čitanje

Kada padne noć i kada me nitko ne vidi, ja strahujem od svega: od života, smrti, od ljubavi i njezina pomanjkanja; od činjenice da sve novosti jednom postanu navike, od osjećaja da najbolje godine svog života propuštam živeći jednoličnim životom, što će se ponavljati opet i opet, sve do kraja mojih dana. A najveća me panika hvata od suočavanja s nepoznatim, koliko se god ono činilo uzbudljivim i privlačnim.
—  Paulo Coelho - Preljub
A onda ćeš tako nekada, u nekom sasvim običnom trenutku, kad pereš zube pre spavanja pa gledaš u ogledalo ili čitaš knjigu ispod toplog pokrivača pomisliti: "Jebote, ja sam uspela. Preživela sam. Krenula sam dalje. Živim. Uživam u ovom i ovakvom životu." I odjednom će ti se sve ono što te je dugo slamalo činiti tako daleko.
Greta

Upoznam nedavno djevojku u knjižari. Pokušavala je da nađe Momu Kapora ali ga nisu imali, pa je dalje nasumično gledala knjige tražeći korice koje bi je mogle zainteresovati. Izvini, rekla je. Znaš li ti gdje imaju Momu? Znam. Stvarno? Pa divno, tražim njegovu Unu već čitavu sedmicu ali me neće. Gdje ga mogu naći? Tu preko puta, na -1. Ako imaju još uvijek. I ja sam ga tražio, nisu imali ali je gospođa koja prodaje knjige moja prijateljica pa je naručila za mene. Gleda me kiselo. Ko je još prijatelj sa prodavačicom knjiga?

-Ja sam Greta i tvoj sam dužnik ako nađeš Momu.

-Dobro Greta, naći ćemo ga.

-Ideš sa mnom tamo na -1 kod tvoje drugarice. Sigurno će mi nabaviti Momu ako je ti zamoliš.

-Sigurno, ako ga imaju u Banja Luci. Od tamo je meni nabavila.

Izađemo vani i ćutke koračamo, dva stranca traže trećeg. Krajičkom oka pratim njen iščekkujući pogled i par pramenova kose koji se svakim korakom njišu prema usnama. Pređemo cestu pa uđemo u šoping centar. Pokretnim stepenicama sletimo na -1 i pravo kod moje omiljene prodavačice. Žena u tridesetim, vedrog osmijeha i kose olovkama vezane na vrh glave.

-Ah, moj omiljeni književnik. Gdje si ti do sad?

-Dobro jutro Majo, kako si? Ne stigoh ove sedmice od posla, izvini.

-Nema veze budalice, nek si ti meni došao. I to u lijepom društvu ovaj put. Ko ti je prijateljica?

Ubaca se sa strane između nas dvoje i pruža ruku preko pulta. Greta, drago mi je – reče uz klimav osmijeh. Kao da se zbunila. Obara pogled i vraća se korak unazad. Par sekundi je zagledala svoje cipelice a onda se pomjerila do police i jednim okom prelazila knjige a drugim pratila naš razgovor.

-Kako napreduje knjiga?

-Sporo, znaš mene. Napišem tri stranice pa izbrišem četiri i tako u krug. Ali biće, polako. Kako si ti?

-Budalice, moraš naći nekog da te čita. Ako ti budeš svoj jedini kritičar, nećeš nikad ništa napisati.

-Nećemo o tome, znaš kakav sam. Nego, trebam uslugu.

-Sve za tebe mili, kaži.

-Momo Kapor.

-Opet Momo?

Maja se nasmija a Greta hitrim korakom stade kraj mene.

-Koja ti treba?

-Una, imaš li?

-Na stanju nemam ali mogu nabaviti. Za kad ti treba?

-Za danas!, dobaci Greta kao da negdje nešto gori. Važno je da ga nađemo danas.

Maja nas gleda visoko podignutih obrva. Greta primijeti da je zagalamila više nego što je trebala pa stegnu svoj ruksačić uz grudi i zagrli ga oborenog pogleda. Kao djevojčica od osam godina.

-Danas je nemoguće ljubavi, žao mi je. Najbolje što mogu je za četiri dana.

-Onda za četiri dana, naruči a ja ću doći po nju.

Pozdravim Maju, obećam joj poslati neke stvari na čitanje i sa nervoznom Gretom izađem iz knjižare. Vani se proljeće već ubezobrazilo i iako je tek polovina Maja, neopisivo miriše na ljeto. Na ulici gomila prolaznika u žurbi, na sve strane lepršaju haljine i zvecka nakit oko vrata sarajevskih djevojaka.

