"Zahŕňaš do svojej predstavy o našom kamarátstve aj krátky rozhovor v autobuse? respektíve… Máš voľné?" "Prečo si taký formálny?" Hlasno sa smejem, hlasno rozpráva. Ostatní cestujúci vravia, že vedieme exkluzívny rozhovor. Nenávidím ostatných cestujúcich. Nenávidím keď nedodržiavam sebe dané sľuby. Som naničhodný človek. "Už ti nikdy neprezradím nič osobné."

Do písomky nesprávne zapisujem dielo autora. Dostávam dvojku od profesorky, aj od života. Prosím Vás, nemám v úmysle znieť nezdvorilo, ale kedy budem toto v živote potrebovať? V myšlienkach sa vraciam k Cincinnatovi do žalára. Drobné mrežované okno v pravom hornom rohu ponurých zatuchnutých stien. O náprotivnú stenu sa opiera drevený stolík s jednou nohou kratšou a na ňom váza s vädnúcimi kvetmi. Celý život strávim so slovami neexistujúcich postáv znejúcich mi v mysli. “…ako to spravil jeho fantóm (fantóm, sprevádzajúci každého z nás - teba, mňa i jeho - robiaci v danej chvíli to, čo by človek chcel urobiť, ale nemôže…).”

Príšerne ma bolí hlava. Rozosmievajú ma hlášky bufetára a keď dostávam následne záchvat smiechu, dupnem si pravou nohou. Vždy to robím, keď sa dusím smiechom. Upokojujú ma len dva hlasy. Váš a Tvoj.

Već dugo ti ja draga moja
u sebi čuvam
tvoje reči i dodire
i prekrivam ih senkom
planina
koje cvetaju u mom srcu.

Pa ti zato sada pišem
i smejem
jer je tako smešno biti srećan sa tobom

Već ti dugo ja draga moja
odmaram u tvojim rukama
i vrhovima prstiju dodirujem vatromete
i opipavam tvoje butine
i ćutim
i živim.


Pa ti zato sada razmišljam
a ti se smeješ,
pa mi daješ divnu pomisao o tome kako je divno postojati sa mnom.



Već dugo
draga
moja.

Opraštam, jer nemam pravo da osuđujem, sudim i zaboravljam, jer ste prokockali poverenje…I dalje se smejem…Nije vam jasno…Niste me ubili…Ja živim u realnom svetu gde me jedino mogu iznenaditi dobrota i iskrenost, a toga je tako malo, nažalost…
Želim da opet bežim sa časova zbog tebe.Zelim da ceo dan provedemo kao nekad.Zelim da me braniš od svih onih kretena.Zelim da mi govoriš da sam tvoja mala huliganka kada te branim kod svih onih koji su protiv nas.Svi su bili protiv tebe zato što si bio huligan.Pa šta? Niko me nije tako voleo kao ti.Volela sam naše šetnje po gradu.Samo sam s tobom mogla mirno šetati bez straha da će mi neko nesto dobaciti. Sa tobom je to bilo nemoguće. Želim da se opet svađam sa roditeljima zbog tebe.Zelim da se vrate oni naši razgovori do 3 ujutru.Zelim da vrati ono naše volim te. Želim da šetam ulicom i da čujem tvoje :”Mala, gde si to krenula?”.Želim da opet sve bude lepo.Zelim da se opet smejem kao nekad.Zelim da suze nestanu iz mog života. Želim svog huligana nazad.-Jelena Simunovic

Ja sam ona pozadi sto gleda u nesto (verovatno u sneg ili ne znam sta) i standarno,ne smejem se.. Totalna nezainteresovanost za slikanje.. Dok se Brankica iskezila kao i uvek kad vidi fotoaparat, a Marija u pozadini sa Miki Maus/Aladin jaknom radi nesto sa snegom verovatno samo njoj zanimljivo i vazno.. #me #and #my #sisters

Dnes sme sa zúčastnili cyklomaratónu. Ja pasívne ako podpora (to znie divne, že “podpora” proste som dobrá a milujúca) na štarte a v cieli a Pitr sa zúčastnil aktívne. V cieli som musela čakať o 6 minút dlhšie než sme si naplánovali. Takže sme následne na obede rozoberali kde sa v rámci prípravy stala chyba. Strava? Tréningy? Nie, to bude tým bicyklom vravím. Poď vyhoďme ho, smejem sa. 

Prikladám fotku, pretože môj frajer je proste frajer!

image

..a o rok minimálne lepší čas a maximálne sa zúčastním aktívne aj ja..srandujem! :D

