“Tako to ide valjda… Razočaraju te ljudi za koje si mislio da nikada neće. Povrede te i ostane ta praznina. Setiš se svega, svega što ste prošli. Kad razmišljaš unazad shvatiš da si bio jedina osoba koja je bila tu, koja se trudila, jedina osoba kojoj je stvarno bilo stalo. Prošli ste kroz tugu, osmeh, sve… A sada? Sada je sve drugačije, sada je sve gotovo, nema, ne postoji. Ostaju samo uspomene na nešto što ti je previše značilo. Nisu loša vremena, loši su ljudi. Ima to neko zlo u ljudima, nešto što ih natera da zaborave ko je bio tu od samoga početka, ko se borio, ko nikada nije odustao. A opet kad razmišljaš o svemu tome; i ja sam bio srećan kada oni nisu, ali nikada nisam zaboravio, nikada. Ne verujem u druge prilike, jer da je moglo, bilo bi prvi put. Osobe kojima je zaista stalo do tebe neće te izneveriti, nikada. Biće tu bez obzira na sve, shvatiće. Ako je loše neće reći onu svima dobro znanu rečenicu ”Glavu gore, biće bolje” ne, biće tu, uvek. Takvih je danas prijatelju malo, jako malo. Jedan savet: ako nađeš osobu savršenog osmeha koji za sobom nosi veliku tugu u očima, ne puštaj je, to je ova manjina. To je neko ko te neće izneveriti tako lako. Jer na kraju krajeva tužni osmesi kriju najveće tajne, a ujedno bili su toliko puta povrijeđeni da im treba samo osoba koja će biti tu, uvek. Znate ono zauvek…”