Želela sam da ostanem ljuta, ali bilo je vrlo teško; jer on je bio tu, a znala sam da mi njegova blizina izaziva konfuziju u glavi. Verovatno zbog toga što sam imala utisak da vazduh nestaje kada sam blizu njega.
—  Oslobodi me - Dž. Kener
“Želela sam da ostanem ljutia, ali bilo je vrlo teško; jer on je bio tu, a znala sam da mi njegova blizina izaziva konfuziju u glavi. Verovatno zbog toga što sam imala utisak da vazduh nestaje kada sam blizu njega.” — Oslobodi me - Dž. Kener
Nisam znala da li sam vanserijski darovita, ali znala sam da, dok plešem, svet oko mene nestaje, a ja uzlećem u vrtlogu zvukova, dok u mene provaljuje nezaustavljiva snaga bujice, koja me čini neranjivom.
Nije bilo granica ni ograničenja, moje telo se pretvaralo u beskonačni prostor, okružen muzikom kroz koju sam se kretala bez straha, bola i zebnje.
Moje telo se pretvaralo u ples, a taj ples se pretvarao u ljubav.
Kad sam plesala, bila sam ljubav.
—  Federika Bosko - Zaljubljena u anđela
Umirem godinama,polako nestaje mi dah.. Jos uvek se nadam nama,jos uvek se pretvaram u prah, i svaka me zora gusi ,svaki uzdah zove te, jos si u mojoj dusi , jos srce kuca za tebe..

Imam ja tu mrlju. 

Pokušavam je obrisati, ali ona ne nestaje. 

Što više trljam po njoj, ona dobiva na svojoj postojanosti; postaje tamnija i veća.

Jedno vrijeme, čak uspijem da zaboravim na njenu prisutnost.

Ali ona ne zaboravlja mene. 

Ona mi pruža najvjernije prijateljstvo koje nikada nisam ni tražila.

