uspeti

Nisam jaka. Nisam uopšte. Sve što umem da radim kada me nešto zaboli, jeste distrakcija.
Recimo, kad su mi falile tvoje usne, ja sam ljubila druge, zamišljajući tebe i nadajući se da će alkohol pomutiti moje rasuđivanje i da ću zaista poverovati da si to ti. Samo, srce ja znalo. Srce uvek zna.
Mogu poljubiti još toliko njih, ali nijedan neće uspeti da izbriše tvoje tragove, nijedan neće učiniti da se zbog jednog poljupca osećam i tako slabašno i tako jako istovremeno.
Lagala sam sebe. Ti se ne daš ukloniti. Znam. Pokušala sam.
—  / nešto što nikad nećeš saznati /
Shvatila je da ga privlači, ali da je namerno izbegava. Zbog toga se ponadala, ali i očajavala da li će ikada uspeti da sruši te zidove oko njega.
—  Pomalo seksi - Linda Fransis Li

Na dan našeg rastanka, osvrnula se na ulaznim vratima, načas se, sa suzama u očima, zagledala u mene i rekla mi je:
‘Znaš, ti si jedina osoba koja me je naterala da se osećam kao prava glupača. I dalje ne mogu da verujem da sam ti se vratila. Istina je da je na početku naše veze bilo lepo i izazovno igrati se s tvojom maštom, s tvojim načinom razmišljanja i življenja. Mislila sam da ću uspeti da te navedem da promenis neka shvatanja, živela sam u glupom predubeđenju da ću ti pomoći da postaneš onakav kakav zaslužuješ da budeš. Možda sam te idealizovala, precenila… Ne znam, ništa
više ne shvatam.
Tokom ove tri godine učinio si mnogo toga lepog. To ti dobro ide. Ne govorim o onome što si radio kako bi me naterao da se vratim. Kad god bi mi ukazivao toliko pažnje mislila sam da me voliš, da samo zaljubljen čovęk može da učiniti izvesne gestove. Možda i nisam bila u zabludi, možda ti izvesno vreme zaista bio zaljubljen. Možda ti i možeš da voliš i da otvoriš vrata na nekoliko trenutaka, ali odmah nakon toga ih ponovo zatvaraš. Shvatila sam i zašto je tako. Nije to iz straha da neko moze da uđe, nego iz straha da ti možeš da izađeš, da pobegneš.
Ni za šta ne krivim, ti si takav.  Ja sam pogrešila. Znam, mislila sam da bi sa mnom mogao naučiti da voliš.
Međutim, i dalje nisi u stanju da voliš osim na trenutke. Ti se i prilagođavaš, to je tvoj najveći izraz ljubavi. Zato što misliš samo na svoje postupke, usredsređuješ se samo na ono što ti radiš, Čega se ti odričeš. I misliš da je sve to dokaz tvoje ljubavi. Tuđa odricanja i ne primećuješ. Misliš da je lako biti s tobom u vezi? Ti si uveren da jeste, zato što ne smetaš, ne tražiš pomoć, nikad se ne ljutiš, ne svađaš se. Ali treba da znaš da je teško biti s tobom. Ne znaš koliko sam ti misli posvetila, koliko sam čekala, koliko sam razočaranja doživela, koliko sam suza prolila u tišini. Nikad ti ništa nisam rekla da te ne bih povredila. Ništa nisam rekla zato što onaj ko te upozna nauči
da ti ništa i ne govori jer unapred zna odgovor: ‘Ako je naporno biti sa mnom, zašto ne odeš?’ Potisnuo si sva osećanja.
Zato se ne ljutiš, a ne zato što si uravnotežen. Jednostavno si
potisnuo osećanja: nema ljubavi, nema ljutnje, sve se skriva iza
tvog posla. Svi znamo da je tvoj posao važan, ali za nas dvoje
taj posao je bio razlog mnogih odustajanja, večera na koje nismo otišli, filmova koje nismo videli, propuštenih koncerata, i šetnji, planova za vikend odloženih u poslednjem trenutku…
Stalno smo otkazivali, odlagali, preskakali. Kao da si ti jedina osoba na svetu koja radi. Toliko si opsednut samim sobom da i ne primećuješ šta sve neko mora da istrpi da bi bio s tobom.
Gledaj ovo sad, na primer: odlazim, ostavljam te, ovog puta zauvek, a ti ništa ne preduzimaš kao da te se to ni najmanje ne tiče. Kaži mi da sam sebična, da sam gadura koja te napušta umesto da ostane s tobom i da te prihvati onakvog kakav si.
Viči, razbesni se, učini nešto, umesto što stojiš tu ukočen…’

Stajala je pred vratima suznih očiju. Preklinjala me je da je ne pustim da ode. To je tražila od mene. Uspeo sam da kažem samo: 'Šta da ti kažem? U pravu si i razumem te.’
Razočarano me je pogledala i prosiktala 'Nosi se.’

