Mansfield Park (1999) dir. Patricia Rozema

hi here’s a lot of pink

reblog if u save!

DNA is magic.

Jebem li ga, budalo, sto sam ga volela ne znam.

Ispijam pivo, limenku po limenku, zbunjena, zbog cega univerzum ne daje da budem sama. Da me pusti, da ga pustim. Zasto ga sanjam i zasto svako vece zelim da mi se ispuni cudo. Jer on je moje cudo.

Ne znam, Teodora, iskren da budem, u startu si se sjebala, kaže on meni, mrtav ozbiljan, ja i ne verujem da je to bila slucajnost. I sama znas da je morao da ti se dogodi, pa makar ga mrzela citav zivot. Morala si da sazris. Hajmo dalje, kaze lagano, kao da je to sitnica.

A sta ti tu ne razumes, jebeno? pitam ga, svojim besnim glasom, nedovoljno besnim da shvati ono sto osecam. Jesam, sazrela sam, ali volela sam ga, dodjavola. Ti znas i sam koliko je meni tesko da volim nekoga, a ti si njega sabotirao od samog pocetka! Ja sam znala da je los, ali to nije bio nacin..

Da, sabotirao sam ga, Teodora, jebeno! Meseci su prolazili, ti si od najsrecnije devojke koja skace hodnicima gimnazije na neki tehno i pokazuje srednjake profesorima iza ledja, dosla do devojke koja me zove u 3 ujutru uplakana govoreci kako ne vidi izlaz. Kada si dopustila demonima da te pobede? Ne shvatas li da je on jedini demon u tvom zivotu?

Aman, Strahinja, zasto ga toliko mrzis!? Bila sam najsrecnija sa njim, jesam! Secas li se jutra kada je dosao u Padrino da bi me video? Secas li se kada je doleteo na dva minuta da mi pozeli dobar dan? Secas li se,jebeno, kada me je cuvao dok sam se svadjala sa tobom? Ne secas se? Ja da.

Jer ako se ne secas, kazem ti, meni je tesko i nezamislivo voleti nekoga..

- Verovatno zato nisi volela mene..

Molim?

- Zasto ga mrzim? Jer sam mu dopustio da te voli onako kako sam ja trebao.

Molim?

Jebiga, Teodora, citav zivot ce mi proci a ti neces znaci sta osecam. Verovatno zato mene nisi volela, jer ti je tesko da volis. Verovatno ga i ja zato mrzim.

Ustaje, jedvacujno, ostavlja pivo na stolu, uzima telefon, i krece ka vratima. Osecam suze u roznjacama, ali nemam ni reakciju.

I da, secas se onog cveca koje si dobila od njega, rekla si ‘kao da je znao da mi je omiljeno!’ ko li mu je rekao koje cvece volis?

I za kraj, secas li se, ogrlice koju si dobila od njega, kada si na predstavi bila najbolja, ugravirano tvoje ime i privezak balerine?

Ugravirao sam ime, a privezak sam narucio da se napravi specijalno po tvojim proporcijama. Dao sam mu je uz poruku ’ nauci da je volis, makar te ja ucio, njena sreca mi je najvaznija.’

Sabotirao sam ga, Teodora. Bio sam los, jesam. Verovatno me zato, i nisi volela.

I na tren, cuje se tihi povetarac, otvaranje vrata, a onda jak udarac istim. Na gornjem delu vrata bila je zalepljena ceduljica sa recenicama “ I onda kada kad sam ga mrzeo, tebe sam voleo vise. Ispod stola, u kutiji, je sve sto ti nikada nisam rekao. Znas, Teodora, ja umirem. Necu ti reci u kojim bojama cu izdahnuti.. nacrtao sam tvoj portret. Svakog dana sam crtao, kad god bih te video, a ti nista nisi znala. Pored kreveta, iza gitare. Sklopio sam to u jednu celinu. Barem me u tome nije nadmasio. Ja sam ipak jedini, koji zna za tvoj beleg iza uha, i mali mladez na butini. Poljubi sliku kada je pogledas. Oseticu poljubac kroz boje na platnu. Znas, Teodora, ja umirem.

