*umeme

Znam da ne pratiš više ni šta kačim,šta pišem ,ni ništa,ali možda mi se ovaj put posreći pa onako slučajno ovo pročitaš..Znaš da si ti bila jedina osoba koja je mogla da me smiri kada je bilo nekih problema među mojima?E pa skoro je bio jedan.. Znaš mene kako umem da se iznerviram i ostala sranja..Ovaj put je bio mnogo teži,znaš zašto? Baš zato što ti nisi bila tu da mi pričaš svojim umiljatim glasom kako će sve biti okej,i da me nateraš nekako da odem da spavam. Falilo mi je da budeš tu,a tebe nije bilo..Imam neki jebeni osećaj da tako više nikada neće biti.. Nemaš pojma koliko mi trebaš.. Da,postoje ljudi koji bi da me uteše.oraspolože,ali hej oni nisu ti i nikad niko neće biti ti.. To veče kada se to desilo,samo Stefan zna kako je sve bilo,jedno milion puta sam ga pitao jesi na fejsu hah.. Do tada,postoje dani kada pomislim na tebe,ali ne zaboli me toliko..Ali to veče..To veče me je bolelo,stiglo me je sve.. To je znak da me još nisi prošla jel da? Znam da ti imaš nekoga,neka te..Zaslužuješ  da mi budeš srećna,malena.
—  Samo fališ..

Ne valja jer nije ti.
Ne valja jer ne zna da odgovori na moje provokacije.
Ne valja jer ne zna kako sa mnom.
Ne valja jer ne ostaje da pričamo do jutra iako mu se spava.
Ne valja jer mi šalje previše poruka.
Ne valja jer mi se retko javlja.
Ne valja jer ne zna gde je granica.
Ne valja jer ne zna šta treba da kaže.
Ne valja jer mi ne priča da veruje u mene.
Ne valja jer mi ne šalje glupave pesme koje ga sećaju na mene.
Ne valja jer ne nastavlja i dosadne razgovore.
Ne valja jer se ne potrudi odmah da mi se javi.
Ne valja jer me ne ljubi u čelo.
Ne valja jer ne zna kad treba da me poljubi.
Ne valja jer mi ne traži da pevam iako nemam pojma.
Ne valja jer se previše izvinjava.
Ne valja jer me ne gleda na pravi način.
Ne valja..
Nijedan ne valja jer nije ti i ja ne umem da se pomirim sa tim.

Zivim u senci senke, tvoje senke
i znam da znas
jos uvek sminkam stvarnost tvojom bojom
jer drukcije ne umem, ne razumem
ne zelim pred laznim svetom celim
da se lazno veselim
to nije osmeh, to je grc
ljudi su slepi
lepi dani, nasmejani, za tebe, 
za mene skice
druge duge ulice, srce skitnice zgazeno nehotice
znam da znas
jer u svim snovima ti vrtim 
sve te prazne reci praznim danima, nestajes
i prica odavno nije fer
lepotica i zver, suvise razno
sve je prazno
prazno je zarazno, neprolazno
vracam se njima, zar mislis 
da se stvarno ponosim time
u mojoj glavi posle svega 
sve one nemaju cak ni ime
samo te oci posecene vetrom 
koje sjaje bas kao i moje
znam da znas
al’ ne vidis i ne cujes
i ne znas koje 
male stvari se broje
i dok porazi se roje
plasim se da priznam 
da postojis, rane gnoje 
i da mi falis
fali mi dodir, fali mi rec,
fali mi osmeh, fali mi lice,
fale mi lazi, fale sitnice, dosta krivice
ptice selice nestaju
ja ostajem i 
svi ti pogledi me plase
prokleti srecni zagrljeni ljudi
sve te uloge su bile nase
samo moje i tvoje
a gde smo sad
gledaj u mene, nema mene
samo sene uspomene, samo tragovi
koliko dobijes, toliko das, ti nisi smela
znam da znas, znam da znas, znam da znas

Jedan zivot, gde prestajem ja
gde pocinjes ti 
jedna ljubav, gde stali smo mi
gde sad su drugi
i reci sta je to ponos
sta je to sram
ne zelim da znam
i kad se svet srusi
na starom mestu bicu sam

