moglo

Zašto ne smijemo jesti tunu svakoga dana? Ovo bi vas moglo zabrinuti...

Zašto ne smijemo jesti tunu svakoga dana? Ovo bi vas moglo zabrinuti…

Od nje se radi fina pašteta i brza salata s tjesteninom! Pečena je bez premca, a konzervirana tuna je jedan od najlakše dostupnih izvora proteina današnjice, i čest izbor kada želimo pojesti nešto na brzinu. No, je li pametno jesti je baš svaki dan?

Američki nutricionisti nemaju ništa protiv redovitog konzumiranje tune iz konzerve, ali ju svakako ne bi stavili na svakodnevni jelovnik. Njihovo…

View On WordPress

Us -- Moderators -- The Internet Horde

morninggloria replied to your post: Nick Denton, you bastard

If we let people speak their minds, we’re letting writers be “abused,” but if the mods move every critical comment, we’re “Nazis.” It’s really a no-win.

It’s a delicate balance, I agree. But be assured that the majority of the commenting community there appreciates the work the mods do. You’re the last, slender line of defense against the rabble.

Anyway, only assholes complain about having legitimately problematic comments/threads moved and what do you care what assholes think?

Rekao si mi da se ne smijem zaljubiti u tebe. Ali zensko srce nije moglo izdrzati. Prekrsila sam obecanje koje sam ti dala, oprosti mi molim te. I nista nije ko prije, ali ti meni prokleto nedostajes. Navikla sam na tebe i ne znam stvarno kako cu se izvuci iz ovoga. Ali vremenom sve prodje, tjesim se, znam da ce oziljci ostati zauvijek, jer uspio si ono sto nijedan drugi nije, uspio si me promijeniti..

my-heart-is-just-too-dark-tocare asked:

ne slusaj anonimnog "heroja" koji glumi nekoga i nesto,a doista je dno, ocito svoje probleme rjesava izjavljujuci ovako sta,ti imas pravo pokazati svoje emocije i to ti nitko ne smije zabraniti.. osudujuci druge zapravo pokusava rijesiti neki svoj kompleks ,a ti si mu samo sredstvo koje bi mu moglo "pomoci" Nedaj da te ovakve poruke sruse ili ti oneraspoloze! :)

hvala <3

Shvatas da je sve prolazno? Da prolazi secanja, uspomene, prijatelji, ljubavi, prolaze dani, meseci, godine..A mi smo idalje tu, negde izmedju svih neuspeha i nadanja, zaglavljeni smo, ne znamo gde i kako da nastavimo.Stane srce posle nekog vremena da voli, postane prazno, suplje, kao drvo koje ceka da padne, izjedano iznutra, unisteno..A znas da je moglo biti drugacije, znamo i ti i ja, da je svet bio malo bolji i da su ljudi bili malo vise ljudi, a malo manje ono sto se prave da jesu pokusavajuci da se zastite od osecanja, navlaceci one maske kako ne bi morali da osecaju, da vole, da budu povredjeni..Vidis, sve se plase da osecaju, plase se reci, dodira, plase se ljudi, uspomena, i svih onih stvari koje bi mogle da zabole jednog dana, da nateraju suze da krenu, da pozovu patnju i da je ugnezde u srce i dusu.

"Moglo bi se satima i satima pričati o Pari. Gdje god bi ušao donio bi dobro raspoloženje. Nasmijan i duhovit vazda bi vas digao iz depresije."
Elvis J. Kurtović