Nedostajes mi. Nedostaje mi nacin na koji si mi se smejao kad bi mi isao u susret. Nedostaje mi to da kasnis uvek po 3 minuta. Da nikad ne znas koliko vremena mi treba da dodjem da tebe. Nedostaje mi da mi sklanjas pramen koji je zalutao na mom licu i smeta mi. Nedstaje mi da mi celu kosu rascupavis i ja da odmahujem glavom i da se smejem kad trogodisnja devojcica. I da ne razmisljam ni o cemu,da zivim u tom trenutku i ne mislim ni na sta vise. Da budem slobodna kao nikad ranije. Da ti kazem sve o cemu mislim. Da znas kada nesto krijem po mojim ocima. Da se smejem bez razloga. Nedostaje mi da se gledamo samo i cutimo. Da me uhvatis za ruku. Da budem slobdna i bezbrizna. Jer sa tobom sam onakva kakva sam zaista. Onakva kakvu me veoma mali broj ljudi zna. 3,4 maksimum,samo najblizi. A ti si za kratko vreme postao blizi od najblizih. Nedostaje mi da u jednom trenutku budem divlja i nevaljala, u sledecem nezna i ranjiva. Da me zagrlis i nikad ne pustis da odem. Jer volim te se ne govori tek tako,to samo dodje.kada je pravi trenutak za to. Volim te se zagli jako,najjace. A ti mene uvek grlis najjace jer drugacije ne mozes, ne umes i ne dajem ti drugacije. Nedostaje mi da se umorimo i jedva penjemo do tvog stana i usput da me udaris onako radi reda po zadnjici hehe. Da naslonim glavu na tvoje rame,zatvorim oci i znam da sam srecna, srecna kao nikad pre. Nedostajes beskrajno,mnogo,previse. Toliko da ponekad zaboravim i krenem da te pitam kad ce da se gledamo (ooo znas to moje,nikad ne kazem vidimo,vec gledamo,rekla sam ti nisam kao sve cure heh),a onda se setim i tad zaboli. Tad nedostajes. Uvek nedostajes. U svako doba dana i noci. Sa prvim suncevim zracima,dok idem kroz grad,jedem tost,pijem cokoladno,idem u skolu,kad vidim nekog kako se drzi za ruke,kako se grli,kad pustim Mc Na (a od kad si otisao pustam ga non stop),kad slusam predavanja,kad misli mi lutaju,kad se vracam kuci,kad namestam kosu,kad mazem karmin,kad izadjem iz kuce,kad udjem u kucu,kad se vidim sa prijateljima,kad mi stigne poruka,kad posaljem poruku,kad se tusiram,kad namestam krevet,sa poslednjim laku noc i prvim dobro jutro i tako iznova,u krug. I ne gledam filmove,jer svaki podseca na nas. A mi imamo nas film,sami ga pravimo,ne treba da gledamo druge. I smejem se,obecala sam,smejem se sto vise mogu. Jer sam ti to obecala. A znas da ispunjavam obecanja…Nedostajes.

Nikad se ne ponasam kako treba…uvek se preglasno smejem i previse sam hiperaktivna! Plesem po cesti i definitivno mi treba dobra porcija bontona…
Nisam za tebe…verovatno nisam ni za koga… Al’ nek ide zivot,meni je lepo!
Moja najveca tuga

Pre 2 meseca,izgubila sam mamu. Savladala ju je teska bolest i to veoma brzo. Sve se izdesavalo munjevitom brzinom. Kada sam saznala da je preminula pokusala sam ostati jaka zbog starije sestre i tate. Nisam zelela da oni oslabe. Ali na dan njene sahrane,kada sam je ugledala u kovcegu kako mirno lezi skroz nepomicno,savladala me je tuga. Prvo na sta sam pomislila jeste da ce otvoriti oci. Drugo na sta sam pomislila-da sam bar ja na njenom mestu a ona na mom. Ona je zasluzila da zivi. Nije bila zla. Bila je najbolja. Uvek joj je nasa sreca bila vaznija od svoje. Previse je mlada. I onda sam prasnula u veliki plac.
Cesto se sada smejem i to precesto. Pokusavam sakriti bol i tugu u sebi. Nikome ne dam da sazna koliko me to boli i koliko mi je tesko. Pravim se jaka zbog nje. Jer je i ona oduvek bila borac,uvek se borila za svoju porodicu i uvek je isla podignute glave i sa osmehom na licu. Bila je mnogo jaka zena. Nije zasluzila takav kraj. A najvise od svega sto me boli jeste to sto joj nikada nisam rekla koliko sam je volela i to sto je sada kasno da joj bilo sta kazem. A volela sam je,volim je i sada i uvek cu je voleti neopisivo puno!

image

Ljudi oko mene se smeju, smejem se i ja sa njima. Smejem se. Moj osmeh prikriva umiranje poslednjih nada i snova. Moj osmeh prikriva poslednje atome snage kojom pokušavam da se osmehnem. Moje oči su počele da kriju tugu toliko vešto da suze u očima liče na suze sreće. Teško dišem. Verovatno zbog ovog vremena. Ne, ne od tog, već od onog koje prolazi, ali bezuspešno leči rane.

Blentavo moje,ne dopadam se sebi bez tebe…
Uz tebe se drugacije smejem…
Uz tebe sam… Lepsa…Pametnija… Srecnija…
Naslonjena na tvoje rame,sva onako vazna…
Posebna…Tvoja..

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći,
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi, i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.


Čeznem da te ostavim zauvek,
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

—  rabindranat tagore

Tuzna pesma na sto nacina, svetom putuje, stara slika naseg vremena jos uvek tuguje.
A kisna jutra opet pocinju, otkad sam otisla, smejem se, a suze naviru kurva sudbina!

Text
Photo
Quote
Link
Chat
Audio
Video