"Jer ja ću te voljeti više od sunca i mjeseca…"
- Dino Ahmetović

Prva slika koju sam napravio. :D Moj rukopis u školskoj svesci sa efektima. Nadam se da vam se sviđa. <3

Příspěvek do Blaarghu číslo 15 - O rukopisu

Mé písmo je tak nekonzistentní, že každý zásadní pokus o změnu stylu skončí žalostnou směsicí patvarů. Na tuto myšlenku mě přivedl sešit jedné vysokoškolačky, ze kterého se v šalině učila. Ona vlastně většinu času poklimbávala, přičemž jí komicky padala hlava. Písmo měla zajímavé, obzvlášť nadpisy. Většina písmen se udála ve svrchní čtvrtině řádku, odkud se spouštěly tenké nožky. Takoví písmenkoví pavouci to byli. Vizuálně bylo hezké, ale k učení na prd.
Mé vlastní písmo není, na to, jak je o levácích známo, že škrábou až hanba, tak špatné. Tedy, přečíst se dá bez větších obtíží. To, jak je na tom esteticky, je věc druhá a tady si už tak jistý nejsem. Přesto svou funkci plní dostatečně a to by nám mělo jít především, pravda.

Prečo dnešné médiá bojujú o prežitie?

Ak chceme zistiť prečo dnešné médiá bojujú o prežitie, musíme si položiť základnú otázku „vďaka čomu žijú?“ Všetci dobre vieme, že mediálny svet už zďaleka nie je ako kedysi. Vitajte v ére najväčšieho technologického rozmachu. Maľbu a rukopis nahradila kníhtlač, papyrus vystriedal novinový papier, telegraf zmizol mávnutím prútika a na svet prišiel mobilný telefón. Magnetofón alebo VHS kazety môžeme vidieť už len vo filmoch pre pamätníkov. Aj tu funguje Darwinova teória, prežijú len tí najsilnejší a kto sa neprispôsobí, neprežije. Médiá nie sú výnimkou. Ale prečo aj napriek  takmer dokonalým technológiám dnešné médiá bojujú o prežitie?

Vezmime si napríklad printové médiá. Sú závislé počtom svojich čitateľov a príjmami od inzerentov. Zoberme si koľko novín a časopisov pre tak málo čitateľov existuje. Poznáme denníky, týždenníky, mesačníky, časopisy o športe, varení, móde, cvičení a mnoho ďalších. V dnešnej dobe internetu a Google nie je problém nájsť všetky informácie a nepohnúť sa zo sedačky. Smartphone, tablet, notebook to sú všetko nepriatelia tlače.

Noviny do koša ešte nepatria.

Koľko ľudí si ráno pri káve prelistuje noviny? Koľko rybárov a poľovníkov si berie zo sebou tablet? Koľko notebookov ste videli na toalete alebo v čakárni u lekára? Tí najsilnejší prežijú… Úzko špecializované, odborné časopisy a kvalitná žurnalistika si svojho čitateľa nájdu.

Média sa ničia navzájom. Koľko televíznych staníc, rádií a sociálnych sieti poznáme? Všetky medzi sebou pretekajú, kto zverejní ako prvý informácie, kto bude mať viac seriálov, lepšiu hudbu, kvalitnejšie rozlíšenie a čím ďalej, tým viac reklám. Televízia stráca svoju promptnosť. Aktuálne informácie sú rýchlejšie zverejnené na sociálnych sieťach. Tie médiá, ktoré sa ešte nespriatelili s facebookom, instagramom alebo twitterom budú mať čoraz väčší problém nájsť si cestu k „svojim ľuďom“.

Adaptovať sa je cesta…

Nikto nevie, čo nám budúcnosť ešte prinesie. Aké možnosti, ani aké prekážky médiám do cesty postaví ďalší rozvoj technológií. Dôležité je len aby sa nebránili, ale prispôsobili sa a posunuli vpred. Stagnácia zabíja… a nielen médiá.

Uskoro: 'Knjiga života', Deborah Harkness

Iz Frakture nam stiže posljednji, 3. dio ‘All souls’ trilogije Deborah Harkness, ‘Knjiga života’.

image

Radi se o zabranjenoj ljubavi vještice i povjesničarke Diane Bishop i vampira i genetičara Matthewa Clairmonta, te tajni koju skriva alkemičarski rukopis Ashmole 762, za kojim oboje tragaju, ali kojeg traže i njihovi neprijatelji.

[http://bit.ly/ZCiBFM]

Predstavljamo gošću: Ankica Tomić

image

Rođena je u 1972. godine u Makarskoj. Završila studij kroatistike na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Nakon diplome kratko radila kao profesorica književnosti po osnovnim i srednjim školama. Provela niz godina u redakcijama vodećih dnevnih i tjednih novina na poslovima lekture i redakture. Pisala (i prilično rijetko objavljivala)  književne kritike, kratke priče, novinske tekstove. Na anonimnom književnom natječaju izdavačke kuće V.B.Z. rukopis za roman Naročito ljeti osvaja prvo mjesto. Uslijedile su još neke vrijedne nagrade: Slavić (koji za najbolji autorski prvijenac dodjeljuje DHK) te Kiklop za debitanta godine (2012.). Damen kapric njezin je drugi roman, kako sama kaže, prvi ozbiljniji eksperiment s fikcijom.