Jer tako želim da treba

Ženiš se pre tridesete, jer tako treba.
Normalan si.
Imaš dvoje dece.
Diplomu.
Posao.
Račune za struju.
Račune za telefon.
Letovanje od deset dana.
Možda 15.
Escape weekend u Beč.
Plus zdravstveno osiguranje.
Plus životno osiguranje.
Penzijsko osiguranje.
Račune za grejanje.
Žuriš kući iz kancelarije.
Danas je nedelja.
Vodiš ljubav svake druge nedelje.
Sa ugašenim svetlom.
Mirno.
Misionarski.
Nekada i četvrtkom
kada ti otkaže psihijatar.
Budi normalan.
Petak je dan kada ti tvoja jednostavna žena kuva boraniju.
Odustao si od sna da gajiš pčele.
I od toga da se često smeješ.
Ideš u teretanu, jer tako treba.
Voziš se u koloni.
Nikada ne pretičeš.
Nešto ne umeš više da voliš.
Želeo bi.
Kasnije i to nestaje.
Lažeš da si dobro.
Lažeš da se smeješ.
Lažeš.
Ne smeta ti prašina na omiljenoj ploči.
Na celom gramofonu.
Pušiš krišom.
Psuješ vozače.
Psuješ pešake.
Psuješ bicikliste.
Psuješ komšije.
Psuješ ženu.
Psuješ decu.
Psuješ Boga.
Psuješ život.
Računi, računi, računi.
Imaš previše bora.
Imaš par godina u inostranstvu.
Neka bežanja od sebe stvarnog.
Nekad zapališ. 
Nikad sam.
Sa društvom.
Jer tako treba.
Pevaš, jer kažu da su takvi ljudi radosni.
U avgustu otplaćuješ kredit.
Imaš 20 godina više.
Čekaš lift.
Jezivo si miran kad se pokvari.
Čekaš u redu.
Čekaš u banci.
Čekaš da ti žena ponovo kaže “volim te”.
Čekaš da je opet zavoliš.
Čekaš leto.
Čekaš da odškoluješ decu.
Čekaš da udaš ćerku.
Čekaš da oženiš sina.
Čekaš da se penzionišeš.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš svetla vremena.
Čekaš bolje sutra
Da budeš srećan.
2.
Izuj se.
Hodaj bos.
Tada smeš da hodaš i po travi.
Kupaj se dok sviće.
Pričaj o stvarima koje voliš.
Nikada ne obrći palačinke nožem ili rukom, samo bacanjem u vazduh.
Odlepićeš je sa plafona, ne brini.
Nauči da razbijaš jaje jednom rukom.
Igraj se u supermarketu uslužnom kasom, to je blagodet.
Ljuljaj se u tri ujutru.
Naruči 5 kugli sladoleda. 6.
Nasmej se upozorenju ‚‚samo za decu‚”
Prođi ispod prskalica u parku!
Stani ispred vrata sa senzorom, pljesni, pa se pravi da su se otvorila na tvoju komandu.
Baci kap, dve vode na vrelu ringlu i zamisli da si čarobnjak koji baca čini (ako nemaš ‚‚senzor vrata” blizu kuće)
Šetaj pored reke.
Gurni prst u reku, nećeš ostati bez njega.
Vodi ljubav.
Ujutru.
U podne.
U sumrak.
Uveče.
U dva.
U tri ne možeš, tada ideš da se ljuljaš
Vodi ljubav stalno.
Svuda.
I ne sa svakim.
Nikako ne sa svakim.
Ako imaš priliku da vodiš ljubav na nekom krovu zgrade, po slikarskom platnu uvaljan u boje, umočene kose u temperu URADI to.
Ako nemaš tu mogućnost, prvo kupi platno, stvori je.
Slikaj - sa njom. Ili njim.
Okačite sliku iznad kamina.
Neka vas svi gosti uvek pitaju čija je slika.
Zagonetno se smešite.
Držite se za ruke ispod stola.
Pomazi je po stomaku gde je remek delo vaše slikarske tehnike.
Ljubi.
Grli.
Golicaj.
Pleši.
Praštaj.
Maštaj.
Putuj.
Ne propusti pravljenje figurica od plastelina - kako kaže divna Dženita iz Tuzle - bez prijatelja da ga upotpune ovaj spisak i ne vredi mnogo, još je bolje kada su prijatelji ovako maštoviti
Ne propusti prvi jorgovan.
Ni poslednje lubenice.
I to da se umažeš jogurtom.
Ili da pričuvaš nečijeg mezimca.
Smej se.
Mnogo se smej.
I ne pokrivaj usta rukama, jer imaš jedan krivi zub, samo neka je zdrav.
Više bole krivi putevi u životu.
Pravi musaku.
Pravi porodični turnir u kartama.
Čitaj ceo vikend.
Pokisni.
Slušaj muziku rizičnih decibela.
Okreči sobu u žuto.
Pevaj, ako tako osećaš.
Plači, ako tako osećaš.
Kupi šator.
Najveći u radnji.
I opremu za kampovanje.
Slaži slagalice.
Zovi redovno roditelje, jer tako želiš.
Javi se iako je prekasno.
Posoli ako nije slano (osim ako imaš visok pritisak, onda samo prazan slanik tresi iznad jela, videćeš da će postati slano samo od sebe)
Mmm… ipak nemoj cipelama na kauč
NE zaboravljaj prijatelje.
Ne zaboravljaj stvari po ‚‚džepovima”, tu su neke važne sitnice.
Stavi malo više pene u kupku.
Uuu, i pravi balončiće.
Pričaj “po starinski”.
Nemoj baš UVEK kakiti o tome da zapravo, kada vidimo dve duge postoji samo jedna duga, a da je druga njena refleksija i da je to obmana našeg oka i uma. Nekada se samo obmani ( Uh, kako bi mi ovde, umesto samo legla neka psovka, iako ne treba psovati ) Zato ispravka – Nekada se samo jebeno obmani i uživaj u dve duge!
Pričaj o stvarima koje voliš.
Pričaj o ljudima koje voliš.
Nije teško naći ljude prema kojima nisi ravnodušan.
Nije teško voleti.
Pričaj i o stvarima koje te muče.
Pričaj.
I slušaj.
Budi brižan i samilostan.
Pomoli se onda kada iskreno osećaš.
Neguj ljubav.
Govori MI, umesto Ja.
NE beži od sebe.
Ne plaši se.
Lep si i nasmejan i namršten.
Pa šta ako znaš samo dva akorda na gitari.
Izgradi u sebi, ne oko sebe.
Zasadi hektar kalemljenih trešanja.
I praske, ako tako želiš.
Donesi joj seme za nanu i origano sa službenog puta.
Čekaj, pa ti nemaš službeni put.
Postao si ono što želiš.
Onda se odvezi biciklom do pijace i kupi.
Budi kreativan, NIŠTA NIJE GLUPO ako je namera prava.
Oboji svoj svet.
Neka sve ide dođavola. Hoću da mi vrat miriše svaki dan na svež bosiljak iz moje eksperimentalne začinske bašte, kao danas. Hoću ogromnu začinsku gradinu. Da mi deca mirišu na žalfiju. Hoću veeeliki vinograd i kuhinju. I rukom vezenu posteljinu. Hoću kamin samo da okačim ‚‚onu sliku” iznad njega. Hoću da mi muž kasni sa pecanja, ne sa posla. Hoću da iskomponujem simfoniju srca čiju sam melodiju jednom sanjala (to uz pomoć nekih učenih prijatelja). Braću jagode, ne brige. Čuvaću život, ne mračne tajne. Odabraću mogućnosti, ne ograničenja. Jer želim da budem slobodna, a ne, kako treba. Ne želim skučenost, okove ili uvek samo broj u Zavodu za socijalno. I neka namrgođena lica – jer tako treba. Da mi mera za život bude uspeh/neuspeh, dobro/zlo, crno/belo. Biće šareno, kreativno, šašavo. Pisaću pisma. I pesme. I knjige. I scenario za film. Neću pisati deci sastave. Neću odustati od nekih ljudi. Neću NIKADA odustati od nekih ljudi. NEĆU NIKADA ODUSTATI OD LJUDI, jer tako … Jer tako želim da treba. Bar danas, smisao života je u kreativnosti. U tome da budeš. Jer, sunce kada sija, ne pita te stalno – Je l ti dobro sijam, vidi, vidi, umem ja to i bolje. Ono sija. I ti ga voliš. Svi ga volimo i radujemo mu se. Prava mera života je u mogućnostima i ograničenjima. Tvoje je da izabereš šta želiš, u kakvu materiju hoćeš da pretvoriš silnu energiju. I jedno i drugo nose posledice. A priznaćeš, mnogo je bolje snositi posledice stvari koje si ipak želeo da uradiš. Pričati sa sobom i ljudima koji iz tebe izvlače pravog tebe je blagoslov. Ne tebe kakav bi ‚‚morao da budeš” ili misliš da bi trebalo da takvim budeš. Nego onog, izbrušenog nagonskog tebe. Čovek nije ono što izgradi oko sebe, već što je izgradio U SEBI. Baš to, paradoksa li, će ga celog života okruživati, ma gde putovao, ma šta radio, ma kakvim se trudio da veštački postane. Tako ja mislim. Tako se neguje ljubav. Tako ona preplavljuje. Kada si svoj. Možda samo danas. Možda svakog dana. Ne naglo, ne nesvesno, već kada primetiš da se pomalo plašiš svoje nedostojnosti i nedoraslosti i nezrelosti. Tada je ona tu. Tada budite svoji. Šaolin ljudi. A kako to, pitam i sebe, kada sam samo juče morala dva puta u banku zbog nečega u vezi sa tekućim računom ? A ne znam baš (ljudi, meni uvek ide dobro sa rečima, sa životom sam još na vi), ali – u ponedeljak gasim tekući račun. I idem na pazar da kupim nove saksije za origano. Retro biciklom sa korpicom, razume se. Možda tako, za početak