-Postoji još jedno mjesto gdje možemo otići, ako je toliko bitno da je nađemo danas.

Greta ne odgovara. Negdje je odlutala mislima pa sam odlučio da je bolje da je pustim da se sama vrati kad bude spremna. Samo smo stajali tu pod suncem i ćutali.

Negdje u Sarajevu nas je čekao Momo i mi smo ga morali naći. Ono što tog popodneva međutim nismo znali je mala začkoljica sudbine. Nije bila suđeno da tog dana nađemo Momu, bilo je suđeno da nađemo jedno drugo.

Jednom ćeš, to je sasvim izvesno biti nečija žena,

Imaćeš dva kredita, stan negde u centru grada, klince

Auto star pet godina kupljen od zajedničke štednje

Slike sa porodičnih letovanja i zimovanja

Pa i one sa kratkih, ali prijatnih vikenda

Iz Milana, Dubrovnika, Pariza ili Praga,

Jednom ćeš zaista biti skroz na skroz daleko

Dalje od ikada ičega  za mene

Baš za jedan okov uvek dalje

I ja tu ne mogu baš ništa

Sem da ti mahnem u prolazu kada se sretnemo

U jednom od onih dana kada ćeš sa  mužem i vašom prelepom decom

Šetati nekim od parkova u Beogradu

Ili ćemo se naprosto pozdraviti u restoranu

Preko rubova čaše i napola pojedenih, već ohlađenih bifteka

I neka sam proklet ako mi i tada ne zastane zalogaj u grlu

Neka sam proklet ako i tada, kroz tih deset godina naših života

Ti ne budeš onaj nemir koji se provlači kroz sva godišnja doba

Ono trzanje izlizanih žica violine u stomaku po kojima gudalo života lagano klizi

Najtanji zvuk koji dopire do uha i tera stopala da plešu neki sasvim čuidan ples

Što je paradoks, jer, kao što znaš, ja ne umem da plešem

Ali kad tebe vidim, kada mi se oči sudare sa tvojim osmehom

Postajem poput  Freda Astera

Jer, ti si uvek bila ta Džindžer Rodžers koja me vodi

I koja zna kuda se treba kretati da bi se nekuda stiglo

Samo te ja trezan suviše pasivno pratim

Puštam te godinama da ideš sve dalje i dalje

Znaš, Zemlji je potreban jedan dan da se okrene

A meni ni hiljadu godina života da se ka tebi pokrenem,

Zato i znam da će jednoga dana sve biti sušta suprotnost mojim željama,

Bićeš nečija žena i majka,

Uveče ćeš voziti klince na časove klavira ili na plivanje

Spremati večeru sa čašom vina u ruci

Govoriti mu da morate da pazite na vreme, jer klinci samo što nisu došli

Da te pusti, a nećeš želeti da te pusti

Uzimaćete se na podu kuhinje, na stolu, na prozoru

Na leđima ćeš imati urazene tragove njegovih šaka

Lokne tvoje kose će leteti kroz prostor i vreme kao najlepša zastava koju je svet ikada video

Dahom ćete pokrenuti košavu koju niko sem mene neće osetiti

Ona će i tada, za deset godina od danas naći put do moje košulje

I svom silinom krenuti da tuče po mojim rebrima mučki

Kao i uvek kada se setim koliko te nikada nisam imao i koliko te možda nikada neću imati,

Nemam ja velikih želja, to je oduvek opšte poznata stvar

Jedan stan na zadnjem spratu neke stare zgrade,

Fotelju presvučenu čojom, biblioteku pročitanih knjiga, zelenu lampu za čitanje, makar jednu sliku Mome Kapora,

Krem mantil, dvadeset šešira za sva godišnja doba

Jednu kutiju od dvreta višnje za duvan ili cigarete

Prihode dovoljne da se makar jednom u tri meseca ode do nekuda na dva dana,

Tebi i makar jedno od dva deteta koje će ličiti na tebe,

Eto, vidiš i sama da su to sve neke male i skromne želje

Ali kao i uvek problem je uvek do mene

Nikako ruka da mi mesto reči ka tebi krene,

Zato i kažem da ćeš jednom sasvim izvesno biti tuđa žena i majka

Pošto te ja tako divno i veličanstveno ne umem imati nigde drugde osim u rečima

U strofama, u pijanim ispovestima tamo negde pred zoru kada sam ispran i pročišćen,

A to je već puka umetnost, apstrakcija, totalno nebitna stvar za neke ikada moguće nas.

