anonymous said:

Opiši tu svoju ljubav.

Ah, tešto je to. Nije teško pitanje koliko će tek biti teško kada shvatim da sve to nisam uspjela sačuvati. Nekada sam imala jedno toplo naručje da se sakrijem od briga, nemira i ovog okrutnog svijeta. Vješto sam mogla da spletem ove moje naborane u njegove duge prste da mi prosto nacrtaju osmijeh na licu. Mogla sam da maštam bez straha od stvarnosti jer mi se to dvoje baš tada u životu poklapalo. Tek ponekad bi išetao iz mojih misli traživši još nekoliko lijepih stvari za sjećanje i onih odigranih filmova zbog kojih zaborav danas ne želi da me posjeti. Moje tišine i njegove riječi su tkale jednu novu ljubavnu priču i polako smo se upuštali u to. Tada sam se u nju zaplela bez želje da se ispletem. Sve, pa i taj osmijeh me načisto upropastio. On mi ostaje ovdje u najposjećenijem dijelu mog sjećanja sa trakom svih uspomena što me vežu za njega.. I to je sad teško preboljeti.

To što se ne vezujem lako za ljude nadoknađujem vezivanjem za stvari. Imam toliko bespotrebnih drangulija sa kojima ne znam šta da radim, a opet ne mogu da ih bacim. Kao da ću ih ubiti tim činom. Ali to, naravno, uvek mora da se desi.
Ne volim ta “velika čišćenja”, jer tako u stvari shvatim koliko zapravo gluposti posedujem. Pa, hej, ja čuvam svaku kaščicu koju sam ikada dobila uz kafu, otvarače od svake guarane koju sam popila, pakovanje žvaka koje sam kupila poslednje veče kada sam bila sa njim, račun sa eksurzije iz Novog Sada i hiljadu drugih gluposti. One smo stoje tu, uredno složene, bez ikakve funkcije. Uzmem ih nekad kad se zaželim prošlosti i prizivanja uspomena. Smejem se, plačem, nerviram se.. ma hiljadu osećaja ima u meni tada.
Nekad mi se čini da se svi koje volim nalaze baš tamo - u prošlosti. Što zato što mnogi nisu deo moje sadašnjosti, a ostali su se jednostavno promenili, kao da su bili bolje ranije, ili sam ih samo tada više volela, pa mi mnoge stvari nisu toliko smetale. Završe oni sa mnom, ali ne i ja sa njima, samo čekam da to shvate i da mi se vrate.
Ali nema veze, ja ću i dalje nastaviti da skupljam sitnice sa naših susreta - male, a opet tako krupne stvari. Ko bi rekao da jedna najobičnija papirna ruža krije toliko sećanja, da jedan pikavaca može da ispriča toliko priča ili d se u jednom zarđalom prstenu krije toliko osećanja?

"Pokusavam vec tri dana da razmisljam… Da shvatim gde sam i sta izgubila… Detinjstvo je ionako davno sakriveno zajedno sa plocama EKV-a… Stihove nosim u srcu i oni ostaju zajedno sa prvim molbama upucenim roditeljima da mi kupe klavir. Htela sam da budem kao Margita, imala sam 8 godina."

Komentar na vest o Maginoj smrti na nekom internet sajtu (izvor: Osecanja. O. Secanja)

01.04.1959. - 18.09.2002. 

Ispovest

"I bas me briga ko te nocas vozi kuci, briga me…" Na radiju je isla pesma "Moj Bijeli Labude", a uputio sam se na rodjendansku zurku. Iskreno, imao sam mnogo toga da proslavim, da se onako posteno napijem i uzivam u onome sto trenutno imam u svom zivotu. Dobri prijatelji, dobra muzika, dobre zurke i dobra devojka koju sam upoznao par nedelja pre toga. Izgledalo mi je kao da sanjam. Ceo zivot mi je bio dobar u jednom polju, a gorak u drugom. Navikao sam na taj zivot i ovo je bila promena koja me je promenila (u nekom smislu). Nikada nisam podnosio one koji su dobri u svemu. One sto ih stalno "hoce". Hoce ih ocene u skoli, hoce ih u ljubavi, ma hoce ih u zivotu. S jedne strane sam bio ljut na sebe sto ja nisam takav. Bilo je potrebno neko vreme da se smirim i spustim na zemlju, da shvatim ko sam ja i sta zapravo predstavljam. Bilo je potrebno dosta vremena…

Stigao sam na zurku. Zauzeo sto i poceo da pijem. Posle par minuta mi je stiglo i drustvo. Likovi koji su bili i ostali jedni od najdrazih u mom dosadasnjem zivotu. Opijanje je moglo da pocne, ali je jedna poruka promenila to vece. Promenila je ceo moj svemir u tom trenutku.