"1. 
Ženiš se prije tridesete, jer tako treba.
Normalan si.
Imaš dvoje djece.
Diplomu.
Posao.
Račune za struju.
Račune za telefon.
Ljetovanje od deset dana.
Možda 15.
Escape weekend u Beč.
Plus zdravstveno osiguranje.
Plus životno osiguranje.
Penzijsko osiguranje.
Račune za grijanje.
Žuriš kući iz kancelarije.
Danas je nedjelja.
Vodiš ljubav svake druge nedjelje.
Sa ugašenim svetlom.
Mirno.
Misionarski.
Nekada i četvrtkom
kada ti otkaže psihijatar.
Budi normalan.
Petak je dan kada ti tvoja jednostavna žena kuha boraniju.
Odustao si od sna da gajiš pčele.
I od toga da se često smiješ.
Ideš u teretanu, jer tako treba.
Voziš se u koloni.
Nikada ne pretičeš.
Nešto ne umiješ više da voliš.
Želio bi.
Kasnije i to nestaje.
Lažeš da si dobro.
Lažeš da se smiješ.
Lažeš.
Ne smeta ti prašina na omiljenoj ploči.
Na cijelom gramofonu.
Pušiš krišom.
Psuješ vozače.
Psuješ pješake.
Psuješ bicikliste.
Psuješ komšije.
Psuješ ženu.
Psuješ djecu.
Psuješ Boga.
Psuješ život.
Računi, računi, računi.
Imaš previše bora.
Imaš par godina u inostranstvu.
Neka bježanja od sebe stvarnog.
Opiješ se nekada
Nikad sam.
Sa društvom.
Jer tako treba.
Pjevaš, jer kažu da su takvi ljudi radosni.
U avgustu otplaćuješ kredit.
Imaš 20 godina više.
Čekaš lift.
Jezivo si miran kad se pokvari.
Čekaš u redu.
Čekaš u banci.
Čekaš da ti žena ponovo kaže “volim te”.
Čekaš da je opet zavoliš.
Čekaš ljeto.
Čekaš da odškoluješ decu.
Čekaš da udaš ćerku.
Čekaš da oženiš sina.
Čekaš da se penzionišeš. 
Čekaš sljedeću godinu.
Čekaš sljedeću godinu.
Čekaš sljedeću godinu.
Čekaš sljedeću godinu.
Čekaš sljedeću godinu.
Čekaš svjetla vremena.
Čekaš bolje sutra
Da budeš srećan.
2.
Izuj se.
Hodaj bos.
Tada smiješ da hodaš i po travi.
Kupaj se dok sviće.
Pričaj o stvarima koje voliš.
Nikada ne obrći palačinke nožem ili rukom, samo bacanjem u vazduh. 
Odlijepićeš je sa plafona, ne brini.
Nauči da razbijaš jaje jednom rukom.
Ljuljaj se u tri ujutru.
Naruči 5 kugli sladoleda. 6.
Nasmij se upozorenju ‚‚samo za djecu‚”
Prođi ispod prskalica u parku!
Stani ispred vrata sa senzorom, pljesni, pa se pravi da su se otvorila na tvoju komandu.
Baci kap, dvije vode na vrelu ringlu i zamisli da si čarobnjak koji baca čini (ako nemaš ‚‚senzor vrata” blizu kuće)
Šetaj pored rijeke.
Gurni prst u rijeku, nećeš ostati bez njega.
Vodi ljubav.
Ujutru.
U podne.
U sumrak.
Uveče.
U dva.
U tri ne možeš, tada ideš da se ljuljaš 
Vodi ljubav stalno.
Svuda.
I ne sa svakim.
Nikako ne sa svakim.
Ako imaš priliku da vodiš ljubav na nekom krovu zgrade, po slikarskom platnu uvaljan u boje, umočene kose u temperu URADI to.
Ako nemaš tu mogućnost, prvo kupi platno, stvori je.
Slikaj - sa njom. Ili njim.
Okačite sliku iznad kamina.
Neka vas svi gosti uvijek pitaju čija je slika.
Zagonetno se smješite.
Držite se za ruke ispod stola.
Pomazi je po stomaku gdje je remek djelo vaše slikarske tehnike.
Ljubi.
Grli.
Golicaj.
Pleši.
Praštaj.
Maštaj.
Putuj.
Ne propusti prvi jorgovan.
Ni posljednje lubenice.
I to da se umažeš jogurtom.
Ili da pričuvaš nečijeg mezimca.
Smij se.
Mnogo se smij.
I ne pokrivaj usta rukama, jer imaš jedan krivi zub, samo neka je zdrav.
Više bole krivi putevi u životu.
Pravi musaku.
Pravi porodični turnir u kartama.
Čitaj cjeli vikend.
Pokisni.
Slušaj muziku rizičnih decibela.
Okreči sobu u žuto.
Pjevaj, ako tako osjećaš.
Plači, ako tako osjećaš.
Kupi šator.
Najveći u radnji.
I opremu za kampovanje.
Slaži slagalice.
Zovi redovno roditelje, jer tako želiš.
Javi se iako je prekasno.
Posoli ako nije slano (osim ako imaš visok pritisak, onda samo prazan slanik tresi iznad jela, vidjećeš da će postati slano samo od sebe)
Mmm… ipak nemoj cipelama na kauč 
NE zaboravljaj prijatelje.