I neka to bude zadnja stvar koju ces za mene uraditi. Poljubi me izdaleka. Nek platno bude nasa reka. Izvini,

verovatno sam ga mnogo mrzeo. A i ti me verovatno, zbog toga, nikada nisi volela.”

ultravioletna

džep

//izvukla sam iz ormara...

jaknu, koju sam poslednji put nosila baš kad sam bila sa tobom. divno veče beše.

i dalje miriše na tebe. i to je baš lepo iskreno.

pronašla sam svašta u tim dubokim džepovima...

paklu cigareta, potpuno praznu. sećam se tačno te poslednje cigarete. nisi hteo da je uzmeš, jer valjda, uzimati nešto poslednje donosi nesreću. stoga smo je zajedno završili.

našla sam i onu izgubljenu, gumicu za kosu. stalno si mi se smejao što nosim baš te gumice, kao da ne postoje one normalne.

našla sam onaj poljubac na autobuskoj stanici, pred rastanak. ali onaj, rastanak 'vidimo se sutra'. kad bi samo znao kako mi je taj rastanak teško padao... nisam ni slutila koliko će tek biti teško kad odeš kući, na kraju tog promenljivog leta.

posle bih se cele noći prevrtala u krevetu, zamišljajući te u njemu, sa svoje desne strane.

setila sam se i onog mračnog autobusa kojim sam se dovezla do mesta našeg uobičajenog sastanka. imala sam leptiriće u stomaku, iako smo već dobro poznavali jedno drugom usne, jezik, zube i vrat.

našla sam u istoriji tvoj poziv i sasvim razgovetno čula 'kasniš već pola sata'. i na kraju, našla sam sebe u toj jakni, kako me grliš u njoj i ljubiš. bože, šta bih sve dala da to opet radiš. šta bih sve dala da si ovde, gde u stvari i pripadaš.

nedostaje mi svaki momenat, bio on lep ili čudan.

i idem kroz grad tako, i lagano shvatam da smo svim tim putevima prošli.

samo mi je krenula bujica uspomena.

osetila sam celu tvoju težinu na sebi, pa sam se onda na trenutak stvorila u onom parku gde smo samo sedeli. i onda se opet vratila na ono o čemu ne treba da se priča.

i ne verujem da jedan tako sasvim običan džep može da mi vrati u dvadesetak sekundi celo leto. ceo trip, miris, hladan vazduh pokraj Ade, Beograd leti. ne spominjem Beograd slučajno.

nećete mi verovati, naučila sam da volim kišu, koju sam mrzela.

po kiši inače negde žurim, saplićem se, ali ne danas. danas je bila lepa. nije mi više depresivna, čak mi unosi neki mir.

i dok sam šetala pogledala sam na svoj stari, pohabani sat. bilo je negde oko pola jedanaest. gledala sam kazaljku kako se kreće. svakim njenim pokretom mi je on sve bliže. tik, sekundu je bliže trenutak našeg susreta.

i svuda ga pronalazim, u svakoj knjizi, pesmi... samo još da ga pronađem pored sebe kad se probudim, i ništa mi više ne treba.

on, ja i Beograd. ali onaj naš Beograd iz snova, kakav mi znamo i želimo.

Zavoljet ćeš jednom,

manju budalu od mene,

i biće ti drago,

jer će uvijek znati kako da te nasmije.

Zavoljet ćeš hrabrijeg,

otmjenijeg,

sigurnijeg,

i nikada nećeš plakati.

Pamtit ćeš samo velike stvari,

sa dvadeset šest ćeš se zaposliti,

i proslaviti u krugu porodice,

bit će tu,

ja ne.

Ja uvijek kasnim,

jer protiv stvari nekih se ne može.

Čekaju te divne godine,

rizikuj u mladosti,

da bi sigurnija bila u starosti.