Veoma jake reci i jedno obicno: “ne bi bilo dobro da nastavimo da se vidjamo” su mi bili kap koja je prelila casu. Izasao sam napolje, zapalio cigaretu i samo sam zastao. Poceo sam da razmisljam o tome da li sam ja iole dobar, ili je to samo u mojoj glavi. Poceo sam da razmisljam o tome da probam da se promenim na gore, jer na bolje ne vredi. Ma nema sta nisam pomisljao… Vratio sam se za sto sa mojim prijateljima i rekao: “veceras pijem za sve nas.”, a u glavi sam video njen lik.

Rekoh sebi, nije moguce da je ostavila toliko jak utisak na mene. Bio sam ja u ovakvim situacijama i do sada, i svaki put sam pronasao nacin da se izvucem iz te tuge i patetike koja sledi posle raskida. Iskreno, nismo ni bili zajedno, poznavali smo se vrlo kratko i nisam je ni upoznao kako treba. Ali sam znao sve. Znao sam dosta toga o njoj, a i ona je znala mene. Znali smo se i preko nego sto smo se upoznali.

Pijanka se nastavila do jutra. U jednom trenutku sam imao osecaj da ta tekila pije mene, ali nisam mogao da prestanem. Kad god sam spustio casu, zamislio sam nju pored sebe i to me je treznilo. A tad nisam zeleo da budem trezan. Zeleo sam da zaboravim sve. Zeleo sam da sanjam, da ona ne postoji, da ja ne postojim i da je sve ovo jedan bedni film…

Ne, nisam se zaljubio - govorio sam sebi. Ne moze tako!

Nije jedina - govorili su mi.

Sada se blizi 5 meseci od kada smo zajedno. Petomesecnica sto bih ja rekao, a ona na to odgovorila sa “jeste”. Znam je bolje nego sto znam sebe. Znam da je postala najvazniji i najbolji deo mene. Isto tako znam i da je neizmerno i beskrajno volim i da sam spreman sve da dam za nju. Ono sto ona ne zna je to da joj ovu pricu nikada nisam ispricao. Ispricao sam jednu drugu verziju, manje iskrenu. Ovo je moja ispovest o tebi.

Milice, volim te.

Ovde je trebalo da bude napisano sve što sam osećala u poslednjih nedelju dana.
I onda mi je došlo do mozga da bi “papir” bio prazan, hah. I čvrsto verujem da nije do mene. Nikada nije ni bilo.
Ali recimo da mi je jako dugo trebalo da to shvatim. Ne dugo, kao, par tih dana ili par šamara od strane sebe same, nego dugo kao par godina. Ne znam ni kako je to pocelo, u suštini. Bila sam mnogo drugacija. I ne, nije to kliše tipa “bol tera ljude da se menjaju”
ili tako nešto, to je bila sopstvena i čvrsta želja da se promenim, da izađem iz bezbedne okoline i kaveza svojih misli koje su se držale jedne jedine strane i imale oko sebe kamenu fasadu. Tvrdoglavost? Ne baš. Pre je to bio neki strah od pomeranja granica. E, to
sam želela da promenim. Recimo da sam jednim delom to uspela. I sada nisam sigurna da li sam to upšte želela i na početku.
Desilo se još mnogo, mnogo stvari na koje sam ponosna, i još više onih na koje nisam. Nazovimo to život, može? Ne tražim nikakva opravdanja niti sažaljenje, niti cak da neko razume, ne, ljudi su odavno izgubili tu sposobnost,to danas dođe kao šesto culo koje poseduje veoma mali broj ljudi. Nebitno. Dakle, neću da očekujem od njih da razumeju svaki moj postupak i svaku reč, zato postupke više ne opravdavam, a reči smanjujem na minimum. Zašto su mi, kad sam bila mala, pričali da ne treba da pijem, ne treba da pušim ili da se drogiram? Zašto mi nisu tada rekli da su najveći demoni i čudovišta koja najviše mogu da me povrede upravo oni do kojih mi je stalo najviše?
Ionako ćemo jednog dana svi umreti, ali zašto nisu spomenuli da možeš da umreš svaki put kad ti ljudi koje voliš zabiju najoštrije reči u leđa? Hvala na upozorenju. 
Zadala sam sebi zadatak da najpre naučim da me ništa od toga nimalo ne boli. Ili bar da naučim da izgledam kao da je tako. Ali ne želim da postanem ono što mrzim najviše. Telo bez duše u sebi, prazna kutija. Svet je pun takvih, otuđenih, usamljenih, dobro maskiranih. "Drugacijih". Stvar je u tome što oni nisu više drugaciji. Ima ih toliko  i svi su drugačiji na jedan te isti način. I očigledno je biti dobar najveća moguća razlika.