Izgledala sam pomalo bedasto dok sam držala svoj smežurani prst u ustima i preuzimala pismo od poštara. Iskreno, i vi bi tako izgledali da imate preglasno zvono, jako upornog poštara i da se negdje u 50 i nekoj godini pokušavate vratiti heklanju. Dešava se to kada ste duhom još dijete a tijelo stari old timer. No čak je i moje staro srce zaigralo kao nekad kad sam vidjela adresu sa koje je pismo poslano. Bila je to neka adresa u Münchenu, ali to je bilo nebitno. Bio je bitan rukopis, rukopis koji sam mogla prepoznati i ovako senilna kao sad. Bio je to njen rukupis. Rukopis moje odbijegle prijateljice. Bila sam optimistična i nadala sam se da je to pismo u kojem mi najavljuje posjet nakon skoro četiri desetljeća, no sam naslov me obeshrabrio. „Pismo koje mu nikad nisam poslala“ – ponovo sam se ubola na igle za heklanje dok sam premještala pribor sa kauča na stol, no nisam to ni primjetila. Sjela sam na rub kreveta i namjestila naočale. Papir je bio jako star i slova pomalo blijeda, no osjećaji koje su u meni izazvale te riječi bili su itekako jaki.
„ Odlučila sam pustiti te. Odlučila sam ubiti svakog leptirica koji si ikad izazvao.
 Odlučila sam prolaziti pokraj tebe i spuštati glavu iako znam da me gledas te ignorirati onaj osjećaj kao da mi przis kožu pogledom. Odlučila sam navući hladnu masku svaki put kad spomenu tvoje ime. Odlučila sam izbjegavati te, koristiti svaku priliku da ti pobjegnem. A to i nije baš najlakši zadatak. Zbog čega?
Ne zbog toga što si nešto učinio. Ti si savršen baš takav kakav jesi.
Ne zbog nje koja razumije svaki moj pogled i koja te diže u nebesa bas kao i ja. Nije lako birati izmedu prijateljstva i ljubavi. Ja ne želim uopće birati.
Ne zbog toga što smo različiti. Jer koliko god bili različiti, postoji nešto što nas veže. Samo to nije ljubav.
Ne zbog toga što me stid reći da si moj. Jer da si moj, vikala bih to iz sveg glasa. Ovako mogu samo šutjeti, zaključati te riječi duboko u sebi.
Ne zbog drugih ljudi, jer oni nisu bitni. Oni ne znaju dovoljno o nama da nas osuđuju.
Ne zbog toga što te više ne volim. Jer jedan dio mene će uvijek voljeti tvoj osmijeh, tvoj dodir, tvoj pogled. Ma voljet ću i tvoju sjenu.
Već jednostavno, umorna sam. Umorna sam od očajničkog traženja bilo kakvog znaka tvoje naklonosti prema meni. Umorna sam od analiziranja tvojih riječi. Umorna sam od osvrtanja za tobom. Umorna sam od pokušavanja da bude nešto u tvom životu. Jer ja sam tek jedna od mnogih. A ta činjenica boli.
Toliko boli da sam spremna biti umišljna, hladnokrvna, povučena samo da me zamrzis. Jer bolje da ubijem i najmanji lijep osjećaj koji imas za mene. Tako će mi biti lakše. Bit će mi lakše pustiti te i zaboraviti.
Ti se dragi moj, čak ni ne znaš ponašati u vezi. Ne znaš voljeti samo jednu osobu. Ne znaš posvetiti cijeli svijet samo jednom biću od krvi i mesa. Ne znaš što znači mjenjati sebe i prilagođavati. Ne znaš što znači lomiti svoj ponos svakodnevno samo za jedan mali osmjeh na nečijem licu. Možda si prije volio nekoga i osjećao ljubav.

Ali uvjeravam te, nikada nisi osjećao ovo što ja osjećam.

 A ti, molim te nađi neku drugu. Barem si uvijek u tome imao izbora. Možda je i to bio problem. Ma neka i liči na mene, neće mi smetati. Samo neka te voli barem polovično kao što te ja volim, bit će ti dovoljno da budeš sretan. I pokazuj je svima, budi sa njom uvijek. Čuvaj i pazi kao što si nekad mene. Ne brini, ja ću svoju ljubomoru čuvati zaključanu u sebi. Malo šminke i lažan osmjeh će biti dovoljno. Možda ću se čak i nasmješiti kad vas vidim zaljubljene. Budi voljen i voli nekoga. Tako da ja mogu mirno spavati bez ikakvog osjećaja krivice.

Zaboravit ću naše uspomene i riječi koje smo izmijenili.

 Ali nikad neću zaboraviti tvoj dodir. Jer ne mogu. Sanjat ću te, bilo u snu ili na javi. I čuvat ću te. Na lijevoj strani, zauvijek.“

Idućeg jutra sam odnijela to pismo na njegov grob, zajedno sa njihovom jednimo slikom i jednom ružom. No nisam na tom grobu ostavila samo to. Na tom mjestu je moja duša otišla praviti društvo njegovoj, ostavljajući moje tijelo nepokretno kraj njegovog groba. Moje srce nije više moglo izdržati tugu koju sam osjećala zbog njega i nje.

Text
Photo
Quote
Link
Chat
Audio
Video