Mislim da ne razumeš. Ja nisam prihvatila sve njegove mane i bezuslovno mu pružila ljubav kao što se priča - da je to jedino pravo i istinski. Znam da nije. Znaš i ti, takav, dok me gledaš kroz staklo polomljene čaše iz koje si pio belo vino, znaš a i večno ćeš znati da ja ne prihvatam ljude tek tako. Da se ne prostirem onoliko koliko mi se (ne) daju. Da nije u mojoj prirodi da ga volim dok on meni ostavlja mrvice svoje ljubavi posle svakog doručka na kom se hranio mojom lepotom i malo po malo, kao moljac zimi - izgrizao suštinu ljubavi koja sam ja. Ti znaš, jedini znaš, da nije dovoljna sva ta ljubav koja obara kulu od karata, koja pomera planine i zapljuskuje obale, budi Zevsa i hrani ga svojim rukama - da ja pređem preko onoga što si. Što je. Misliš da sam ga toliko zavolela da bih mu oprostila i ono što ni slikar svom modelu ne bi, misliš da bih mu dozvolila da platno oboji bojama koje nisu naše i misliš da zatvaram očima pred njegovim ponosom i egom, zato što si me povredio onoliko koliko je dovoljno da svaki sledeći put budem rezervisana a opet -  opraštam sve kad se istinski zaljubim. Znaš da grešiš, ali se ne usuđuješ da priznaš. Meni ne moraš, ja znam pravu istinu, ona je u meni. Priznaj sebi, jer je krajnje vreme da postaneš ono što sa mnom nisi bio - iskren i pošten čovek. Danas sedim ovde sa tobom, u ovom istom restoranu, za ovim istim stolom za kojim smo sedeli kada sam ti prosula vino na košulju a istinu sasula u lice. Samo što sada nemam 16 godina i sada me ne možeš povrediti ni da me raniš isto onako kao što ranjavaš druge devojke. Ja nisam druga. Nisam ni prva. Nisam ni ono što si želeo da budem a definitivno ni ja nisam ono o čemu sam sanjala da ću sa tobom biti.Pa ću te ovim putem, ovim razgovorom zamoliti da odeš i da budeš to što jesi daleko od mene jer, veruj mi, nešto jače od nas nije želelo da ti večno pripadam. I hvala mu, ko god da je, što mi je omogućio da nakon tebe ponovo volim, kao da sam ponovo rođena. Verovala sam da se to nikada neće desiti a onda je vetar par puta pomerio lišće… i ja sam ponovo zavolela. Zato ne razumeš - jer nikada nisi bio čistog srca poput mene.  Ustao je, bacio zadnje pare na sto u nadi da ću se bar sažaliti nad njegovom napaćenom dušom, pogledao me, poneo flašu vina sa sobom i samo rekao “Možda si ti naučila da ponovo voliš ali ja sam sebi oduzeo sve ono što sam tebi pokušao da uskratim.. da sam to znao, nikad ti ne bih dozvolio da me voliš.” ultravioletna