Sve suze sveta sprala je kisa
na kraju nisi ni siguran 
da si uopste plakao
niti da si dno dotakao
a nagao kakav jesam
slagao sam sebe da si laz 
i vratio se svojim starim stazama
ali ni svi peroni sveta 
nimalo me nisu promenili
i dalje isti blejer iz bloka
uvek mastarskog oka
nikad izvan svog toka
mikrofon i dalje rokam 
na putu do doka luke srece
i dan je taj sto me vara
plavetnilo neba misli skrece
a onda padne noc, prokleto dugi sati
sakatim srcem shvatim
sitnice, ponos, inati nece mi dati 
da pratim trag, a znam
sve je nista, slomicu kazaljke
vreme ce stati, kosmos ce cekati
da samo umem da te vratim
trazim te, sanjam te pijanim ocima
u nocima, u tudjim licima
u stanovnicima nekih drugih svetova
gde je nas
micem usnama bez glasa 
dok pada zaborava plast
cutim jer znam da znas
uvek si znala i uvek znas
ti, jedina moja koja odavno nisi jedina
svaka sekunda kao godina
al’ barem znam na cemu sam
i barem znam da nema nas 
i spreman sam da budem nasmejan
pred svima iako te kad sam solo
i dalje oblikujem od oblaka dima
i kroz paucinu vracam dane 
kad smo ti i ja 
jos bili tim
oprosti sto nemam snage da te slazem
da ti zelim srecu sa njim
a i sta ce ti 
to od mene
sve uspomene sa kaputa stresi
samo budi to sto jesi, 
tu gde si
sta god da se desi 
ti budi ok 
i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga volis, a mrzis
kad mrzis, a volis
i lomis se da izdrzis
ostaje nada da ce nekad negde neko
hteti da shvati mene
moja lutanja, mastanja i sanjanja
i znati da ih 
prati i ko zna
mozda jednom nadjes me
tamo gde prestajem ja
gde pocinjes ti, gde stali smo mi
gde sada su drugi
ali sresces samo stranca
slucajnog prolaznika i pogled leden
iako te je taj neznanac 
nekada voleo vise od sebe

— 

[ Marchelo- Jedan ]

Citava ova pjesma sam ja…

Uglavnom je to tako. Zbog tebe mogu da budem i najtuznija, a ujedno i najponosnija. Zavisi koliko si me povredio. Vidis, drugar ovaj put si preterao.
Presao si i nadmasio samog sebe. U stvari, ja mislim da jesi. Nikada nisam ni znala ko si u stvari. Tek sada su se karte otvorile.
Ti stojis i smejes se, ja stojim i placem.
Pun si ponosa.
Pun si sebe.
Takav si oduvek i bio. Nenadmasno zlo.
To sam znala, ali nisam zelela sebi da priznam.
Sada vidis, zelim. Zelim da te zaboravim i da mi budes zanimljiv jednako kao i reklama za omeksivac. Zelim da umem da te volim kao sto umem i da kuvam. Zelim da mislim na tebe jednako..ne zelim da mislim.I znas, osecam da me jos uvek ne prolazi.
Tu je.
Kida me.
Lomi me.
Ali proci ce. To zlo ce proci.Ta zelja za tobom ce nestati kao i sve ono sto me veze za tebe.
Smejacu se i ja tebi.
Prvo tiho.
Onda glasnije.
 Najglasnije.
Pitas me kako cu uspeti? Rekao si da ne mogu?
Uspecu. Verujem. Zelim.
Pre sam se nadala, ali nisam zelela. Sada zelim vise nego ikada. I znaj, s’ tobom sam se smejala, zbog tebe sam plakala. Mozda cu ponovo nekad zaplakati, ali se s tobom vise necu smejati.. sigurno.
Sada idem.
Idem da nadjem nekog ko me vise zasluzuje od tebe, idem da nadjem nekog zbog koga cu i gledati reklame za omeksivac, poceti da kuvam..
Ako me razumes? Jednostavno, idem.

Eto, priznajem, ne umem da prihvatim tuđu ljubav. Ne mogu da poverujem ni u čije emocije. Ne shvatam zašto bi me iko voleo, kad samu sebe ne umem da volim?
Ne umem ni da pokažem nekome da mi je stalo do njega. Sve što znam jeste da povređujem ljude, suptilno im nagoveštavam da me se klone ili ih pijana teram od sebe, jer znam da ću ih, pre ili kasnije, povrediti.
Šta znam, možda i nismo svi stvoreni da volimo i budemo voljeni..
—  N. D.