*umeme

“Možeš li me voleti ovakvu? Lepljivu od snova. Ovakvu, sa osmehom ispred svega i stopalima visoko iznad zemlje?
Jer to je ono što umem, da letim i sanjam sasvim obične stvari; sasvim običnog’ tebe. ” :)

Posle onog što se dogodilo
ne umem da razgovaram sa mrtvima
a ni sa živima
ne umem da delim život na dan i noć
a ni na sate
ne polazi mi za rukom molitva šapatom
a ni glasna
neću da gledam u ogledalo
a ni u ljude
posle onog
od vere je ostalo nekoliko zrnaca brojanica
od snova nekoliko belih tabletica
od stihova jedan kompromitujući naslov
od razgovora gađanje mesom
od prijateljstva jeza posle prvih slova imena
od znanja smrad lakiranih omota
od sećanja uvek sveži ugrušci
odučila sam se od istinskog života
zaboravila sam čemu služi telo
bojim se da budem voljena
posle onoga što se dogodilo
ne koristim dodir.

SKALA OSETLJIVOSTI – EVA ZONENBERG

‘’ Jedan ‘’

Zivim u senci senke, tvoje senke
i znam da znas
jos uvek sminkam stvarnost tvojom bojom
jer drukcije ne umem, ne razumem

Ne zelim pred laznim svetom celim
da se lazno veselim
to nije osmeh, to je grc
ljudi su slepi

Lepi dani, nasmejani
za tebe, za mene skice
druge duge ulice, srce skitnice
zgazeno nehotice ja znam da znas

Jer u svim snovima ti vrtim
sve te prazne reci praznim danima
nestajes i prica odavno nije fer
lepotica i zver, suvise razno sve je prazno

Prazno je zarazno, neprolazno
vracam se njima, zar mislis
da se stvarno ponosim time
u mojoj glavi posle svega

Sve one nemaju cak ni ime
samo te oci posecene vetrom
koje sjaje bas kao i moje
znam da znas

Al’ ne vidis i ne cujes
i ne znas ko je
male stvari se broje
i dok porazi se roje

Plasim se da priznam
da postojis, rane gnoje
i da mi falis
fale mi dodiri, fale mi reci

Fali mi osmeh, fali mi lice
fale mi lazi, fale sitnice, dosta krivice
ptice selice nestaju ja ostajem
i svi ti pogledi me plase

Prokleti srecni zagrljeni ljudi
sve te uloge su bile nase
samo moje i tvoje a gde smo sad
gledaj u mene, nema mene

Samo sene uspomene, samo tragovi
koliko dobijes, toliko das, ti nisi smela
znam da znas, znam da znas, znam da znas

Ref.
Jedan zivot, gde prestajem ja
gde pocinjes ti
jedna ljubav, gde stali smo mi
gde sad su drugi

I reci sta je to ponos, sta je to sram
ne zelim da znam
i kad se svet srusi
na starom mestu bicu sam

Sve suze sveta sprala je kisa
na kraju nisi ni siguran
da si uopste plakao
niti da si dno dotakao

A nagao kakav jesam
slagao sam sebe da si laz
i vratio se svojim starim stazama
ali ni svi peroni sveta

Nimalo me nisu promenili
i dalje isti blejer iz bloka
uvek mastarskog oka
nikad izvan svog toka

Mikrofon i dalje rokam
na putu do doka luke srece
i dan je taj sto me vara
plavetnilo neba misli skrece

A onda padne noc, prokleto dugi sati
sakatim srcem shvatim
sitnice, ponos, inati nece mi dati
da pratim trag, a znam

Sve je nista, slomicu kazaljke
vreme ce stati, kosmos ce cekati
da samo umem da te vratim
trazim te, sanjam te pijanim ocima

U nocima, u tudjim licima
u stanovnicima nekih drugih svetova
gde je nas
micem usnama bez glasa

Dok pada zaborava plast
cutim jer znam da znas
uvek si znala i uvek znas
ti, jedina moja koja odavno nisi jedina

Svaka sekunda kao godina
al’ barem znam na cemu sam
i barem znam da nema nas
i spreman sam da budem nasmejan