reinkarnacija

Mnogo sam mrzela trenutke u kojima mi neko jasno stavlja do znanja da ne zaslužuje moju pažnju, ljubav, bilo kakva osećanja. Ja sam stvorena da bih volela, čovek bi se uplašio kada bi znao koliko sam sposobna da nekome stvorim svet u kom bi bio najsrećniji. Dom, mesto na kom je uvek siguran. Negde sam pročitala “Ja ću od ljubavi umreti.” I zaista, ako umrem neka bude od toga. Ionako nikada u ljubavi nisam sreće imala. Onda su dolazili kod mene svakojaki i govorili kako nisu spremni, ne za vezu, te smo izgovore prerasli, meni su dolazili sa onim “Nisam spreman da osetim toliko ljubavi” izgovorom, samo zato što su znali da ne bi mogli da mi pruže istu. Jer nijedan od njih nije želeo da me upozna, samo su želeli da imaju Teodoru. I mislili su da je to lako. Nikad nije bilo, samo su sebi stezali omču oko vrata. Kada bi im konačno prerezala grkljan, mene više ne bi bilo tu. I niko za njima ne bi plakao, zato su se tako mrtvi vraćali meni. I momenta kada bi pokušali da se vrate, ja bih se pravila da im ni ime ne znam. Jer su za mene odavno izbrisani, ja ne patim ni za kim, ne zato što ne želim već zato što ne umem. I kad odu i kad su tu, ja patim samo za sobom. I to je jedina vrsta patnje koja moje vene obuzima. Objašnjenje za to je prosto. Zašto bih patila za nekim ko ne želi da ga neko voli? Tu je sav sjeb. Uvek sam se zarobljivala u tvrđave okovane karikaturama momaka koji žele da budu muškarci. Ni većih dećaka ni manjih muškaraca nisam videla u svom životu. Ni dan danas mi nije jasno zašto je to tako ali univerzumu, Bogu, horoskopu i svim ostalim silama koje su se borile protiv toga da osetim ljubav za koju sam spremna rođena, imam da poručim samo toliko - Uspeli ste. Nije ovoj mojoj ruci suđeno da miluje tuđe obraze dok ispija viski i da ih sutra zatekne na istom mestu. Da dodirne cvet koji joj je ubran s ljubavlju, da nisam videla kako cveće druge devojke dobijaju, verovala bih da je to samo još jedan mit. Ili nečiji hir. I znate šta? Nosite se. Skupite sve svoje stvari i nosite vaše prljave, polomljene kofere van mog života. Jedina sila koja će od danas da upravlja ljubavlju mog života biću samo ja. I zabole mene za onu ljubav prema nekome muškarcu. To smo poglavlje zatvorili.  Od danas postojim samo ja,  i jedina ljubav vredna pomena biće ona prema meni. I ako neko poželi da me zbog toga osudi, samo napred, ne čujem vas ni da ste metar od mene. Ja sam odavno reinkarnacija Van Goga.

ultravioletna

"My mother told me once: I still remember you as a little girl, who overwaters the plants because she doesn‘t know when to stop giving."

uvijek sam imala “mindset”

ako volim ljude još više možda se i promjene

istina je

ako vas ljudi vole, promjenit će se

U rijetkim trenucima sam znala poželjeti da sam drugačija, da manje volim ljude, da im manje vjerujem, da sve u životu primam s dozom rezerve, da me manje bole tuđe boli, da vratim zlim, podlost podlošću,  mržnju mržnjom…

Kako se osjeća čovjek koji puca na domovinu?

Prije par dana objašnjavala sam malom rođaku šta znači “domovina” .

- Znaš to ti je nešto što je tvoje uvijek i zauvijek, nešto što ti niko ne može oduzeti i gdje god da si, domovinu nosiš u srcu.

- … nešto što ti niko ne može oduzeti … - ponavljao je naglas . A što ako pucaš na svoju domovinu ? - upitao me je

- Molim? -bila sam zatečena pitanjem

- Mama mi je pričala kako su neki loši ljudi u ratu pucali na svoju domovinu. Kako su se oni osjećali tada ? - pitao je opet

- Ja … Ne znam zaista … Ne znam kakav je to osjećaj ali mora da je grozan. No, ne razmišljaj o tome, to niko ne radi više, ne brini .

Malo me je iznenadilo pitanje. I razmišljala sam o tome poslije. Ali ,ne dugo.

 Došla sam u tvoj stan i zatekla te kako spavaš na kauču, skupljen dok čvrsto držiš deku kojom se ja uvijek pokrivam kad sam kod tebe. Kupio si nam rucak i moj omiljeni puding od čokolade. Mislio si na mene. Sjedim i gledam te kako spavaš, kao dijete. Ti si moja domovina, šapućem i ljubim te u čelo. Od tebe nikad ne mogu otići. Tebe mi niko ne može oduzeti. Sad shvatam smisao smisla. Ti si moja domovina, ponavljam.

