rodnoverje

youtube

“Pjesma Beli grad zapisana je u Svetoj Jani, pored Jastrebarskog.
Kako nam kazuje akademik Katičić u svojoj knjizi Vilinska vrata, ovdje se radi o bijelom gradu koji se bijeli, jer ga je sagradila bijela vila.

Prema pretkršćanskoj hrvatskoj i slavenskoj predaji to žensko božansko biće, velika slavenska božica Mokoš, na vratima svoga grada/dvora udaje svoju kćer.

U ovoj pjesmi vidimo da mlada nevjesta ima više prosaca, koji se ovdje nazivaju gospodom. Mlada nevjesta jadikuje, jer zna da će morati napustiti roditeljski dom, a motiv konja veže se za njezinog budućeg supruga, mladog boga Jarila/Jurja, jer se za njega često spominje da ili jaše na konju, ili je i sam predstavljen kao konj.”

BELI GRAD

Beli se, beli, beli grad,
u njem se konjci sigraju,
srebrne vuzde trgaju
po devojku se spravljaju.
Devojka jim se plakala,
majka ju je tažila:

- Muči, pa muči, ćerčice,
tak su i mene vodili,
pak sam ti dobra dočkala.
Devetim zetom punica,

Devetim zetom punica,
devetim snaham svekrva,
pod svakom snahom mladi sin,
pod najmlajšom mlada ‘ći,
za nju se biju bišćani
i sva hrvatska gospoda.

Морана


У питању је још једно божанство са којим смо упознати кроз усмену предају и народне обичаје. Па се тако и дан-данас код Западних Словена сусрећемо са обичајем спаљивања и потапања лутке са њеним именом, тиме најављујући крај зиме и почетак пролећа. Поред њеног имена, чији корен је веже са индоевропским термином смрти, и други локални називи Zima, Śmiertka или Smrtelnička додатно упућују на Моранину улогу божанства смрти и зиме. Такође, на основу бројних обредних песама препознајемо је и у улози божанске невесте, стога се може успоставити веза са Јарилом и функција у обележавању вегетацијског тока године.

Текст: Душан Божић

Литература:
Andrzej Szyjewski - “Religia Słowian”, Wydawnictwo WAM, Kraków, 2003
Radoslav Katičić - “Zeleni lug”, Ibis grafika, Zagreb, 2010


Срп

Оруђе које се користило при откосу жита али и као предмет за заштиту и одбрану од демона, урока и болести. Српови који су кориштени након жетве, у магијској пракси, су сматрани посебно снажнима јер се сматрало да су напуњени енергијом из жита. Ово оруђе се користило и за прорицање на тај начин што би се бацило према сунцу а потом се посматрао положај у коме је пало. Градоносни облаци су се магијски одвраћали помоћу српа или неког другог сечива ,,расецањем’’. Ако су некој жени умирала деца, требало је да носи огрлицу у облику српа, коју је исковао голи ковач, како би спречила смрт будуће деце.

Текст: Милош Костић

Литература:

С. М. Толсто, Ј. Ј. Левкиевска „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 200

Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970

Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007

Слика: Андрей Андреев - Мара Срп

Иницијација Мушкараца

Под овим појмом схватају се обреди који омогућавају прелазак из дечачког у одрасло доба. Премда су основни извори прилично оскудни по повом питању, реконструкција се највише ослања на усмену традицију и поређење са другим индоевропским културама. Иако се дечаци од малена лагано спремају на овај корак, он ће своју завршницу добити тек пред ступање пунолетства. Обред почиње одвођењем у шуму, преко реке, што се тумачи као онострани свет. Овим чином наступа ритуална смрт. Тамо након пребијања, а могуће и под утицајем халуциногених средстава, дечак се изједначује са духом животиње. Понегде је то медвед, мада најчешће то бива вук. Тиме младићи постају вучији чопор, па се сходно томе и понашају, огрнути у вучје коже отимају и праве ситна разбојништва, све под вођством старијег предводника вукодлака. Долази и до окршаја са божанском фигуром у виду змаја односно звери, којег опонаша старији прерушени мушкарац. После битке, дечак ипак побеђује. Овим се на њега преноси сва моћ и обавезе коју његово будуће доба са собом носи. Ритуалном смрћу у њему се отклонило оно инфантилно и сада може наставити као зрела особа. На повратку у заједницу, сада мушкарац, бива обријан и ошишан, добија мач, ново одело и име, и тиме постаје пуноправни члан заједнице. Закључак његовог посвећења биће ступање у брак и почетак новог поглавља у животу.

Текст:Душан Божић


Литература:

Балушок В.Г. - „Инициации древних славян - попытка реконструкции“, Этнографическое обозрение, № 4, 1993, с.57-66.
Балушок В.Г. - „Древнеславянские молодежные союзы и обряды инициации“, Этнографическое обозрение, № 3. 1996, с.92-98.
Џозеф Кембел - „У светлу мита - разговор водио Фрејзер Боа“, ДН центар, Београд, 2002
Александар Лома - „Пракосово: словенски и индоевропски корени српске епике“, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2002

Слика: Душан Божић - Посвећење

Венац

Симболика овог ритуалног предмета се огледа у његовом кружном облику и биљу од кога је начињен. Тиме у себи обједињује заштитничку моћ круга и обнављајућу моћ зеленила.

Као такав, венац је обавезан предмет којим се ките како учесници пролетњих и летњих обреда, тако и њихова домаћинства али и животиње. Да би његово дејство било пренето, кроз венац обављала прва мужа или би био бацан преко кућа. Венци би се такође плели и при другим важнијим приликама, на свадбама или о свршетку жетве.

Још једна значајна употреба била би приликом љубавне магије, тада би девојке уз помоћ венаца покушавале одредити будуће мужеве.

Текст: Милош Костић, Душан Божић

Литература:
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996Л. Н. Виноградова, С. М. Толстая -  „Венац“, „Словенска митологија енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Плетение венков - Анна Виноградова