Pred svima iako te kad sam solo
i dalje oblikujem od oblaka dima
i kroz paucinu vracam dane
kad smo ti i ja jos bili tim

Oprosti sto nemam snage da te slazem
da ti zelim srecu sa njim
a i sta ce ti to od mene
sve uspomene sa kaputa stresi

Samo budi to sto jesi, tu gde si
sta god da se desi ti budi ok
i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga volis, a mrzis

Kad mrzis, a volis i lomis se da izdrzis
ostaje nada da ce nekad negde neko
hteti da shvati mene
moja lutanja, mastanja i sanjanja

I znati da ih prati i ko zna
mozda jednom nadjes me
tamo gde prestajem ja
gde pocinjes ti, gde stali smo mi

Gde sada su drugi
ali sresces samo stranca
slucajnog prolaznika i pogled leden
iako te je taj neznanac
nekada voleo vise od sebe

Možda.. možda je bolje da ne pišem o svojim osećanjima ovde. Jer čini mi se da mi nije svejedno to ko sve ovo čita. Bilo bi najbolje da imam dnevnik. Neki notes divnih korica pun uspomena i papirića od koječega, raznih karata i računa kao zvaničnih uspomena na neki dan. Ali.. to nimalo ne privlači. Dok to da možda negde neko, možda nekad i neka osoba koja bi mi se baš dopala, slučajno pročita nešto moje deluje kao sjajna ideja. Iako u stvari ni sama ne znam u šta se upuštam.
Uglavnom.. Neko vreme nisam pisala ništa. I sve manje umem da iskažem ono što osećam. Osećanja i problemi i događaji su i dalje tu i nižu se, ali se samo gomilaju kao zbrka osećanja u meni. I sve manje uspevam da ih razmrsim.
Pokušaću da budem hrabra.

Vi umete da računate vreme.
Ja ne umem.
U početku, zato što sam osetila da sam ista; kasnije, zato što sam osetila da sam drugačija.
Izmedju pre i posle, izgubila sam zauvek svoje vreme.
Računaju ga samo oni koji ničega ne mogu da se sete i koji ništa ne mogu da zamisle.“

Ova knjiga je svaki put pisana za tebe
ostavljam je između susretnutog i nesusretnutog
između mene i tebe
između onog koji je naučio da ne bude i onog koji je to primetio
ne upisujem posvetu jer su posvete za sve
ova knjiga je samo tvoja
ponesi je sa sobom stavi je na policu kada izlaziš
da bi se susreo s onim što si u njoj upamtio
ova knjiga je uvek na tvojoj strani kao amulet
ali ne sreće jer je sreća suviše jednostrana
ne čuva ni od zla već od nečeg goreg
da greškom ne bi obukao na sebe svet okrenut na levu stranu
u stvari ti si je napisao
čekajući velike stvari i prepoznajući mnoge male stvari
ne umem da lažem niti da govorim istinu nadrasla je očigledno i nužno
ne imponuje joj smrtnost ona je dar susreta koji ne očekujemo
kako je peto godišnje doba počelo u jesen a završilo se u proleće
kao da su se mladost i starost nebo i zemlja zaljubili
jer je srce čudna zverka: bez godina izvanprostorna
“da” i “ne” prestaju da zvuče kao nekad

POGOVOR – EVA ZONENBERG

Smrznuta ljubav nikada ne oživi!: Otapaju misli smrznuto srce bez nade, smenjuju se godišnja doba, vreme boli provlače pod godove godinama ispisane, stari znaci patnje, nova bol se provlači, nedostaju tvoji koraci i sve su jači signali na srcu koji kažu tvoj inicijali ostaviše rez slomljenoj duši koja plače.   Uklesan trag tvoj i danas boli, bez tebe ne umem, … http://www.pokazivac.com/smrznuta-ljubav-nikada-ne-ozivi.html?utm_source=dlvr.it&utm_medium=tumblr

Zena sam ..pa sta ..zar je to nesto cudno ..ne stidim se da priznam kada pogresim ,ne umem da sakrijem tugu kada me zaboli,a ni osmeh kada sam srecna ..ne umem da mrzim ,ali umem da se borim kada me rane ..zato pazi ..ja ne napadam prva ,ali se branim iz sve snage kada sam napadnuta ..

