Kako objasniti pojam sreće nekome ko sreću nikada nije zagrzao? Kako zgrabiti parče sreće za sebe? Gdje pronaći sreću I gdje se sakriti od bola? Koja je pećina dovoljno skrovita? Koji kamen? Kako pobjeći? Kako pronaći sebe? Kako krenuti na put I kuda taj put vodi? Kako? Kako? Kako?

Ne mogu biti siguran da na pravi način udišem kiseonik. Koliko li sam samo grijehova pocinio izdišući prljavi sadržaj mojih jadnih pluća medju vas? Zašto čovjek sve dobro pretvara u nesto zlo? Zašto sam ja uopšte ovdje? Zašto dišem? Ko je meni dao moć da zagadjujem? U koliko li sam samo baštica posadio korov? Korov sam. Ja širim zlo. Propovijedam zlo. Kako u oči da gledam ljude koji su istim tim očima kvasili doline besčašća zbog mene? Na ovom svijetu volim jos samo Mjesec. Plač. Kamene suze. Jedino još u suzama vidim istinu. Jedino u tugi vidim odsjaj daleke sreće. Sreća. Pričali su mi dosta o tome. Mislim da sam nekada davno još I bio srećan. Trcao sam tada livadama spasa. Zaboravio sam da uberem cvijet. Ali I on bi se u mojim rukama osušio. Sve uništim. Nebo mi je previše daleko, a zemlja I sav trulež zemaljski previse blizu. Zato ljubim ono što je ovdje, ono što sam zagadio sopstvenom emisijom.. Neba se bojim. Gore su otišle sve moje misli… Ja ne mogu ponovo da se sretnem sa tim gadostima. Nekada sam čak I volio. I u toj bašti je sada korov. Ni ne prolazim kraj nje. Udahnula mi je život I svu radost zemaljsku, ali ja sam opet uzeo sve njeno, sve sto joj je ostalo. Ne znam ni da li je živa. Sreo sam je poslednji put prije 3 godine dok sam čitao novine u parku. Plakala je. Ja sam se pravio da je ne vidim I samo sam duboko udahnuo. Nadao sam se da je to poslednji udisaj, ali tih bestidnika je bilo još. Udah, izdah… Vrijeme polako prolazi, a ja ga mjerim pročitanim novinama. Ne mogu više ni knjige da čitam. Sramota me je tih velikana. Slova necega što nije novinska hartija ili tek ponekad neka čitulja zamaraju mi um.
Kazu da imam sina. Sin ili ćerka. Zaboravio sam. Tada sam ja poslednji put plakao. Pokušao sam čak I da se ubijem. Nisam htio da to dijete ima mene za oca. Nije mi uspjelo. Naišla je stara komšinica Helga bas kada sam okrenuo pištolj prema sebi. Vrisnula je I toliko se uplašila da joj je ispao hljeb iz ruke koji je bila kupila. Došla je kod mene na kafu I posle dugo odbijanja odlučih da joj ispričam par prosto-proširenih rečenica o svom životu. Ćutala je dugo. Onda me je samo poljubila u potiljak. Tada sam shvatio koliko mi nedostaje majka. Vidio sam je poslednji put kada mi je bilo 7 godina. Odlučih da joj odem na grob. Kupio sam joj gerbere. Valjda ih je voljela. Dva mjeseca kasnije I na Helgin grob sam spustio dva zuta gerbera. Valjda mi oprosti. Jedino ne ona znala.
Otišao sam da trazim svoje dijete. Prethodno sam cijelu noc proveo u parku na klupi ispod šupljeg kestena. Nisam plakao. Gledao sam u kantu za otpatke. Gdje nas bace nakon što budemo istrošeni I prazni? Evo, sad sam prazan I čekam da me neko baci, ali ne vidim ruku. Nista ne vidim.
Nije mi dala da pridjem svojoj ćerki. Imala je tada 17 godina. Rekla joj je valjda da sam mrtav. Eh, da sam bar. Navodno me je pregazio neki pijani vozač kamiona dok sam se vracao iz prodavnice sa pelenama u ruci. Kasnije sam od njihovih komsija saznao da se zove Dolores I da im je mnogo tesko u životu. Zahvalio sam se tada Bogu (u kog ne vjerujem) sto ja ne živim sa njima. Znam da bi im samo bilo teze.
Ona me mrzi. Ne zna da sam jos dugo nakon one novembarske noći, kada sam je otjerao, razmisljao o njoj. Volio sam je I dalje. Sada je odstranjena iz mog mozga I njeno ime mi izaziva blagu mucninu. Šefova žena se zove tako. Šta mislite zašto sam ostao bez posla?