Želim samo da čujem kako si…

Zapravo, znam kako si.

Želim samo da te čujem…

Znam da nemaš ništa da kažeš…

Želim samo da čujem kako dišeš,

ostao sam bez vazduha.

Jedino čega se sjećam si ti.

Jedino što sam doživio je ljubav.

Toliko o meni.

Kada bi nekim čudom, pitala kako sam, istog časa bih, znam sebe, zaplakao i pitao:’’Znaš li, da sam htio da postanem neko, ne zbog sebe, već zbog tebe, da te budem dostojan, da me se ne stidiš, da imaš s kim da budeš srećna, da imaš s kim sve ono što ne možeš sama, da ima ko da ti za sve bude kriv kada si loše volje, da ima ko da ti kaže da si ljepša bez šminke, da imaš s kim sve ono što smo propustili, jer smo zajebali, jer sreći nismo dorasli, jer smo uradili onako kako je pametnije, a ne onako kako je ljepše? Znaš li, da sam jedva čekao da pitaš kako sam da bih ti rekao da hoću da umrem, ako već nisam, da ne mogu da nam oprostim što nam je bilo onako lijepo, da jedva čekam da završim ovaj glupi monolog i da te zagrlim ljepše i čvršće nego ikad, da kažem izvini što je izgledalo kao da te više ne volim, da te pitam šta si planirala da radiš do kraja života, da kažem crko dabogda ako ne budeš najsrećnija.’’ Ali ona, znam je, neće pitati kako sam, jer ne želi da sluša moj glupi monolog o sreći i pravdanje zašto nisam postao neko ko bi je bio dostojan i koga se ne bi stidjela…

Mislio sam da nije dovoljno jaka da izdrži ono što nosi moj život.

Odlučio sam da odem.

Pitala me je zašto? Rekao sam joj razlog. Rekla je samo u redu.

Kasnije sam saznao da par godina nije imala nikog, zaboravljajući mene.

A ja sam sumnjao u njenu snagu.

Sve što sam imao, stalo je u jednu fotografiju s njom.  Nisam ni slutio da nam je poslednja.

Zanimalo te šta mi nedostaje. Dosta je bilo znatiželje. Morao sam da te zavolim, a sada moraš da odeš da bi saznala odgovor.

Usamljen sam, pa se glupiram sa uspomenama. Drugih nemam, osim onih sa tobom, pa djeluje kao da ne mogu bez tebe, a zapravo ne mogu sa sobom. Nisam te poslušao, ništa tvoje nisam bacio. Ne umiješ više da mi nedostaješ, radim to tek da ubijem vrijeme, volim ponekad da se sjetim da sam bio živ.

27.

Daj mi nekoliko dana mira u tvojim rukama. To mi je strašno potrebno. Iskrzan sam, izlizan, iscrpljen. Posle toga mogu se suočiti sa svetom.

Henri Miler

!!!

— Vanshni

— Vanshni

— Vanshni

Moram ti reci jednu stvar. Al cuti, nikome ni rec o tome. Zazmuri. Ne, ne viri. Cvrsto drzi oci zatvorene. Sad oslusni. Cujes? Ne, naravno da ne cujes. I ne, naravno da ne vidis. Ali razumeces, ako ti kazem da tako izgleda dan bez tebe. Gusenje u mraku i tisini.

Vanshni

—