Često čitam svoj blog kako bih samu sebe podsetila na ono što već znam ali čega trenutno ne mogu da se setim. Ja ne znam odakle sve ove misli dolaze. Iz mene? Gde im je izvor? Bolje rečeno, ko im je izvor? Nekad mi se misli prikradu pa usplahireno tragam za olovkom kako bih ih što pre zapisala pre nego što nestanu. A nekada tako glasno vrište da bez obzira što ih po par dana ignorišem one ostaju i dalje tu negde oko mene, u meni, strpljivo čekajući da shvatim njihovu poruku. Većina misli su lekcije koje mi život trenutno daje. Iskustva kroz koja prolazim. Zapažanja. Mudrost? Ne znam. Ali svaki put kada čitam reči zabeležene ovde naiđem na neki citat pri čijem čitanju se osmehnem, blago klimnem glavom i u neverici shvatim da sam ja to napisala. Da sam napisano proživela. Da sam preživela. Zahvalna.

"ne tako davno imao sam nekoga
još iz dana kada sam se skidao sa lekova
tripovo sam, al sam bio valjda nesnosan za druge
nisam konto da je gudra samo nevolja za ljude
kojoj ne možeš da pobegneš, al želiš
nemam više ljubav, ali nemam ožiljke na veni
pravim ožiljke na sceni, mogu jer sam bolji
i pamtiće me svi al nećeš ti i to me boli
jeste, sećam se svega, samo lažem da ne znam
i nisam te preboleo a lažem da jesam
sada stanem i gledam, da l’ je moralo tako? 
shvatim da jeste - dalje hodam polako
a grad me tera na blud, tu sam čekam i čekam
ali tebe nema više da me čekaš na uglu
i presto sam da sabiram dane
a nekada si plakala na vratima zgrade, da l’ se sećaš?”

Ravno.

Zbunjuješ me.

Teraš me da razmislim o svakoj reči pre nego što je izgovorim. A to nisam ja. Ja najveći deo vremena nemam pojma o čemu pričam. Sa tobom svaki zarez mora da bude na svom mestu. Možda je to zbog nota od kojih je tvoj svet načinjen.

Zbunjuješ me.

Ponekad se osećam tako RAVNO pored tebe. Kao da ne znam najosnovnije stvari na svetu. Gledaš me kao da ne razlikujem Sunce od Meseca. A ja se još više spetljam svojim odvezanim pertlama i tražim zvezde u jutrima. Ja volim one pored kojih se osećam malen jer me teraju da se pentram po njima dok ne porastem bar do njihovih trepavica. Ti i kada mi daš razlog da porastem ne znam kako da ga shvatim. Ne liči na mene da postavljam toliko pitanja. Ja obično glumim da znam sve odgovore ovog sveta.

Zbunjuješ me.

I nervira me to i još više me zbunjuje to što želim da ostanem zbunjen. A opet želim da mi sve bude jasno. 

Možda je trebalo sve ovo da napišem da shvatim šta zapravo želim. A želim da te ostavim tvom džezu, tvojim četkicama, tvojim rečima. Nemam danas snage da budem malen. Možda neki drugi put. Ne danas. I ne sutra. Možda neke druge godine. 

Pusti me da volim ulice. Da volim prolaznike. Da volim katedrale, tornjeve i knjižare. Da volim metroe. Da volim ulične svirače. Da volim nebo. Pusti me.