I otišla je.

— 

Fabio Volo - Kad bi juče bilo sutra

A znala sam jedino da sam suvišna na Zemlji

“Ponekada dođu ti teški momenti koji obore svako ljudsko biće, bilo ono jako ili ne. Onda tražimo uzrok za to naše stanje. Listamo stranice u našoj glavi, ali svaka je ista; osetimo da je preplavljena osećanjima, ali ipak mračna. Osetimo nesigurnost i strah u tom mraku punog nečega, koji nas izluđuje i dovodi do prevelike patnje i prevelikog bola. Pokušavamo da ustanemo i pronađeno svetlost u tom užasu, očekujemo da ćemo uspeti, a onda naletimo na nešto što se zove ljudska nemarnost koja nas ruši još više u onaj mračni kutak i ostavlja nas da patimo sami, sa povredama iz koji pršti krv. Ceo svet nam se prevrne, ništa više ne gledamo onim jakim očima pune sreće i bezbrižnosti. Onda se pitamo ko je kriv za to? Ostajemo sami sa svojim mislima. Krivca pronalazimo u sebi. Ni u jednom čoveku od 7. milijardi, koliko ih ima na planeti Zemlji, nego u nama. Pokušvamo da rekonstruišemo sebe i probamo da sastavimo sebe po šablonu koji odgovara svima njima. To ne traje predugo, shvatamo da smo mi mi, i da ne možemo postati neko drugi. Tu nastaje onaj užasan osećaj suvišnosti i nepripadnosti. Shvatamo da mi pripadamo baš tom mraku, tom svom svetu, daleko od drugih; živeći sami u svojoj patnji i svom bolu.”

Pisala bih o njemu, ali nekako kao da mi fali prica. Nekada reci iznenadjujuce lako izlaze iz mene, ali samo kada je puzla u mojoj glavi slozena i njena slika jasna poput reci u koju je pretapam. Sada je to malo drugacije i sada i sama pokusavam da otkrijem o cemu je rec.
Zaboravio me je.
Nekad je sebicno ocekivati paznju onog koji je do guse u obavezama i pod stresom, ali kakvo li je to stanje u kom uspes da zaboravis na nekog do koga ti je stalo? Retko reagujem burno. Radije cu plakati tiho, nego kriviti druge za svoje slabosti. Cesto imam iscrtane znake pitanja pred sobom. Zelim da zadrem u sirove misli ljudi koje pokusavam da odgonetnem. On je jedan od njih, covek koji me je zaboravio. Mislila sam da to nikad necu uspeti da pomislim, ali podsetio me je na ljude iz mog prethodnog zivota. Kakva nesvesna nezahvalnost! Daje sve znake coveka kog bih mogla da volim, ali i najnezniji dodir rane boli nesnosno. Nenamerno, dodirnuo ju je. Sada nekad boli, a u odsustvu bola prisutno je secanje na nju. Trauma. Osetljiva sam poput tela pod temteraturom i u jednu ruku volim tu stranu sebe, ali ne bih da to nekom smeta :) ‘Kao da je vazno’, mogao bi neko pomisliti, ali kada je on u pitanju, jeste, i te kako.
'Mesec dana…’ bruji mi u glavi.
'Mesec dana i vec mi je vazan.
A oni njegovi prsti, covece… Cini mi se da me njihovi dodiri nikad ne bi zasitili. Uci da se grli savrseno i kako postaje sve bolji u tome, tako cini da mi svakim danom malo vise nedostaje. Osecam se sigurno pored topline njegovog tela i jakih udaraca njegove cuke. Tada u tisini pet dugih i neznih malih povrsina ujednaceno crtaju po mojim ledjima i ja lezim u raju. Onda se ona dva jastucica na licu naslone na moj obraz i ja se molim da se sto duze tako odmaraju, uz pomisao 'Zasto me je ovaj covek zaboravio?’.