Ne zaboravljaj stvari po ‚‚džepovima”, tu su neke važne sitnice. 
Stavi malo više pjene u kupku.
Uuu, i pravi balončiće.
Pričaj “po starinski”.
Nemoj baš UVIJEK kakiti o tome da zapravo, kada vidimo dvije duge postoji samo jedna duga, a da je druga njena refleksija i da je to obmana našeg oka i uma. Nekada se samo obmani ( Uh, kako bi mi ovdje, umesto samo legla neka psovka, iako ne treba psovati ) Zato ispravka – Nekada se samo jebeno obmani i uživaj u dvije duge!
Pričaj o stvarima koje voliš.
Pričaj o ljudima koje voliš.
Nije teško naći ljude prema kojima nisi ravnodušan.
Nije teško voljeti.
Pričaj i o stvarima koje te muče. 
Pričaj.
I slušaj.
Budi brižan i samilostan.
Pomoli se onda kada iskreno osjećaš.
Neguj ljubav.
Govori MI, umesto Ja.
NE bježi od sebe.
Ne plaši se.
Lijep si i nasmijan i namršten.
Pa šta ako znaš samo dva akorda na gitari.
Izgradi u sebi, ne oko sebe.
Zasadi hektar kalemljenih trešanja.
I praske, ako tako želiš.
Donesi joj sjeme za nanu i origano sa službenog puta.
Čekaj, pa ti nemaš službeni put.
Postao si ono što želiš.
Onda se odvezi biciklom do pijace i kupi.
Budi kreativan, NIŠTA NIJE GLUPO ako je namjera prava.
Oboji svoj svijet.
Neka sve ide dođavola. Hoću da mi vrat miriše svaki dan na svjež bosiljak iz moje eksperimentalne začinske bašte, kao danas. Hoću ogromnu začinsku gradinu. Da mi djeca mirišu na žalfiju. Hoću veeeliki vinograd i kuhinju. I rukom vezenu posteljinu. Hoću kamin samo da okačim ‚‚onu sliku” iznad njega. Hoću da mi muž kasni sa pecanja, ne sa posla. Hoću da iskomponujem simfoniju srca čiju sam melodiju jednom sanjala (to uz pomoć nekih učenih prijatelja). Braću jagode, ne brige. Čuvaću život, ne mračne tajne. Odabraću mogućnosti, ne ograničenja. Jer želim da budem slobodna, a ne, kako treba. Ne želim skučenost, okove ili uvijek samo broj u Zavodu za socijalno. I neka namrgođena lica – jer tako treba. Da mi mjera za život bude uspjeh/neuspjeh, dobro/zlo, crno/bjelo. Biće šareno, kreativno, šašavo. Pisaću pisma. I pjesme. I knjige. I scenario za film. Neću pisati djeci sastave. Neću odustati od nekih ljudi. Neću NIKADA odustati od nekih ljudi. NEĆU NIKADA ODUSTATI OD LJUDI, jer tako … Jer tako želim da treba. Bar danas, smisao života je u kreativnosti. U tome da budeš. Jer, sunce kada sija, ne pita te stalno – Je l ti dobro sijam, vidi, vidi, umem ja to i bolje. Ono sija. I ti ga voliš. Svi ga volimo i radujemo mu se. Prava mjera života je u mogućnostima i ograničenjima. Tvoje je da izabereš šta želiš, u kakvu materiju hoćeš da pretvoriš silnu energiju. I jedno i drugo nose posljedice. A priznaćeš, mnogo je bolje snositi posljedice stvari koje si ipak želio da uradiš. Pričati sa sobom i ljudima koji iz tebe izvlače pravog tebe je blagoslov. Ne tebe kakav bi ‚‚morao da budeš” ili misliš da bi trebalo da takvim budeš. Nego onog, izbrušenog nagonskog tebe. Čovjek nije ono što izgradi oko sebe, već što je izgradio U SEBI. Baš to, paradoksa li, će ga cijelog života okruživati, ma gde putovao, ma šta radio, ma kakvim se trudio da vještački postane. Tako ja mislim. Tako se njeguje ljubav. Tako ona preplavljuje. Kada si svoj. Možda samo danas. Možda svakog dana. Ne naglo, ne nesvjesno, već kada primjetiš da se pomalo plašiš svoje nedostojnosti i nedoraslosti i nezrelosti. Tada je ona tu. Tada budite svoji. Šaolin ljudi. A kako to, pitam i sebe, kada sam samo juče morala dva puta u banku zbog nečega u vezi sa tekućim računom ? A ne znam baš (ljudi, meni uvek ide dobro sa riječima, sa životom sam još na vi), ali – u ponedeljak gasim tekući račun. I idem na pazar da kupim nove saksije za origano. Retro biciklom sa korpicom, razumije se. Možda tako, za početak.”