—  Svetozar Rajčetić

Zamislite da dobijete kutiju koju morate da popunite lošim uspomenama, koje ćete zapisati na papire. Započnete popunjavanje prisećanjem na najstarije uspomene, koje su vas rastužile, pogodile, psihički rasturile…Narednih nekoliko godina, dopisujete i ubacujete sve novo što vas uznemiri, rasplače ili unesreći. Tu kutiju ne dirate, ne vadite papiriće, ona je prosto tu i puni se sve više i više. A onda, dobijete zadatak da je posle toliko vremena otvorite i iščitate redom sve te uspomene, hronološki. Neke vas možda ne bi ponovo dotakle, možda se ne setite baš svega. Neke bi ponovo zabolele, neke dovele do suza, neke bi bile potpuno nevažne. Ali, na kraju krajeva, čitanje svega toga bi vas dovelo do granice razuma, na prag samog ludila i nemoći. Mi smo robovi našeg sećanja.

Poštedi me ispraznih razgovora i banalnih priča. Ne volim to. Radije bih da čujem šta si želeo da budeš kad si bio mali, ma koliko to luckasto bilo. Pričaj mi na koji način si želeo da osvojiš ovaj svet i kako bi hteo da ostaneš zapamćen. Reci mi ko ili šta misliš da si bio u prošlom životu i šta želiš da budeš u sledećem. Pričaj mi koju pesmu si osetio onako duboko, do koske, koji film te je naterao da razmisliš o svom životu i zbog koje knjige si zavoleo čitanje. Prepričaj mi svoj omiljeni san koji ćeš pamtiti dokle god budeš živeo. Reci mi kad si se prvi put osetio stvarno, stvarno živim i kakav je osećaj to bio. Pričaj mi šta si to jako želeo kad si bio mali, a nikad nisi dobio. Reci mi šta voliš da radiš kada pada kiša i o čemu misliš kad gledaš u nebo. Kaži mi šta je to što te smiruje i zbog čega veruješ da je ovaj život i dalje vredan. Reci mi zbog čega se boriš. Gde ideš kada želiš da pobegneš od svih i gde bi voleo da budeš baš u ovom trenutku. Pričaj mi o besmislenim stvarima u koje veruješ. Reci mi koju pesmu naručuješ kad si pijan, koja te uvek rastuži, a koja oraspoloži. Pesme govore mnogo o ljudima. Pričaj mi šta je to što voliš najviše na svetu, ili ko. Koji san i dalje sanjaš. Gde nalaziš snagu kada je svet crn. Koje navike nikako ne možeš da se rešiš. Pričaj mi ko si želeo da budeš pre nego što si upao u kolotečinu života. Reci mi šta bi želeo da uradiš, ali nikako ne možeš da smogneš dovoljno hrabrosti. Pričaj mi šta to noćima drži budim, šta prvo uradiš kad se probudiš, šta ti prolazi kroz glavu kada ti mozak baš ne funkcioniše. Pričaj mi…

Poštedi me banalnih razgovora i šupljih priča. Ne volim to. Radije bih da čujem šta si, kao mali, htio da budeš kada porasteš, ma koliko to smiješno i luckasto zvučalo. Pričaj mi na koji način si htio da osvojiš ovaj svijet i po čemu bi htio da te ljudi pamte. Pričaj mi koja te pjesma natjera da razmišljaš o uspomenama, a koja te pak dotuče. Koji film te natjerao da razmišljaš o smislu svog života ili pak života općenito. Pričaj mi o svojim snovima i o svjetovima iz knjiga, zbog kojih si zavolio čitanje. Pričaj mi o mislima koje ti naviru kada gledaš u nebo. Šta voliš da radiš kada pada kiša i kakvu kafu voliš da piješ. Pričaj mi o nelogičnim stvarima koje samo tebi imaju smisla, besmislicama u koje vjeruješ. Koju pjesmu naručuješ kada si pijan, a koja te oraspoloži. Pričaj mi o čemu razmišljaš kada u sitne sate buljiš u plafon. Na šta prvo pomisliš kada otvoriš oči. Pričaj mi o mjestima koja želiš posjetiti. Gdje želiš da budeš baš u ovom trenutku. Pričaj mi kada si se po prvi put osjetio stvarno živim i kakav je to bio osjećaj. Šta te ispunjava. Šta je bilo to za šta nisi imao dovoljno hrabrosti. Pričaj mi…
—  Sara Softic ( #8 ♡, dio iz knjige koju nikada necu napisati!)
Povratak - godine bez Anje (dio 1/2)

„Život je namještena igra. Kad je mlad, čovjek toga nije svjestan i čak vjeruje da drži sudbinu u svojim rukama. Kasnije, kako godine skidaju iluziju sa očiju, jedna stvar postane jasna: za svakog čovjeka postoje snovi koje će ostvariti i snovi koje će juriti a nikada ih neće stizati.