Ali, nekad stvari ne idu po planu. Razmišljam o svemu i vrtim film na sto načina u glavi dok stojim ispred tvog stana. Čekam da mi izneseš i onih par mojih stvari što je kod tebe još ostalo. Ja sam tebi sve tvoje vratila. Ne mogu da se pomirim sa svim, sa rastankom, sa krajem jednog divnog načina postojanja. Ne znam kako da sklapam rečenice bez onoga “ ti i ja ”. Jer ti i ja više ne postojimo. Stojim i čekam da izadješ, očima naredjujem da sakriju suze i srcu da ako može , istog trena prestane raditi.

- Eto, to bi bilo to. Izvoli . - pruzas mi paket pun mojih stvari. Ako nemaš ništa za reći više, onda … - Nemam. -prekidam te .

I par sekundi nakon što si mi se zauvijek izgubio iz svojih vrata, shvatam da ipak imam nešto za reći. Upravo sam shvatila, kakav je to osjećaj pucati na domovinu . Kako je gledati da se ruši ono što si vec dugo gradio vlastitim srcem i dušom . Sad mogu odgovoriti kakav je to osjećaj; ni približno jednak onome da u tebe neko puca …

Prozirne stvari, Vladimir Nabokov

Ja sam ispod onog svega što nisam, i iznad onog svega što jesam, i u sredini onoga što ću tek da budem.

Ja sam parče beskonačnosti i apsolutna sadašnjost, dio prošlosti i cjelina budućnosti.

Ja sam tunel kojem je potrebna svjetlost, i svjetlost kojoj je potreban tunel.

I ispričana priča, i nedorečena pjesma, započeti roman i poderana knjiga.

I skrivena rijeka u moru, I more skriveno na Zemlji.

Ja sam planina koja hodi zemljom i oblak koji leti nebom.

Ali samo jedno nisam - ključ, koji otvara vrata srca i uma, pa ne mogu ništa bez toga da budem, osim svega.

ne znam kako izgleda uravnotežen život kad sam tužna  ne plačem iz mene lije kad sam sretna ne smijem se blistam kad sam ljutita ne vičem gorim

dobro kod ekstremnih osjećaja je  da kad volim dajem im krila doduše to možda i nije  tako dobro jer  uvijek me napuste a da tek vidite kakva sam  kad mi je srce slomljeno ne tugujem lomim se

Tako nekako

I love tumblr. Why? Because I can be horny or depressed in peace.

and everyone else scroll by like “shit me too”

list of priorities for 2020:

1. me

thats it, just me.

uyu, öl ya da unut

Moja nana ima običaj da kaže

Stišaj se malo

Ne moraš da odgovoriš na svaku

Progutaj i prećuti

Stisni zube nekad

sve se svodi na isto

a ja ne umem

i ne želim da naučim

kako da se smanjim

izgubim i utišam.

predugo se gradim

da bi me neko rušio

Gubitak voljene osobe jednak je amputaciji vlastite ruke.

I za jedno i za drugo, u početku ne vjeruješ da se dešava baš tebi, potrebno je mnogo vremena da se pomiriš sa činjenicom, da nije više u tvom životu.

Nakon tog procesa, potrebno je mnogo vremena da naučiš iole normalno funkcionisati bez iste, bilo ruke ili osobe.

A nakon toga ništa neće biti isto, jer gubiš dio sebe.

Gubitak voljene osobe srazmjeran je fizičkom bolu.

34.

mislila sam da je najteže

biti sam

ali zaista

je ustvari

teško

biti nečiji

jer kada si nečiji

uvijek si njihov

i kada to više nisi

i kada ne želiš

i kada ne možeš više da dises

i tada si nečiji

i kad nemas snage za dalje

i kad si sam

nečiji si