2014+09+21 

01:50

image

anonymous said:

sto volis u svom drustvu sto ne

Nekako nikad ne pronadjem pravo drustvo,uvek tu nesto fali.Mislim da sam spremnija da ucinim sve za svoje prijatelje i zbog toga ocekujem da i oni za mene isto,ali onda shvatim da to nije tako. Danas retko mozes na nekoga da se oslonis,uvek moras biti spreman na noz u ledja..to mi se nikako ne svidja.

anonymous said:

možeš li mi, molim te, objasniti što znači biti aseksualan jer očito znaš dosta o tome za razliku od mene. koliko sam ja informirana, osobe koje su aseksualne nemaju seksualne želje i potrebe?

Google ti je prijatelj ali može, svakako. :)

Kao prvo, svim aseksualcima je zajednička osobina da ne osjećaju seksualnu atrakciju. Dakle nitko nas ne privlači na taj nekakav način. I to je to. E sad postoje i ljudi kojima se gadi sve u vezi seksa. Ima dosta toga tu, no jedina zajednička osobina svim aseksualcima je gore navedena.

Tipa meni se ne gadi pomisao na spolni odnos, ali ga ne smatram toliko bitnim kao ostatak seksualne populacije, niti se osjećam kao da ne mogu bez toga. Da mi netko kaže da cijeli život živim bez toga, moj odgovor bi bioOk”. Jednostavno mi to nije potrebno, niti razmišljam o tome. 

Dosta dugo mi je trebalo da shvatim što ”ne valja” samnom, sve do unazad mjesec dana kada su mi se sve kockice posložile, tek onda sam shvatila da sam aseksualna.

Pogotovo zato što ja ni ne znam što je to seksualna atrakcija, jer ju nikad nisam osjećala. Recimo, meni ni jedna osoba nije bila zgodna u tom smislu da sanjam da se bacam na nju ili slično. Meni je definicija zgodnosti samo simetrija lica i tijela i općenito nekakva ljepota, jer ja jednostavno ne mogu osjećati ovo drugo. 

To je to što mi sad pada na pamet, ako te još nešto zanima slobodno pitaj!

Nasmešim se svaki put kada negde, u mračnim tunelima srca naiđem na njega. Nesuđenog, voljenog, nikad zaboravljenog. Onda mi bude drago što me neko podseti na taj period kada mi je samo bilo važno da sam sa njim, u njegovom zagrljaju, da osetim kako njegovi prsti klize po mom telu.
Poljubac za dobro jutro, poljubac za laku noć i milion poljubaca između. To je moj opis sreće. Obožavala sam njegov prćasti nosić koji tako lako digne kada mu nešto ne odgovara. I one poruke u sitne sate kada pokušava da opravda svoje ponašanje. Pa onda pokušam da odglumim da me ne zanima i da sam hladna, ali ni to me ne drži dugo.. a i koga bi?
I ostane mi taj smešak na usnama, čak i kada se vratim u sadašnjost i shvatim da on više nije tu, da sve ono što je nekada bio meni, sada je nekoj drugoj. I mirim se sa tim, valjda nije bilo suđeno.

Želim da se jednog dana probudim pored tebe i da shvatim da mi pored tebe ne treba nista.Sa tobom već imam sve.
-Jelena Simunovic
25.09.2014. (ordinarno nesvakidašnji dan)

Počeo je uobičajno, četvrtak, napolju i ne baš sjajno vreme, jutro koje bih najradije proveo u krevetu; ali da se ustaje mora, i krenuti u školu. Ništa neobično za sada, sve regularno, sve dosadno. I onda, BAM sinula mi je ideja da nije potrebno da sedim na čas sociologije, već da se smucam okolo i naokolo. I ne tak odobar plan ali može da uspe. I onda tako, shvatim po ko zna koji put da je život, po nekad, film. Ona je sama, gleda me i čeka. Znamo se. Ne tako dugo, i ne tako dobro, ali se znamo, ili poznajemo bolje reći, lepše zvuči. Odjednom pričamo, o glupostima, o stvarima koje su nebitne. Gleda me; kao da želi da se poljubimo. i dalje pričamo, vreme prolazi izgleda da mi odgovara njeno društvo; želi me. vidim joj to u očima. Nisam želeo da je  poljubim, ili jednostavno to nisam smeo. Iako je možda delovala kao ok ideja. Otišo sam, možda je pomalo bila i tužna, ne znam.