Moj put me odveo u Norvešku, u potjeru za stvarima u koje sam tada vjerovao. Bilo mi je bitno da postanem gospodin, čovjek čije će ime moji poznanici u Sarajevu izgovarati sa poštovanjem. Nikada nisam bio površni materijalista ali me je djetinjstvo u gradu opustošenom nakon rata oblikovalo tako da sam često želio sitne stvari koje nisam mogao imati. Valjda sam zato toliko jako zagrizao za životom u kojem će najmanji problem biti novac. U tom životu o kojem sam maštao, bio sam poslovan čovjek u odijelu. Vozio sam dobar auto, imao stan na posljednjem spratu novog nebodera, imao važne prijatelje i samo najljepše žene. Mojoj porodici bih obezbijedio lagodan život, majka bi napokon imala sve čega se odricala radi mene a otac bi mogao da odmori. I tako je i bilo, eto. Nisam bio ni u tridesetim, a sve te stvari sam imao. Ostvaren dječački san stajao mi je pred očima ali je u meni i dalje svirala balada. Često bih samog sebe pitao: šta nije uredu, dao sam ti sve što si želio… Tamo unutra nije bilo odgovora. Popunio sam sve prostorije u svom biću, ali je i dalje postojala jedna prazna soba iz koje je izvirala sva moja tuga. Tada sam počeo pisati pjesme. “


-”OK dragi ljudi, hvala vam na slušanju. Sada ćemo napraviti malu pauzu, ja ću za stolom preko puta potpisati par knjiga za one koji to žele. Svi ostali mogu popiti kafu za štandom u ćošku. Aleksandra će biti više nego ljubazna prema vama, sve dok ne flertujete previše. Nastavljamo ubrzo.”

Bio sam umoran. Proteklih deset dana sam proveo u jedanaest različitih gradova… napokon je došao na red Zagreb i nemam pravo da se žalim, prodaja knjige ide dobro i svako čitanje i potpisivanje je prepuno. Ljudi su ljubazni, puni komplimenata za moje pisanje i svako od njih i dalje želi da zna zašto je knjiga završena kako je završena. Jedna djevojka je rekla kako se „Povratak“ i nije mogao drugačije završiti, kako je Saša morao da ode sa te stanice negdje u beskraj i nikada se ne vrati… ali ni ona nije znala o čemu priča. Kako je i mogla, naravno. Jedno je život na Zemlji a drugo život u koricama.

Sjeo sam za stol, zapalio cigaretu i započeo potpisivanje. Tokom godina sam memorisao desetak različitih posveta i jedne te iste vrtim u krug. Samo promijenim ime osobe za koju potpisujem, vještački se nasmiješim pazeći da osmijeh ne bude toliko velik da cigareta ispadne iz usta, i nastavim dalje. Kruto, skoro mehanički radim sve to. Ljudi su često razočarani mojim stavom prema njima ali takvo ponašanje me je počelo dobro prodavati kao misterioznog, često drskog autora kojeg nije briga ni za šta osim za njegove priče. Izašlo je i par članaka na tu temu. Neki su nagađali da je „Povratak“ zapravo priča mog života i da je normalno da sam, nakon jednog takvog kolapsa, postao zatvorena konzerva koja samo generiše riječi. Drugi su pak tvrdili da su godine alkohola i cigareta ubile ono malo duše što je ostalo u meni, a treći kažu da je to gluma zarad marketinka i prodaje knjige. Svi su u pravu i niko nije. Ja sam prosto radio ono što sam osjeaćao. Volio sam pisanje ali ni jedna napisana riječ nije napisana za njih, čitaoce ili novinare. Nije me bilo briga za večeri proze i poezije, za prepotentne autore koji dolaze prije i poslije mene niti za pet hiljada fotografija mjesečno za ove i one magazine, fanove i pisce u pokušaju.

