Voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i opraštati mu.
Nije, doduše, lako voleti čoveka onakav kakav jeste, ali samo ako
budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već da ga i zavolimo
upravo onakav kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane upravo
onakav kakav može da bude.
Sve češće smo koristili zamenicu „mi”. Čudna je to reč. Sutra ću uraditi to i to, kažemo. Ili pitamo šta će onaj drugi, dakle „ti” da radi. To nije teško razumeti. Ali, odjednom počnemo da govorimo „mi”, kao da je to nešto najprirodnije. „Hoćemo li da se odvezemo brodićem do ostrva Langejene i da se kupamo?” „Ili ćemo jednostavno da ostanemo kod kuće?” „Da li nam se dopala ta pozorišna predstava?” I onda jednog dana: „Srećni smo!”
Kad koristimo zamenicu „mi”, dvema osobama pripisujemo jednu zajedničku radnju kao da sačinjavaju jedno složeno biće. U mnogim jezicima se koristi posebna zamenica ako je reč o dve - i samo dve - osobe. Ta zamenica se naziva dual, ili ono što dvoje dele. Smatram da je to korisna oznaka, jer ponekad nisam sam a nije nas ni mnogo. Tu smo „nas dvoje”, i kod „nas dvoje” to „mi” kao da ne može da se podeli. Neka nova, tajanstvena pravila dolaze do izražaja kad se odjednom uvede ova zamenica, kao na dodir čarobnog štapića. „Sada ćemo da pravimo ručak.” „Otvorićemo flašu vina.” „Idemo u krevet.”
—  Devojka s pomorandžama - Justejn Gorder

bright10 said:

jebo vas i doktor i zagrljaj, jestel culi, sta napadate curu, k'o da je ona kriva, ajmo mrs s tumblra kad osudjujete i napadate, ovdje nema mjesta za vas, jebeno ne kontam, kakav jebeni gif ima veze sa snezanom, okej. rekla je svoje misljenje, ali vi niste slag na torti tako da odleprsajte, ova dva gifa nemaju veze s vezom uopste, mislila sam da su isti, ali sam vidjela da nisu uopste isti tako da ne serite. ako cemo tako, ima dosta osoba koje prave gifove na ovakav fazon, evo ja imam dva takva

hvala ti,ali on nece to razumeti,on na tumblr ne gleda kao mesto za skretanje misli.

Nije moglo drugačije

Samo ne zaboravi nekoliko stvari;
znam da sam ja otišla, znam,
ali nije moglo drugačije.
Iz nekih razloga, da. Čudni su.
Ali ne zaboravi da ću uvek
voleti tvoje ruke.
voleti tvoj hod.
voleti tvoj namig kada kažeš nešto što ću samo ja razumeti.
voleti dan kada se sve desilo.
voleti kako se ljutiš.
voleti kako me grliš.
Da ću uvek voleti.
Ali nije moglo drugačije.
Zbog mene, zbog mog pogleda
i mojih usana.
i mojih prstiju.
i mojih reči.
i mojih izvinjenja koja verovatno baš ništa nisu značila.
i mojih neprospavanih noći jer “šta bi bilo da sam rekla?”.

Ali nije moglo drugačije, tešim se.
Prva ljubav ne postoji, odmah ću ti reći.
Jer prva ljubav nikad nije prva,
a nikada neće biti ni poslednja jer
neko će se okrenuti i otići i reći da je sve prestalo.
I tražiti druge, nove, bolje,
ali niko neće moći da bude bolji.
Ali nije moglo… Kako da objasnim?
Ne verujem u ljubav od svoje desete godine
i to stran mi je osećaj, da volim nekoga ko mi nije porodica.
Ne verujem u ljubav.
Nikada nisam imala kućnog ljubimca,
nikada nisam plakala na sahranama,
i nikada se nisam potrudila da se razumem u potpunosti.
Niti hoću, barem ne trenutno.

