TU CORASON

Prica kaze da je Franc Kafka sreo devojcicu u parku gde je svakoga dana setao. Plakala je. Izgubila je lutku i bila je nautesna. Kafka se ponudio da joj pomogne u trazenju lutke, pa su se dogovorili da se nadju na istom mestu sledeceg dana. S obzirom da nije nasao lutku, sastavio je pismo u lutkino ime i procitao ga devojcici.  “Molim te, ne zali za mnom. Krenuh na put da vidim svet. Pisacu ti o svojim dogodovstinama.” Bilo je ovo prvo u nizu pisama. Kada bi se sreo sa devojcicom, Kafka joj je citao ova pazljivo osmisljena pisam o izmisljenim avanturama voljene lutke. Devojcici je to pruzalo utehu. Kada je susretima dosao kraj, Kafka je devojcici doneo lutku. Ona naravno nije bila ni slicna izgubljenoj. Na prikacenoj poruci pisalo je: “Putovanja su me izmenila…” Mnogo godina kasnije, sada vec odrasla devojka, nasla je skrvieno pismo u lutki. Sazetak tog pisma bi glasio: “SVE STO VOLIS CES JEDNOG DANA IZGUBITI, ALI NA KRAJU, LJUBAV CE SE VRATITI U NEKOM DRUGOM OBLIKU.”

recisumojeigracke (via recisumojeigracke)

(via tamic87)

Dreams (via minaminculi)

- recisumojeigracke (via recisumojeigracke)

Pismo koje je jedan otac dao svojoj kćerki na dan njenog vjenčanja. ❤

Pismo koje je jedan otac dao svojoj kćerki na dan njenog vjenčanja. ❤

Crni Dijamant (via crni-dijamant)

i’m happy

Kako izgleda odlazak studenta na fakultet u drugi grad: Brojiš dane da konačno odeš, jer ti je sve dosadilo; i grad, i ljudi, i stalno zapitkivanje u kući- gdje, šta, kako, s kim. Želiš malo slobode i samoće. Noć prije sve zapakuješ, skakučeš po kući, dogovaraš se sa prijateljima kako ćete, gdje ćete, šta ćete sve raditi. Svo to vrijeme ne obraćaš pažnju na mamu koja provjerava da što god ne zaboraviš i uopšte ne vidiš suze koje krije u očima. Tata koji inače ne priča puno, tu noć je posebno šutljiv,bori se sa nekakvim mislima i tu i tamo te nešto pita. Svane novi dan… Isprazniš sobu, pospremiš krevet, torbu na rame, vučeš kofer za sobom i opet ne shvataš kako to nije samo pražnjenje sobe. Dok… ne siđeš niz stepenice i ugledaš mamu na vratima kuće kako ti u suzama govori da se čuvaš, javljaš i da ti je spakovala tvoju najdražu hranu.Tu je negdje ubacila i nešto para ( da otac ne zna), malo sa strane da ti se nađe. Tek tad te stegne u grlu i shvataš da to nije samo odlazak na par mjeseci, godinu. Ti, odlaziš, sam, u nepoznato - koliko god ti se poznato činilo. Od tog momenta stalni odlasci i vraćanja dio su tvog života. Izlaziš, pokušavaš skriti suze koje bi mogle da teku kao voda iz česme, ali mamin pogled, zagrljaj i osmijeh umotan u suze…To je nešto što svako može zamisliti kada pomisli na svoju mamu. Jedinstveno i neopisivo. Odlaziš i u glavi ti je samo jedna slika: tvoja mama na pragu kuće, maše, uplakana, ali i nasmijana - da te opet nekako pokuša utješiti. Konačno si otišao. Lijepo je. Ne fali ti ništa.Sve su ti pružili i pružili bi ti više da tražiš. Samo ti sad ponekad zafali ono majčino zapitkivanje. Poželiš da te neko pita šta ima i kako si, da te neko dočeka kad se vratiš sa fakulteta ili samo da neko pospremi onaj sto nakon ručka. Uhvati te nostalgija noću pa gledaš slike dvorišta, psa, mačke. Prisjetiš se onih noći kad ste pili kafu i smijali se više od djece u vrtiću koja nemaju pojma zašto se smiju, ali sreća je očigledna. Sjetiš se svog grada i ulica koje poznaju tvoje korake. Lijepo je, ali teško. Na početku.Navikneš, jer kažem - lijepo je, ali studenta koji dolazi iz drugog grada nikad ne pitajte zašto živi za određeni petak i zašto mrzi riječ nedjelja.

Dobro jutro tugo suđena. 😏

Vrhunac poverenja je spavati sa nekim.Ne mislim seksualno nego ljudski, prijateljski, bratski.Kada ti neko veruje i uspava se pored tebe.Dozvoli ti da se ušuškaš pored njega,sa ti zaspi na grudima, ramenu,ili ti njemu. To je čista ljubav.Kada ne smišljaš kako nekoga da skineš,i kada ne gledaš u njemu telo.Nego biće željno topline, pažnje, bliskosti.Nekoga sebi ravnog.Koga toliko voliš i ko ti je toliko drag.Da te raduje svaka sekunda sa njim,da ti je stalo da mu bude toplo i lepo. Zato je sam taj čin zajedničkog ležanja,Ili spavanja nešto najlepše na svetu.Kada osetiš zaštitu u nečijem zagrljaju,da brine o tebi.Ima nešto posebno u svemu tome.Zato ljudi spavaju sa psom, mačkom.Sam taj proces uspavljivanja pored nekoga nosi u sebi nešto fascinantno,najveće moguće poverenje kao vrhunac intimnosti,bliskosti. Tu se ispoljava najlepše u čoveku.Potreba da voli i bude voljen,prihvaćen,zaštićen. Što je čovek udaljeniji od sebe,teže pušta ljude uz sebe.Otuda takva glad za nežnošću,pažnjom,toplinom.

Večeras možemo na kafu u neki od sarajevskih kafića, kafu na kojoj ćemo diskutovati ozbiljne stvari tipa kako škrge funkcionišu ili da li je moguće mehaničkim organima živjeti vječno, a naši telefoni će stajati u posudi pa ko prvi uzme svoj - plaća ture. Ili na planinu - ruksak, par sendviča, krema protiv komaraca i dekica, sve strpamo u gepek i krenemo, bez heštega, storija i tagovanja. Ako ni to ne voliš, možemo na svirku na kojoj se pleše, prosipa piće, pjeva i skače, a ni ti ni ja nećemo držati telefon uperen u bend.

Šta misliš da napravimo ljubav sa pismima i skrivenim stiker porukama umjesto vibera i slanja pjesama sa sugestivnim refrenom? Da čitamo knjige umjesto statusa? Da mi dozvoliš da ti donesem ružu i jeftine čokoladice, da gađam prozor kamenčićem u nadi da si budna i da ćeš izaći, da šetamo sa rukama u džepovima bez vibracije i onog dosadnog svjetla notifikacije? Da mi daš zagrljaj umjesto lajka? Da mi pričaš sve svoje tajne na klupi u tri ujutro, ne znam tješiti na skajpu i mesendžeru? Može li mokri poljubac umjesto stikera? Analogni život umjesto digitalnog?

Hej, ozbiljan sam, šta misliš da izađemo offline večeras?

U ljubavi je valjda u redu pustiti suzu pri pomisli na tvoje predivno biće, daljinu i naša nedostajanja.

(via aurora-tekstovi)

(via surrexerunt)

(via dodji-mi-makar-u-san)