da te pusti, a nećeš želeti da te pusti

Uzimaćete se na podu kuhinje, na stolu, na prozoru

Na leđima ćeš imati urazene tragove njegovih šaka

Lokne tvoje kose će leteti kroz prostor i vreme kao najlepša zastava koju je svet ikada video

Dahom ćete pokrenuti košavu koju niko sem mene neće osetiti

Ona će i tada, za deset godina od danas naći put do moje košulje

I svom silinom krenuti da tuče po mojim rebrima mučki

Kao i uvek kada se setim koliko te nikada nisam imao i koliko te možda nikada neću imati,

Nemam ja velikih želja, to je oduvek opšte poznata stvar

Jedan stan na zadnjem spratu neke stare zgrade,

Fotelju presvučenu čojom, biblioteku pročitanih knjiga, zelenu lampu za čitanje, makar jednu sliku Mome Kapora,

Krem mantil, dvadeset šešira za sva godišnja doba

Jednu kutiju od dvreta višnje za duvan ili cigarete

Prihode dovoljne da se makar jednom u tri meseca ode do nekuda na dva dana,

Tebi i makar jedno od dva deteta koje će ličiti na tebe,

Eto, vidiš i sama da su to sve neke male i skromne želje

Ali kao i uvek problem je uvek do mene

Nikako ruka da mi mesto reči ka tebi krene,

Zato i kažem da ćeš jednom sasvim izvesno biti tuđa žena i majka

Pošto te ja tako divno i veličanstveno ne umem imati nigde drugde osim u rečima

U strofama, u pijanim ispovestima tamo negde pred zoru kada sam ispran i pročišćen,

A to je već puka umetnost, apstrakcija, totalno nebitna stvar za neke ikada moguće nas.

—  Svetozar Rajčetić

Lutam
tražim se
pravim pogrešne odluke
ostajem na nekim mestima
duže nego što bi trebalo
volim neke ljude
puno više nego što bi trebalo
opraštam i ono
što ne bi trebalo
previše brinem za one
koji ne mogu manje mariti
za mene
pokušavam da ne povredim nikoga
čak iako me oni iznova
i iznova
gađaju strelicama
ko zna,
možda sam previše glupa
za ovaj svet,
možda odveć naivna
ali ne umem drugačije
i zaista,
zaista verujem
da ću jednom dočekati
svoju sreću

Ne budi ljubomorna na njene dodire, ona ni ne sluti koliko me nema,
da su mi njeni milimetri miljama daleko,ne budi ljubomorna što sam joj blizu, to je samo telo,to su samo hladni dodiri,ono što grlim, to je ništa,zabluda da imam sve,ne budi ljubomorna ni najmanje, i kad ti se učini da sam srećan,ne veruj mi,
ti znaš da sam onaj stari dobri lažov
koji dobro laže tebe,a u svojim lažima se guši,ne budi ljubomorna što je tu i što me ljubi,ja žmurim i glavi su mi neke srećnije slike.I ne vidiš se kako smo lepi tu,i ne vidiš me koliko sam srećan tu.Ne budi ljubomorna na njene prste i vrat,tu sam i nisam tu,
ne znam šta radim, ne znam kuda idem,al’ znam ja gde sam prisvojen mislima.Zakovan za neke daljine.
I opet nisam fer.Ne umem da budem fer.I zato ne budi ljubomorna…
I ova mi je sledeća.
I ova mi je prolazna.
I ova ne postoji.

nisam ja za to

Ne mogu ja da te volim, srećo
Nisam ja čovek za te tvoje sitne oči
Ti si za zvezde sa neba i sve nežnosti ovoga sveta
A ja, ja sam za neke nevaljale, neke grublje ruke od tvojih
Ti si za poljupce u čelo i veliku priču o budućnosti
A ja, ja ljubim samo tamo gde izazivam uzdahe i pričam samo dok ne dođemo u krevet
Ne mogu ja da te volim, ja ne smem da se usudim
To je za mene neistražen teren, nepoznata si mi sva
Iznenađuješ me i to me plaši
A ja se nikada plašio nisam, nijedne, sve su iste, sve su predvidive
Ko je tebe poslao da daš iskru mom svetu?

Ti si sva za neke zagrljaje i češkanja
Da se šćućuriš u zagrljaj i spavaš
A ja to ne znam, nisam čovek za tvoje krhko telo
Kada bih te dotakao, bojim se, povredio bih te
To ne bih preživeo
Ko je mene tebi poslao, da žališ što neko ne ume da te voli?
Ne mogu, ne umem i ne smem

Ne mogu ja da te volim, srećo
Ta emocija je strana meni
Ništa sem čistog zadovoljstva ne poznajem
A šapnuo bih ti da želim da upoznam tebe
Tvoja sanjaja i maštanja
Tvoje luckaste reči i sve strahove
A kada bih to saznao, zavoleo bih te, je l’ da?
Ko tebe ne bi zavoleo, da ga pitam za par saveta
Ne mogu ja da te volim
Samo neka mi neko pomogne
Neka mi neko kaže
Neka me neko prosvetli
Kako da te ne zavolim? -Sanja Mitrović, @obecao_si