Tama u meni

Zilet.Mrak.I glava prepuna misli koji me grizu iznutra.Hrane se mojom kožom i crpe moju krv.Odjednom ostanu samo mračne boje, a sve ostalo nestaje.Cijeli svet stao u jednu sobu.Pod.Koža mokra od suza.Ali to nisu suze.To je poslednje osjećanje koje se bori da preživi u meni ali ne uspjeva i curi iz mojih očiju i sliva se niz krhko lice gdje se gubi u nekoj tkanini i nestaje, zauvijek.Bol.I on me napušta i ostajem samo ja.Ustvari, ja više ne postojim.Nema mene, nema nikog, i ja sam ništa.Tu je samo istrošeno tijelo, umorno od pretvaranja.Hladan pod.Žilet.Koliko puta ovo mora da se desi? Koliko rana će moja ruka da napravi da bi neko primjetio ovo istrošeno tijelo? Svaki put kad bi oštri metal dotakao moju kožu bilo je kao da nije metal taj koji me povređuje nego ljudi.Čovjek.Stvorenje,tako odvratno da još više želim da prislonim taj metal uz svoj vrat i polako se ugasim zauvijek jer sam i sama jedan.Što je najgore, kad ti isti ljudi shvate u šta su te pretvorili pokušavaju da te poprave, iako nisam ja ta koja je pokvarena-oni su.San.Jedino što uspijeva da zaustavi misli.Jedino što bih mogla raditi zauvijek.Ponekad mislim da, ako se dovoljno potrudim, neću morati više nikad da se probudim iz njega..Ali ako sam nešto naučila u životu, to je da ništa nije savršeno.Snovi.Prokleti snovi.Zbog njih poželiš da se misli vrate.U njima su one pretvorene u milion slika koje blješte pred tobom, zasljepljuju te, kidaju ti srce.I opet si na početku.Isti prokleti pod, iste rane, novi dan.Vrijeme.Jedino što se mijenja.Jedino što te tjera da se ne ubiješ sada jer znaš da ono hoće, jednog dana..Jedino što ti ostaje je da čekaš taj dan.Da kiša tvojih suza sprži rane na tvojoj koži.Da smrt ubije bujicu misli koja te uništava svako veče prije nego što zaspiš.Da napokon možeš da vrisneš iz sveg glasa, toliko glasno, za svaki put kad si to pokušavao ali ništa se nije čulo.Tada će tvoje grudi,toliko iscrpljene, uvenuti, zajedno sa tvojom dušom..a taj vrisak će uništiti sve ono što je tebe uništavalo danima, mjesecima, godinama.I tada ćeš napokon moći da se nasmiješ, lagano, predivno..Sa njim će nestati i svi oni zbog kojeg si to postao.I tada, tada ćeš osjetiti vječni spokoj jer si ubio ono što te ubijalo. 