Živim u trenutku, kažem.
Želim da budem slobodna, mislim.
Ali ono što osećam sasvim je čudno i nepoznato i ludo nepovezano.
I mislila sam, ako se udaljim prestaće,
ako nađem neku zanimaciju, prestaće,
ako sebi nešto zacrtam i ispunim, prestaće.
Kako šta? Pa, želja. Valjda.
Samo želim da više ne želim, i da budem zadovoljna.
I da budem malo slobodna i malo nečija.
Najpre svoja, jer to najmanje umem.
Da naučim da volim. Što me nisi naučio da volim?
Što ništa nisi rekao? Što si sve učinio lakim?
Što se nisi potrudio da me ubediš da se potrudim?
Možda je moglo bolje za nas. He, čudno, ta pesma nam je…
Nije nama. Nije ni meni, ni tebi, ali je tu negde između.
Zaglavljena. Još malo pa će biti zaboravljena.

Ali nije moglo nikako drugačije da se završi.
Bolje je ovako, nego da smo bili negde duboko
ispod maske zaljubljenosti i sreće.
Gde sam ja nesrećno kvazi-slobodna,
a ti pokušavaš svom snagom da ispraviš stvari
i krvavim rukama raspleteš Gordijev čvor
sačinjen od mojih suza, laži i gluposti koje sam učinila.

Nego, uvek sam se pitala… Gde odlazi zaboravljena misao?
Da li ćemo ostati tu negde i pojavljivati se kao deja vu,
ili ćemo nesvesno bežati da se ne bismo podsećali?
Nije moglo drugačije, osim da se završi.
Nije moglo da se razmrsi, reši, kaže, nije moglo nikako drugačije.

Ne znam koliko dugo trčim. Satima, možda, ili danima.
Alex mi je rekao da trčim. Pa trčim.
Morate razumeti. Ja nisam posebna. Ja sam tek jedna obična devojka visoka metar pedeset osam i prosečna po svemu.
No imam jednu tajnu. Možete izgraditi zidove sve do neba, ali ja cu pronaći način da ih preletim. Mozete me sa sto hiljada ruku pokušati prikovati za tlo, no nekako ću se uspeti odupreti. Mnogo nas je takvih, više nego što mislite. Ljudi koji odbijaju prestati verovati. Ljudi koji se odbijaju spustiti na zemlju. Ljudi koji vole u svetu bez zidova, ljudi koji vole usprkos mržnji i odbijanju, koji se nadaju uprkos tome sto nade baš i nema, i koji su u tome neustrasivi.
Volim te. Zapamti. Ne mogu mi to oduzeti.
—  Delirij

Mandala »Jezero« 2014

velikost 40x40, akril na platno

Cerkniško jezero. Čarobno. Skrivnostno. Vedno drugačno. Spreminjajoče se v skladu s svetlobo. Mirno, razburkano, v odtenkih od sive do cele palete modrine in ožarjeno z zlatom, toplimi barvami ob sončnih zahodih. Spomladi obdano s cvetlicami, pozimi okovano v led in ledene okraske. Poleti ob plavanju se zavem skrivnostnih globin. Voda se dotika podzemnega sveta in ima pridih večnosti. Izgine v podzemlju in se zopet pojavi na površju kot reka. Večen krogotok življenja in smrti, voda skrita v podzemlju in razgaljena na svetlobi. Živahna v premikanju, živa v mirovanju. Polna informacij, ki jih še ne znamo razumeti. Včasih zaznamo delček, ostalo ostane skrivnost. 

Teško je razumeti ženu. Ona kada hoće, tad najviše neće. Kada želi, tad najviše beži. A strah. Strah je tera da plače zbog toga.
I ne znam da li će neko razumeti, tu potrebu, potrebu za zvezdama, nebom, Suncem.. Neko će se smejati, većina će se smejati.. A mi, mi koji večeri provodimo uz zvezde i muziku ćemo uživati u tome, nećemo obraćati pažnju na ostale.. Naš život je lepši, ispunjeniji, uživamo u malim stvarima, mada.. zvezde nisu tako male, nebo nije tako malo ali nas čini srećnim, barem mene.. Uživanje je šetati se ulicom oko 2h ujutru i gledati u noćno nebo, onako crno i prepuno zvezda, a još kada je noć zvezda padalica tada je još lepše.. Život je lep..
—  MZ
Text
Photo
Quote
Link
Chat
Audio
Video