Ja prosto  svoje pisanje nisam smatrao vrijednim pažnje. Nekad sam čak bio toliko sumanut da sam vjerovao da je sve ovo šarada, dogovoreno ismijavanje svih tih ljudi koji glume da me vole i samo čekao kada će pred mene izaći kamera i reći kako se zajebavaju sa mnom. Možda jeto jedan od razloga moje drskosti – bio sam ljut na sve te ljude. Zašto čitate moje gluposti, kad postoji Keruak, de Sad, Džojs i njima slični? Ne znaju, kažu. U mojim riječima osjete iskrenost i dušu i zato mi se uvijek vrate, ma kakav čovjek bio. S vremenom sam ih naučio poštovati ali se svoje drskosti nikada nisam riješio.

Dvadeset minuta i pedeset potpisanih knjiga kasnije, sjeo sam u svoju stolicu na bini i nastavio čitati stranicu na kojoj sam stao.

„Vrijeme je prolazilo a ja pisao sve više. Svaki dan bih se nakon posla vraćao kući, spavao sa djevojkom i onda je ostavljao snenu u krevetu. Stao bih kraj prozora, hvatao svoj omiljeni pogled na more i tako stojeći, naslanjao papire na staklena vrata terase i pisao. Prešao bih na pod pa ponovo pisao. Kasnije na kauč, za stol… Nakon šest mjeseci, nije bilo mjesta u stanu na kojem nisam napisao pjesmu. I niti jedina od tih jebenih gluposti mi se nikad nije svidjela. Frustrirajući se oko riječi na papiru, jedne noći u tri ujutro sam shvatio da sam ostvario pogrešan san. Više od svega želio sam da budem – pisac. Nisam znao ni zašto ni kako, ali u tom jednom nevažnom i ni po čemu posebnom trenu mi je postalo jasno da je ta prostorija koja je prazna u meni, sagrađena kako bi bila popunjena knjigama. Ne knjigama drugih autora, u tome sam nalazio radost ali ne i strast.. Ne – to su morale biti moje riječi. Odjednom me nije bilo briga za novac i bogatstvo, sve bih to dao u zamjenu za moj roman koji će se čitati trideset godina nakon što me ne bude.

Sljedećeg jutra sam ustao i provjeravajući mejlove, našao poziv na svadbu u Sarajevo. Tada sam otkrio i svoj drugi san – Anju.“

Podignuta ruka u publici i skoro nepristojno dobacivanje: „Izvinjavam se, gospodine, smijem li vas prekinuti sa pitanjem?“

-”Smiješ, naravno. I zovi me Saša molim te, ni ja tebe ne mislim persirati.”

-”Uredu, Saša. Ja se zovem Tea, imam petnaest godina i obožavam vaše riječi. Želim samo da vas pitam prije nego nastavite – da li ste ikada oprostili mojoj mami?”

Jeste li ikada dodirnuli utičnicu mokrim prstima? Neopisiv osjećaj, kao da vam kroz svaku venu u tijelu prolazi ledeno hladna voda i paralizuje svaku misao, svaki pokret i svaku drugu funkciju vašeg organizma. Sve što je postajalo u tom trenutku prestaje i sve o čemu možete misliti je – kako da što prije pobjegnete tom osjećaju.

Nešto slično je prošlo mojim tijelom skupa sa riječima te djevojčice. Gledao sam u nju, slabo razaznajući crte lice pošto je sjedila u zadnjim redovima te knjižare i slušao kako mi se krv salijeva u uši. Sve oko nje je utonulo u mrak i kao u halucinacijama, postojali smo samo nas dvoje. Tijela su nam se odjednom primakla i mogao sam je vidjeti jasno kao da je stajala tik ispred mene. Bila je neopisivo mirna, ni jedan jedini mišić na njenom licu se nije zategao. Kao da me pitala nešto prosto poput „koliko imate godina?“.. Zlatno plava kosa vezana u rep, na vrhu glave mašna boje kajsije i obrazi sa rupicama na ivici osmijeha, poput Anjinih. Nema dileme, ta djevojčica mora biti njena.

-„Gospodine, jeste li dobro“, čujem glas koji me doziva kao kroz vodu. „Možda me niste čuli, da vam ponovim pitanje?“

-„Čuo sam te“, rekoh suhog grla i usana. Glas mi je poprimio neku tanku, skoro uplašenu boju i bio sam siguran da cijela sala osjeća ono što i ja osjećam: najčistiju formu straha. 