I onda u jednom trenutku shvatiš da se stvari događaju samo jednom i da ćeš samo jednom u životu osjećati taj poseban osjećaj. Kad polako vidiš da gubiš jedinu osobu do koje ti je u životu stalo, jer je njoj pomalo sve “dosadilo”. Boli gledati kako sve vremenom nestaje. Razgovori se smanje, druženja više nisu kao što su nekada bila, a i osjećaji se promjene. Najteže je voljeti, a ne dobiti tu ljubav natrag. I samo osoba koja je to doživjela može shvatiti. Jedini način je uživati u trenutku koliko god je moguće, jer će i on uskoro postati prošlost i zaborav.
Pismo buducoj sebi | 20.08.2014.

Zdravo! Pisem ti ovo u ne bas srecnom periodu svog zivota. Znas me, uvek mi je bilo tesko da budem srecna. Ali nadam se da tebi nije. Nadam se da za razliku od mene u svemu vidis srecu i razlog za smeh. Nadam se da te ne bole dani kao mene. Nadam se da kad se pogledas u ogledalo da vidis lepu, srecnu devojku. (nekako ne verujem da cu ikad sebe smatrati lepom)

Volela bih da znam da jos uvek gledas zalaske sunca. Gledala sam ih od kad znam za sebe, ali tek skoro sam osetila leprsavi osecaj u stomaku dok sam gledala kako se ljubicasta boja preliva u plavu i sunce polako, ali samouvereno nestaje. I od tad, kao zaljubljena devojcica, svaki dan iznova posmatram kako sunce nestaje, nadajuci se necemu. Nadam se da si otkrila cemu se toliko nadam i nadam se da nisi zaboravila koliko su zapravo zalasci sunca magicni.

Nadam se da mozes da se pogledas u ogledalo a da ne osetis mrznju kako ti munjevito prolazi kroz vene, sve do srca i ispunjava te besom jer mrzis svoj nos, i ogromnu bradu i oziljak ispod levog oka. Nadam se da se nasmejes kad god se vidis, jer si napokon shvatila da je covek nesto vise od 57 kilograma koze i mesa, i da svako u sebi krije univerzum, a tvoj je poprilicno neverovatan.

Mnogo bih zelela da znam da si nasla nekoga ko ti ulepsava svaki dan. Ne mora da bude neki muskarac. Srodna dusa moze da bude bilo ko. Neko ko je napokon uspeo da te shvati i neko zbog koga se napokon osecas prihvacenom. Nadam se da si nasla nekoga ko zna kako je to kad pozelis da nestanes sa ovog sveta i nekog ko zna koliki je unutrasnji bol kad pozelis da preseces vene i samo iskrvaris.

Nadam se da si nasla nekoga sa kim mozes da slusas muziku koju volis. Znas da mi je to veliki problem i znas koliko volim muziku. Trenutno imam osecaj da me samo ona razume i volim da se izgubim u njoj.

Nadam se da si nasla ljubav svog zivota. Volela bih da je visok i Britanac i da ima nebesko plave oci koje te podsecaju na divne sunacane dane sa najlepsim zalascima sunca. Nadam se da vidi u tebi mnogo vise od kose i sminke koju stavljas da prekrijes sve ono sto mrzis na sebi, i najiskrenije se nadam da te on nikada nece napustiti i da ce se sve moje mastarije o izlascima i putovanjima i zivljenju u dvoje obistiniti.

Ali ipak, se najvise nadam da si napokon uspela da postanes ti. Da te napokon niko ne sputava. Ni samosazaljiva majka koja se bezuspesno trudi da lici na sve, ni otac koji u mesto ”volim te” kaze ”nemoj da me osramotis”, ni brat koji svaku tvoju ne savrsenost uvelicava dok ne pozelis da spavas vecno u lepsem svetu. Nadam se da si napokon izbusila hrskavicu na levom uvetu, znas da o tome godinama sanjam i nadam se da si istetovirala one tetovaze koje oduvek zelim, i nadam se da i ako se kajes sto ih imas da se ne kajes sto si ih uradila jer si to ti. Jer sam to ja. I stvarno se nadam da putujes i da uzivas i da nisi sablon ovih bledih ljudi, koji se bave poslom koji ne vole i koji potajno mrze svoju decu jer zbog njih nisu uspeli da uzivaju. Nadam se da ne sanjas o tome da si slobodna, vec da jesi. Ne dozvoli nikome da te obezvredi i da te natera da pomislis da je to sto radis pogresno. Molim te. Jer ovo je tvoj zivot. Ne okreci se za drugima, ne slusaj ih. Ti si mnogo vise, mnogo vise od njih. Ucini to barem za sedamnaestogodisnju sebe.

DEPONIJA MISLI | Besmislene crtice i smisao

U zdravom umu količina razarajućih misli raste. U petnim žilama se nalazi devet minuta - euforičnih ćelija.

Zrakama crvenog svjetla prikupljaš tvojima slične lažne osmijehe, dok se drugi kupaju tvojim prisustvom i čiste svoju negativnost.