Ali tu nije kraj ovog dana, ne. Podne tek što je prošlo, a ja moram u Leskovac, iz ne tako pozitivnih razloga; ustvari ne mroam, ali hoću. I odjednom ukazala mi se prilika, da prošetam, ovim istim gradom, po ko zna koji put, ali sada sam. Sam. To zvuči nekako beznadežno i usamljeno, ali ovoga puta samoća mi prija i želim da složim svoje misli.
Šetam, i vidim da je ispred meni omiljene knjižare, izložba, ni manje ni više, nego “šetnja kroz Ameriku” zamisli. Znaš ti dobro da mi je želja da odem tamo gde sunce sija najsjanije. Znaš,dobro znaš. A i dobro znaš da ne verujem u slučajnosti, znaš. I tako šetnja me dalje vodi, do železniče stanice. I opet, ono BAAM, ali sada, mi govori da trebam da idem tamo, i da sačekam voz. ulazim unutra, železnička stanica je masvna i u vazduhu se oseća miris suza, i iskrenih poljubaca. Odlučio sam da sednem i sačekam, jer te niko neće gledati čudnim pogledom ako sediš, i čekaš na železničkoj stanici, zar ne? 
Čekam, ali znam da samo čekam da prođe vreme, ne čekam moj voz, moj voz još nije stigao, još putuje, još uvek nije vreme da stigne. A stići će. Kada se to desi, biće to karta u smeru snova i boljih ljudi, daleko odavde, bar za sada. Ustajem, pomalo razočaran jer je moj voz daleko odoavde, godinu dana daleko. godinu dana su kofer u koji može da stane jako puno stvari, ako znaš da pakuješ naravno. :)

I tako, ovaj dan je prošao a ja sam ga ovde zabeležio, od zaborava zaštitio. Shvatio sam da bio živ ovog dana. vredi živeti.
Hvala ti. Živote, volim te, i hvala ti.
Bože, ti me samo zlih ljudi čuvaj, molim te.

JEDNO VELIKO HVALA

JEDNO VELIKO, BESKRAJNO HVALA svim ljudima koji su me vrijeđali, s kojim sam se svađala, koji su me činili depresivnom. OGROMNO HVALA dečku zbog kojeg sam patila i plakala i vrištila u jastuk. BESKRAJNO HVALA pjesmi “ Tri čaše ” što mi je pomogla da budem osmijehnuta i shvatim tajnu života. HVALA VAM. NE ZNAM KAKO DA ZAHVALIM VAM. Učinili ste me hladnom i bezosjećajnom. Pokazali ste mi što je život. I zbog vas preživjela najteži period.

Kad god pomislim da mi je jasno kakvo smeće ljudi mogu biti, dogodi se nešto na temelju čega shvatim da sam, zapravo, do maloprije bila i pretjerano optimistična.

Odlomak iz dnevnika.

Ne znam da li sam se ja to odjednom pretvorila u psihopatu ili sam oduvek imala tendencija ka psihotičnim ispadima pa je to moja devojka nesvesno probudila u meni.
Ovoliku količinu ljubomore nisam osetila od… Ma, nikad u životu!
A ljubomora uvek ruku pod ruku ide sa posesivnošću, opsesijom, nesigurnošću, agresijom… Lista je podugačka.
U nekim trenucima ne mogu da prepoznam sebe.
Nekad izljubomorišem na njenu najbolju drugaricu kad mi Ona kaže koliko je voli. Bolest!
Danas sam ljubomorisala jer je otišla kod te drugarice na par dana i tamo je još neko društvo i svi spavaju zajedno i šta ja znam šta može da se desi.
No, kad me prođu ti momenti paranoje, shvatim koliko je glupo s moje strane da uopšte i pomislim da bi ona mogla sa nekim drugim nešto…
Ljubav je obostrano bezuslovno poverenje. Ljubav je kad znaš da te osoba koju voliš i koja te voli, nikad ne bi povredila.
Ljubav je kad ne pitaš jer znaš.
Ljubav je SVE.

Etienne de La Boétie: IZ "RASPRAVE O DOBROVOLJNOM ROPSTVU"
 

Etjen de la Boesi (1530-1563) je 1548. godine, sa svojih 18 godina, napisao delo “Rasprava o dobrovoljnom ropstvu” (Le Discours de la servitude volontaire), “u slavu slobode a protiv tiranije”, sa večito aktuelnim pitanjem zašto se potlačena većina ne pobuni.

Hteo bih, ovom prilikom, da shvatim kako to da toliko ljudi, toliko sela i gradova, toliko nacija podnosi katkad jednog jedinog…

View On WordPress

Text
Photo
Quote
Link
Chat
Audio
Video