Čujem u daljini oluju koja me opominje.
Neko je pritisnuo okidač za nemir u mom telu.
Pa drhtim i ako ne znam šta je po sredi.
A oluje u daljini ne miruju.
Kada je malo bolje oslušnem, osećam blaženstvo.
Ne umem da razlikujem ekstremnu tugu od ekstremne sreće.
Odvaja ih tanka nit.
Isto kao što nam se čini da je voda hladna, kada je previše topla.
Ubeđivanje sebe da ćemo biti u redu, kada smo tužni, koje nam prija.
Pa smo srećni jer smo tužni.
Zbunjujuće osećanje.
Neshvatljivo u teoriji.
Juče su na vestima javili da je devojka skočila sa krova zgrade.
Šta ako je i ona naslućivala nešto i čula daleke oluje?
Koje su je proganjale.
A nikoga nije bilo tu da ih svojim glasom utiša.
Jer oluje nisu ništa drugo do tišina spolja, a buka u glavi.
Šta ako joj je osećaj blaženstva koji nastupi posle kiše, naišao kada je već presudila sebi.
U trenu kada je padala.
Kada nije mogla da učini ništa da se zaštiti.
Kako uopšte izgleda skok sa visine sa namerom da se ugasimo?
Sličan onome kada ispustimo slučajno šolju sa kafom.
Tren koji traje večnost dok gledamo kako pada.
Ali ne preduzimamo ništa.
A mogli smo.
Verujem da je takav.
Oluje kratko traju.
Mogu biti česte ali su mahom kratke.
I neće ugasiti vatru naših života, ma koliko obilne bile.
Ukoliko to mi ne želimo..
(?)


Dezintegracija.

Samo ako mu mi to dozvolimo

Mrak, nažalost mrak

Ništa drugo nego mrak  

Koji mi stiska grudnu kost  

Isisava identitet  

Tako brižljivo građen  

Eto već porušen  

I bledo  

Mutno, čudno prošarano    

Masna fleka koja pliva po vodi  

I tako svestan svega  

Rasipam se  

Kao da se predajem  

Kao da sam se pomirio  

Da sve što sam nekada voleo  

Sada glupost je  

I da sam jedna velika glupost  

Koja u tuđim očima potvrdu traži  

Pa zasija kada je dobije  

Ali glad  

Večita glad koja novu potvrdu traži  

A svaku prethodnu izjeda  

Baloni od sapunice  

Preterano razvodnjene  

Pa se brzo rasprše  

U etar bledila  

U mikrolite duše  

Neuspele da dostignu začuđujuće kristalne oblike  

Pa tako mali,  

Slabašni, lebde  

Do pogodnijeg mesta u ognjištu  

Dugo putuju  

I još uvek nigde pristigli nisu  

Ali onaj temelj satkan od svetlosti  

Koji u meni teško je potpuno ugasiti  

Govori mi da negde moraju pristići  

Pa čekam  

Ali ne umem da se prepustim  

Već brinem  

Um nadvladava srce

Pa harmoniju duše ruši  

Krvavo se bore  

Neraskidivi saputnici koji ratuju  

Dva gladijatora  

U areni sa strahom koji ih čini nemirnima  

Pa opet iako ratuju jedan protiv drugog  

Ni svesni nisu da ratuju kao jedno  

Protiv prokletog straha koji nas tako slasno proždire  

Ali sažvakane ne guta već pljuje  

Da se još malo mučimo  

Pa strah tako svestan nije  

Da nam svakim novim pljuvanjem  

Novu priliku daje da ga raskrinkamo  

I samo najjači  

Tako sažvakani  

Uspeju da mu se suprotstave  

A on se u neverici povlači  

No ušuška se u neko obližnje mesto  

I uvek preti iz senke  

Da će ponovo doći  

I kao sveže zalogaje opet halapljivo nas ždrati  

Pa pljuvati  

Dok nas jednom konačno ne proguta.  

Ali, samo ako mu mi to dozvolimo.