Read More

Ženiš se prije tridesete, jer tako treba.
Normalan si.
Imaš dvoje djece.
Diplomu.
Posao.
Račune za struju.
Račune za telefon.
Ljetovanje od deset dana.
Možda 15.
Escape weekend u Beč.
Plus zdravstveno osiguranje.
Plus životno osiguranje.
Penzijsko osiguranje.
Račune za grijanje.
Žuriš kući iz kancelarije.
Danas je nedjelja.
Vodiš ljubav svake druge nedjelje.
S ugašenim svjetlom.
Mirno.
Misionarski.
Nekada i četvrtkom
kada ti otkaže psihijatar.
Budi normalan.
Petak je dan kada ti tvoja jednostavna žena kuha boraniju.
Odustao si od sna uzgajanja pčela.
I od toga da se često smiješ.
Ideš u teretanu, jer tako treba.
Voziš se u koloni.
Nikada ne pretičeš.
Nešto ne umiješ više voljeti.
Želio bi.
Kasnije i to nestaje.
Lažeš da si dobro.
Lažeš da se smiješ.
Lažeš.
Ne smeta ti prašina na omiljenoj ploči.
Na cijelom gramofonu.
Pušiš krišom.
Psuješ vozače.
Psuješ pješake.
Psuješ bicikliste.
Psuješ komšije.
Psuješ ženu.
Psuješ djecu.
Psuješ Boga.
Psuješ život.
Računi, računi, računi.
Imaš previše bora.
Imaš par godina u inozemstvu.
Neka bježanja od sebe stvarnog.
Opiješ se nekada
Nikad sam.
S društvom.
Jer tako treba.
Pjevaš, jer kažu da su takvi ljudi radosni.
U augustu otplaćuješ kredit.
Imaš 20 godina više.
Čekaš lift.
Jezivo si miran kad se pokvari.
Čekaš u redu.
Čekaš u banci.
Čekaš da ti žena ponovo kaže “volim te”.
Čekaš da je opet zavoliš.
Čekaš ljeto.
Čekaš odškolovati djecu.
Čekaš udati kćerku.
Čekaš oženiti sina.
Čekaš penziju. 
Čekaš sljedeću godinu.
Čekaš sljedeću godinu.
Čekaš sljedeću godinu.
Čekaš sljedeću godinu.
Čekaš sljedeću godinu.
Čekaš svjetla vremena.
Čekaš bolje sutra
Da budeš sretan.
2.
Izuj se.
Hodaj bos.
Tada smiješ hodati i po travi.
Kupaj se dok sviće.
Pričaj o stvarima koje voliš.
Nikada ne obrći palačinke nožem ili rukom, samo bacanjem u zrak. 
Odlijepit ćeš je s plafona, ne brini.
Nauči razbijati jaje jednom rukom.
Ljuljaj se u tri ujutro.
Naruči 5 kugli sladoleda. 6.
Nasmij se upozorenju ‚‚samo za djecu‚”
Prođi ispod prskalica u parku!
Stani ispred vrata sa senzorom, pljesni, pa se pravi da su se otvorila na tvoju komandu.
Baci kap, dvije vode na vrelu ringlu i zamisli da si čarobnjak koji baca čini (ako nemaš ‚‚senzor vrata” blizu kuće)
Šetaj pored rijeke.
Gurni prst u rijeku, nećeš ostati bez njega.
Vodi ljubav.
Ujutro.
U podne.
U sumrak.
Uvečer.
U dva.
U tri ne možeš, tada ideš ljuljati se. 
Vodi ljubav stalno.
Svuda.
I ne sa svakim.
Nikako ne sa svakim.
Ako imaš priliku voditi ljubav na nekom krovu zgrade, po slikarskom platnu uvaljan u boje, umočene kose u temperu URADI to.
Ako nemaš tu mogućnost, prvo kupi platno, stvori je.
Slikaj - s njom. Ili njim.
Stavi sliku iznad kamina.
Neka vas svi gosti uvijek pitaju čija je slika.
Zagonetno se smješite.
Držite se za ruke ispod stola.
Pomazi je po stomaku gdje je remek djelo vaše slikarske tehnike.
Ljubi.
Grli.
Golicaj.
Pleši.
Praštaj.
Maštaj.
Putuj.
Ne propusti prvi jorgovan.
Ni posljednje lubenice.
I to da se umažeš jogurtom.
Ili da pričuvaš nečijeg mezimca.
Smij se.
Mnogo se smij.
I ne pokrivaj usta rukama, jer imaš jedan krivi zub, samo neka je zdrav.
Više bole krivi putevi u životu.
Pravi musaku.
Pravi porodični turnir u kartama.
Čitaj cjeli vikend.
Pokisni.
Slušaj muziku rizičnih decibala.
Opituraj sobu u žuto.
Pjevaj, ako tako osjećaš.
Plači, ako tako osjećaš.
Kupi šator.
Najveći u radnji.
I opremu za kampiranje.
Slaži slagalice.
Zovi redovno roditelje, jer tako želiš.
Javi se iako je prekasno.
Posoli ako nije slano (osim ako imaš visok pritisak, onda samo prazan slanik tresi iznad jela, vidjet ćeš da će postati slano samo od sebe)
Mmm… ipak nemoj cipelama na kauč. 
NE zaboravljaj prijatelje.
