Moj dragi
nosi tudje oziljke na ledjima 
no, on je tako jak. 
Putuje danima gradovima, 
cim me ugleda 
samo blago slegne ramenima 
nasmeje se i vec me ima, 
a ja uvek pozelim da to uradi. 

Gledam mu oci, 
nema bola ni sukoba 
nema neodlucnosti, 
samo oluja od slova 
mog imena, 
"Hoces li biti dobro?" 
"Bice mi dobro." 

Njegove usne 
pocinju da se smese 
privlaci me k sebi 
nezno me ljubi, 
na vratu pazljivo cuvam 
vrelinu njegovih prstiju. 

Moj dragi 
vozi deset sati 
u pogresnom pravcu 
i ne ljuti se. 
Naginjem glavu 
da mu vidim oci, 
i srce mi poskoci 
osmehuje se. 
Pruza mi ruku 
zove me k sebi. 

Ovaj osecaj, 
isuvise pravi, 
a ja uvek pozelim 
da to uradi.. 

Jesen u srcu.. </3

Setam mokrim ulicama dok kapi kise udaraju od stakla auta, limove i krovove zgrada. Cudno je kako ovaj mali i uzburkani gradic sada izgleda tako pusto, samo tisina i kapljice kise. Ljudi uzurbano prolaze, sklanjaju se od kise, dok svako u svojoj dusi nosi neki nemir i nespokoj, iako na prvi pogled izgledaju tako.mirno, gotovo opusteno. Dok ih tako posmatram nekad se zamislim, o cemu razmisljaju, cemu tako uzurbano idu? Pozelim samo na momenat da udjem u njihovo srce i osjetim ono sto oni osjete. Da li su stvarno srecni? Da li ona bol, sto te polako izjeda dok te potpuno ne preuzme, vlada i u njima? Da li je onaj osmijeh sto svakodnevno upucuju jedni drugima zaista iskren ili je ipak samo maska kojom skrivaju onu bol iz dubine srca? Cudno je kako me ova pitanja muce samo kad su tmurni i kisni dani. Kada sve izgleda tako mracno, bezivotno, a nebo prekriju tamni oblaci i cini ti se da ce zauvijek ostati tu, da sunce nece nikada ponovo izaci. Tako je vecinu zivota i u mom srcu. Vlada tuga, tama, kojoj nigdje nema kraja, i tek poneki zrak sunca. Neki podsjetnik na ono sto mozemo imati samo kada bi oslobodili srce mraka, kada bi ga otvorili tako da i ostali vide njegovu ljepotu, da pokaze ono najbolje u nama da bi ono najgore bilo oprosteno. Zasto je tako tesko otvoriti srce? Zato jer, kada ga otvorimo, uvijek se nadje neko ko, slucajno ili.namjerno, zgazi sve nase snove, mastanja i nadanja. Jer ljudi su nepredvidivi, i svi odlaze, nadajuci se necemu boljem, a ne shvataju koliko su neceg najboljeg ostavili iza sebe,zgazili kao mokru travku posle kise. Smrt je relativan pojam. Neki to vide kao trenutak kada osoba prestane da postoji na ovom svijetu, kada prestane disati, kada njegovo srce stane. Ali cemu srce koje kuca kada nema koga voljeti, kome se nadati, za koga zivjeti? Sta pomaze to sto je u funkciji i kuca kada je slomljeno iznutra, kada je u potpunom mraku i prazno? Ili to kada sve njegove ulice nigdje ne vode, kada su sve nalik na kisne dane kao sto je ovaj? Za mene smrt nije onaj dana kada me vise ne bude na ovon svijetu, za mene je smrt prazno srce, bez snova, nade, bez onog tracka sunca na kraju tunela. Sta vrijedi zivot ako ne ocekujes nista, sta vrijedi novo jutro ako nemas za sta zivjeti, ili nova noc ako nemas na koga pomisliti prije nego sklopis oci? Zasto ljudi uporno pokusavaju da ucine normalnim to sto su prazni, sto imaju pare ali ne i bogatstvo u dusi, to sto se prave da su mracne ulice njihovog srca jedini put, i ne zele riskirati i potraziti neki drugi put, neku drugu ulicu? Zasto se tako olako predaju i vjeruju da ako budu cekali i nista ne radili, da ce jednog dana mozda biti bolje? Zato se.necu nikada predati kao oni. Necu im dozvoliti da me ubijede u povrsnost zivota koji oni zive, u to da nema nista osim mracnih ulica u njihovom srcu gdje beskrajno lutaju sami, izgubljeni u svojoj samoci. Niti cu dozvoliti malim umovima da me ubijede da su moji snovi preveliki. Kolko god puta padnem ustacu opet. Onda kad me najvise slome pruzicu ruku i oprost, i dokazati im da smo svi mi ljudi, ali malo ko covjek. Nikada necu prestati traziti tu svijetlu ulicu, i riskirati svaki dan za bolje sutra. Jer rizik nije rizik ako nemas sta izgubiti, to je rizik samo za one koji se zadovolje sa onim prosjecnim jer im je bolje nepoznato. U mom srcu negdje postoji ta ulica, ulica nade, snova, ljubavi. U svakom srcu postoji. I naci cu je jednog dana sigurna sam. Jer jesen je siva, tuzna, puna rastanaka i bola, ali vjecita jesen u srcu je puno gora…

anonymous said:

Ne:)) poslala mi porukom to I kao da joj pozelim srecu,da bude nesto:)

Aaa.. :(( Uz tebee saam,jako mi je zaoo sto prolazis kroz too..kako se osecaas? (znam da je glupo pitanje ali..)

Text
Photo
Quote
Link
Chat
Audio
Video