Sa dvadeset i osam ćeš se udati,

i bit ćeš divna majka

svojoj djeci.

Bit ćeš borbenija,

stabilnija,

imat ćeš dva razloga više da opstaneš.

Imat će tvoje oči oboje.

Sa trideset te čekaju slatke nevolje,

prvo izbijanje zuba,

prve neprospavane noći,

i prve izgovorene riječi.

Imat ćeš na koga da se osloniš,

kada krene pravo nevrijeme.

Bit će tu,

ja ne.

I u tome se razlikujemo,

i po tome ćemo se uvijek razlikovati.

Jer…

Jedno vrijeme svog života provedeš stvarajući,

drugu polovinu trošeći,

a ja uvijek rizikujem,

sa mnom bi sve i ništa imala,

ogoljenu dušu,

i veće snove od života.

A ne bih oprostio sebi,

da zavoliš opet takvog skota…

Nemoj se okrenuti, možda ne preživim.

Čuvaj se.

#a mood

Loved you first.

Cougar Town, We Stand a Chance (S05E13)

mozda sam samo zanesena tobom trenutno

mozda me prodjes nekada

a mozda i zauvek ostanem zeljna tog osmeha koji budi onaj uspavani svet

i nastavim da te gledam

tako dalekog

tudjeg

Ne trebaš mi.

Čuješ, ne trebaš mi.

Idi sada od mene.

Nisi bio tu kada sam te stvarno trebala.

Teško je odrediti to stvarno,

nisam devojka koja za puknutim noktom plače.

Teško je primetiti, osetiti moj bol, a ponajviše tugu.

Idi, ne trebaš mi.

Ne, zato što te ne volim,

štaviše voleti nekoga u toliko dimenzija - nije česta pojava.

Znaš, moja osobo,

kada si mi rekao da ćeš biti tu i kleo se da to stvarno misliš,

nisam htela da verujem.

Prevario si me - poverovala sam.

I iste sekunde..

..iste sekunde sam shvatila da je greška.

Otići ćeš, svi odu,

pre ili kasnije.

Zbunjena sam.

Nisam nikada bila od osoba koja odlazi. Kada kažem da sam tu, jesam.

Ubiti sa tobom/za tebe, saslušati, zagrliti, provoditi vreme pa čak i igrati kolo na sred centra Knez Mihajlove.

Znaš takva sam.

Zbunjena sam.

Jedno radiš - drugo pričaš.

Znaš, odavno sam slomljena i ne,

nemoj da misliš da očekujem da me sastaviš.

To odavno nije moguće.

Budi uz mene.

Pored mene.

Zagrli me.

I skuvaj kafu.

Samo me nemoj slamati još više,

jer znaš,

moja osobo,

tebi sam dopustila da dopreš do mene.

A veruj mi,

to se nikada ne dešava.

—

šta ako smo bili suđeni, ali smo ipak sve do bola sjebali?

?

sreo sam je danas

nju

nekad moju vilu tužnih očiju

sakrila je pogled iza pramenova kose

a ja sam osječao po tonu njenih koraka

koliko me u njoj još uvijek ima

činilo mi se da je htjela zastati

možda nešto reći

ali je samo neki grč bola njenim licem preletio

zaledio joj osmijeh

i ona je produžila dalje

nije se okrenula

znam je

ne okreće se ona nikada

znam i zašto

ja sam još uvijek njena bol

koji i dalje nosi na duši kao ožiljak koji ne zarasta

samo to preda mnom ne pokazuje

rekla je jednom da sam ja njena kazna

samo sam se nasmijao tada

a sada

sada sebe trujem krivicom zbog tuge u njenim očima

nije preboljela

vidim to

po tišini koja među nama gradi zidove

ona se povukla u svoju tamu

obnavljajući ruševine unutar sebe

sama nosi svoju bol

kao teret sudbine

ponekad poželim samo još jednom da njeno lice uzmem u svoje dlanove

da u njenim očima pronađem sebe

a znam da je to nemoguće

ta ogledala ja sam razbio

bolje da produžim dalje

da zaboravim

odem

ipak

samo sam htio da joj kažem:

“oprosti sebi i kreni dalje, vilo moja

zar je tvoja magija zaspala

skini okove tuge i poleti

nekome ko će te znati voljeti

onako kako ja nisam mogao

i smio

a samo Bog zna da sam želio”

ali kasno

njeni su se koraci niz ulicu gubili

a meni se samom činilo

da negdje u dubini sebe još ih mogu čuti

kako bolom odzvanjaju

samo sam prošaptao

“budi mi sretna, vilo tužnih očiju”

Teško je voleti me

jednom me je

neko

prejako grlio

i gotovo sam se ugušila

od silne pažnje

neko drugi je pak

to činio preslabo

pa sam sasvim lagano

iskliznula

iz njegovog zagrljaja

sve reči koje lepo zvuče

napamet već znam

i odavno ne verujem

u njih

umem da ubodem

ako mi preblizu priđeš

prećutim sve što isplačem

pa me gubiš

ne znajući ništa

o tome

sve zato što

me niko voleo nije

kad mi je to

najviše trebalo.

Želim da znaš

da ću razumeti

ako i ti

prestaneš

odustaneš

i odeš

ne očekujem od tebe

da me sastavljaš,

naučiš da budem voljena

to sama moram da shvatim

al’ ti grliš

baš kako treba

nema bodlja

kad sam sa tobom

ničega me strah nije,

šta znam

tebi možda i nije teško

voleti me

REBLOG IF YOU HAVE STRETCHMARKS

This way girls and boys can see they’re not alone. I have them and this would help me see that.

-Day 391

when he remembers the small unimportant details about you

Ne, nije satkan po vasim nacelima

Po vasim muzickim zeljama

I mozda zato nije dobar za mene, zar ne?

Mozda pije, mozda puno puno pije

I mozda malo vise pusi nego inace

A vi bas ne volite duvan

Ni preterivanje u alkoholu

Pa je zato on los, jer, eto, u tome vidi spas

Mozda se malo glasnije smeje

I mozda me nosi po ulicama naseg kraja

I mozda sa mnom trci po kisi

I mozda jednostavno, eto, nije prosecan

Pa vam zato smeta njegova blizina?

I zato, mozda, nije on za mene

On nikada nije digao ruke

Od onog sto istinski voli

A mene nije stigao da zavoli, nismo se razumeli

nije stigao, jer ste nas prerano otrovali

Vi mene, a ja njega

Ma sta ‘los je on’ sta?

Nikad niste videli ali taj isti covek

Mi je ljubio svaku ranu na telu

Svaku ranu na dusi

ljubio je moje okove

poljupcima me od istih oslobadjao

taj covek je, znao da zapali cigaretu

da povuce dim,

i onda od dima stvori nas, i nasu ljubav

taj isti, los, zao covek

znao je da oseti svaki moj uzdah, svaki moj pad, moje niske udarce, moje strasti

znao je da zagrli recima

Cvrsto obgrli dusu

i ne dozvoli da crni gavran stane na polje mojih misli

znao je i da umire, da umire od svega sto mu se desava

i da me opet posmatra i grli

Kao da sam jedino ono sto se jednom rečju spas zove

ma zasto je on los, dodjavola, pitam vas?

otrovali ste me

Sipali i sipali

Svakoga dana

a ja kao naivna, mala devojcica koja se u meni krije

o kojoj je on vesto cutao

jer je znao da ce ga ona izdati

gutala sam taj otrov kao da ce me jedino to u zivotu odrzati

i nakratko sam se izgubila.

a dovoljne su bile i sekunde

i stotinke, i najkraci momenat ovozemaljske propasti

da izgubim tog loseg i zlog coveka

jer nije bio po vasim nacelima..

I nije ispunjavao vase muzicke zelje..

zato ih danas ispunjava..

nekoj koja je odavno naucila da sa njim sve mozes biti

ali naivna mala devojcica…nikada.

ultravioletna