Ne zaboravljaj stvari po ‚‚džepovima”, tu su neke važne sitnice. 
Stavi malo više pjene u kupku.
Uuu, i pravi balončiće.
Pričaj “po starinski”.
Nemoj baš UVIJEK kakiti o tome da zapravo, kada vidimo dvije duge postoji samo jedna duga, a da je druga njena refleksija i da je to obmana našeg oka i uma. Nekada se samo obmani ( Uh, kako bi mi ovdje, umjesto samo legla neka psovka, iako ne treba psovati ) Zato ispravka – Nekada se samo jebeno obmani i uživaj u dvije duge!
Pričaj o stvarima koje voliš.
Pričaj o ljudima koje voliš.
Nije teško naći ljude prema kojima nisi ravnodušan.
Nije teško voljeti.
Pričaj i o stvarima koje te muče. 
Pričaj.
I slušaj.
Budi brižan i samilostan.
Pomoli se onda kada iskreno osjećaš.
Njeguj ljubav.
Govori MI, umesto Ja.
NE bježi od sebe.
Ne plaši se.
Lijep si i nasmijan i namršten.
Pa šta ako znaš samo dva akorda na gitari.
Izgradi u sebi, ne oko sebe.
Zasadi hektar kalemljenih trešanja.
I bresaka, ako tako želiš.
Donesi joj sjeme za nanu i origano sa službenog puta.
Čekaj, pa ti nemaš službeni put.
Postao si ono što želiš.
Onda se odvezi biciklom do pijace i kupi.
Budi kreativan, NIŠTA NIJE GLUPO ako je namjera prava.
Oboji svoj svijet.
Neka sve ide do vraga. Hoću da mi vrat miriše svaki dan na svježi bosiljak iz moje eksperimentalne začinske bašte, kao danas. Hoću ogromnu začinsku gradinu. Da mi djeca mirišu na žalfiju. Hoću veeeliki vinograd i kuhinju. I rukom vezenu posteljinu. Hoću kamin samo da okačim ‚‚onu sliku” iznad njega. Hoću da mi muž kasni s pecanja, ne s posla. Hoću komponirati simfoniju srca čiju sam melodiju jednom sanjala (to uz pomoć nekih učenih prijatelja). Brat ću jagode, ne brige. Čuvat ću život, ne mračne tajne. Odabrat ću mogućnosti, ne ograničenja. Jer želim biti slobodna, a ne, kako treba. Ne želim skučenost, okove ili uvijek samo broj u Zavodu za socijalno. I neka namrgođena lica – jer tako treba. Da mi mjera za život bude uspjeh/neuspjeh, dobro/zlo, crno/bjelo. Bit će šareno, kreativno, šašavo. Pisat ću pisma. I pjesme. I knjige. I scenarij za film. Neću pisati djeci sastave. Neću odustati od nekih ljudi. Neću NIKADA odustati od nekih ljudi. NEĆU NIKADA ODUSTATI OD LJUDI, jer tako … Jer tako želim da treba. Bar danas, smisao života je u kreativnosti. U tome da budeš. Jer, sunce kada sija, ne pita te stalno – Je l ti dobro sijam, vidi, vidi, umijem ja to i bolje. Ono sija. I ti ga voliš. Svi ga volimo i radujemo mu se. Prava mjera života je u mogućnostima i ograničenjima. Tvoje je da izabereš što želiš, u kakvu materiju hoćeš pretvoriti silnu energiju. I jedno i drugo nose posljedice. A priznat ćeš, mnogo je bolje snositi posljedice stvari koje si ipak želio uraditi. Pričati sa sobom i ljudima koji iz tebe izvlače pravog tebe je blagoslov. Ne tebe kakav bi ‚‚morao biti” ili misliš da bi trebalo takvim biti. Nego onog, izbrušenog nagonskog tebe. Čovjek nije ono što izgradi oko sebe, već što je izgradio U SEBI. Baš to, paradoks će ga cijelog života okruživati, ma gdje putovao, ma šta radio, ma kakvim se trudio postati. Tako ja mislim. Tako se njeguje ljubav. Tako ona preplavljuje. Kada si svoj. Možda samo danas. Možda svakog dana. Ne naglo, ne nesvjesno, već kada primjetiš da se pomalo plašiš svoje nedostojnosti i nedoraslosti i nezrelosti. Tada je ona tu. Tada budite svoji. Šaolin ljudi. A kako to, pitam i sebe, kada sam samo jučer morala dva puta u banku zbog nečega u vezi s tekućim računom? A ne znam baš (ljudi, meni uvijek ide dobro s riječima, sa životom sam još na vi), ali – u ponedjeljak gasim tekući račun. I idem na pazar kupiti nove saksije za origano. Retro biciklom sa korpicom, razumije se. Možda tako, za početak. 

- Jovana Bajagić

Text
Photo
Quote
Link
Chat
Audio
Video