-„Ne znam ko je tvoja majka a čak i da znam, ne odgovaram na lična pitanja. Danas me možeš pitati samo o knjizi“. Odlučno ustah sa stolice pa prelistah knjigu negdje na tri stotine i neku stranicu. „Sada ću nastaviti ako nemaš ništa protiv“, rekoh i popih par gutljaja vode. Ruke su mi drhtale ali morao sam nastaviti. Svi su, osjećao sam, znali šta se dešava ali ja sam svoju ulogu morao da odigram.

„Život je tako jednostavno postavljen, a opet, svako od nas u njemu pronalazi dovoljno komplikacija i u njima se izgubi. Cigareta je dogorijevala a moje misli sumorno lutale po svim mjestima u Sarajevu koje će mi nedostajati. Nisam im dozvoljavao da idu prema Anji i kada god bi tuda skrenule, bacio bi ih na neki drugi kraj svijeta i pretrpao recitacijama Tomaša u boji nikotina. Tog jutra, tog hladnog Sarajevskog jutra na drvenoj klupi željezničke stanice ja sam znao dvije stvari: prvo, do kraja svog života želim pisati i po mogućnosti živjeti od tih riječi. Ako budem radio išta drugo, izgubit ću razum. To je san koji mogu ostvariti i to je moj smisao u ovom životu. Drugu stvar koju sam znao tog jutra naučila me Anja – da bi čovjek postao pisac, u sebi mora nositi slomljeno srce. Mora izgubiti nešto veliko, nešto toliko veliko da poželi da se zatvori u sobu tamo unutra i dovijeka o tome piše. To nešto za mene je bila - Anja.

Voz je zviždao na  peronu a kondukter upozoravao da je vrijeme da krenu. Potegao sam posljednji dim, pogledao ka Avazovom neboderu pa bacio cigaretu u zrak i zakoračio u voz. Sa prvim nagaženim stepenikom i topotom kotača, postao sam pisac.“

-„Toliko za danas“, rekoh zbunjen i toliko smušen da nisam rekao ni hvala ni doviđenja. Samo sam sklopio knjigu i otišao iza improvizovane pozorice. Zapalio sam cigaretu i sklopljenih očiju sebi u bradu recitovao Pismo Venjički, kada je neko pokucao. Sjena iza staklenih vrata govorila je ono što je moj razum već znao – malena Tea je stajala sa druge strane.

Bože moj, pomislih. Postoji li mjesto na svijetu gdje se čovjek može sakriti od prošlosti?

Ako ste zainteresirani za čitanje kratke Jikook priče...

Već dugo razmišljam da objavim Jikook priču na nekom drugom jeziku osim na engleskom, ali nisam sigurna kako bi to ispalo. Jednom sam pročitala jednu kratku priču i nije mi baš lijepo zvučalo, ali ta je osoba samo direktno prevela što je netko drugi napisao pa nije imala mogućnosti za previše adaptacije.

Ja bih isto tako prevela jednu moju kratku priču ( ali bih ju i prilagodila da ljepše zvuči) i objavila ju na stranici asianfanfics na mojem korisničkome računu ReinaPea.

Već mi je nekoliko osoba izrazilo želju da žele pročitati tu verziju moje priče te ako je netko još sa ove stranice zainteresiran, molim vas da mi pošaljete poruku ili tu ili na asianfanfics ( ako pošaljete na tumblr možda će mi trebati par dana da odgovorim). Osobe koje žele pročitati moju kratku priču moraju imati korisnički račun na toj stranici jer će priča biti na “invite only” tj. samo osobe koje ja pozovem imaju pristup.

Željela bih stvarno čuti iskrena mišljenja kako taj prijevod zvuči, ako se čitateljima svidi mogla bih prevesti još svojih Jikook priča sa engleskog jer ih imam dosta.

Još jednom ponavljam, ovo je korisnički račun na kojemu će ta kratka priča sa oko 1000 riječi biti objavljena: ReinaPea

Ako imate bilo kakva pitanja, slobodno pošaljite poruku :)

Da prestane bol u grudima

U našem rječniku postoji oko 400 hiljada riječi.
Ruku na srce, ne znam ih baš sve.
Čak možda, ni polovinu.

Rječnik nije neka knjiga za čitanje,
Ali rado bih prelistao poneko slovo, poglavlje 
Da pronađem riječ koja te opisuje.
I mogao bih onda, 
Po onom starom romantičnom običaju kazati:
“Ne postoji riječ koja te opisuje.”.
To su,
Oprosti na izrazu,
Čiste besmislice i gluposti.

Rječnik mi, stoga, baš i ne treba.
Opisat ću ja tebe već nekako.

Samo se bojim:
Nikad neću stati da nabrajam.