"Ti si lud! Bolestan! Nemam reči, gubi mi se sa očiju!", vrištala je Nataša.
"Znaš li koliko je sati? Jutros si otišao u prodavnicu po hleb i mleko, a sad je noć. Sigurno si mislio da spavamo, pa si hteo da se uvučeš kao lopov. Poludeću! Kako ti samo nije žao?"
"Samo da ti kažem…", nesigurnim glasom pokušao sam da opravdam nešto što se nije moglo opravdati.
"Umukni! Neću da čujem ni reč! Pakuj se i sutra da te ne vidim više! Ti nisi čovek, ti si monstrum, a i ja sam luda što sam ti verovala. Upropastio si me… tolike godine sam ti dala. Sram te bilo! I? Gde si bio, da čujem?"
Obično sam se branio u sličnim situacijama, vođen starom narodnom izrekom “ako žena voli oprostiće sve”, ali sada nisam imao ni snage ni volje da išta kažem. Preda mnom je stajala žena koju volim i koja me je bezuslovno podržavala.
"Kao glupača zovem hitnu pomoć i raspitujem se strahujući da ti se nešto nije desilo. Zvala sam i policiju… Zašto ti je isključen mobilni? Pukla ti je baterija? Daj telefon da pogledam… I, zašto ćutiš?", pitala je, skrhana brigom.
Istina me je bolela. Bila je stoprocentno u pravu, ali sam bio nemoćan da nadvladam to saznanje i prihvatim ga.
U braku smo deset godina, a ja sam, izuzimajući povremene prinudne apstinencije, non-stop bio u svetu kocke. Mozak mi je radio, mleo, kao dragstor od 00 do 24h. I uvek sam ja bio u pravu, i stalno je meni nešto smetalo, i nalazio sam gomilu izgovora i blok opravdanja o čemu god da se radilo. I znam da sam sve dalje od samog sebe i mislim da je to najveći gubitak do sada; izgubio sam sebe. Drugi me ne prepoznaju, s tim se nekako i mirim, ali više samog sebe ne prepoznajem. Kao da u mojoj koži neki drugi čovek živi svoj život. A možda i nije čovek. Možda zbir brojeva na ruletu 666, đavolji broj, krije nešto mnogo dublje od našeg saznanja. ćutim pred zelenašima, tamo gde ne bi trebalo, a glasan sam i neprijatan pred onima koji me najviše vole, pred kojima bi trebalo da oborim glavu do zemlje i da ćutim. To hronično stanje nemoći daje lažnu snagu moći servirajući mi na usnama reči osude, i kojekakve banalnosti pod lupom bolesti pretvara u oštrice kojima nanosim bol ocu, majci, ženi, detetu. Bolestan sam. Ma nisam, to rade i drugi. Jesam. Nisam. Više ne znam ni sam…
Kockao sam i pre braka, onoliko koliko mi je bilo dostupno, i bio čvrsto ubeđen da u braku to neću činiti. Nataša je sve znala i verovala da ću ostaviti kocku pred našim budućim vratima.
To se nažalost nije desilo.
Venčali smo se u maju. Divan prolećni dan s mnogo nasmejanih lica, običaja i dva sudbonosna “DA” posle kojih smo otišli na svečani ručak i nastavili sa slavljem. Svadba je bila velika, mnogo dragih lica na jednom mestu, ali i stranaca pod zastavom daljih rođaka i gostiju s Natašine strane. Bio sam presrećan, imao sam sve, barem je meni tako izgledalo.
Tada nisam znao da su neumerenost i bahatost zapravo stubovi moje neispravnosti. I ma koliko želeo da sve ostane dobro i svi budu srećni zajedno sa mnom, to nije bilo moguće u partnerstvu s kockom. Najzad, kasno posle podne, iskrao sam se iz sale pod izgovorom da mi nije dobro, pokupio koverte i otišao da kockam. Da, pobegao sam sa sopstvene svadbe na rulet. Skinuo sam usput ruzmarin sa revera i kao gospodin, u odelu i kravati, uključio aparat za hiljadu evra. Hteo sam brz i veliki dobitak i planirao da se što pre vratim gostima. Kao zainat, ništa nisam pogađao. Leteli su evri iz koverti, a ja sam panično povećavao uloge. Rulet obično povremeno nešto i da, ali ovog puta je rešio da mi uzme svadbene darove.
Natašina sestra i zet su nam dali hiljadu evra i to tako što su podigli gotovinski kredit u poslednji čas jer su ih u banci razvlačili poznatom papirologijom skoro dve nedelje. Želeli su da provedemo medeni mesec u Francuskoj i da u gradu svetlosti i romantike iscrtamo prve sličice našeg zajedničkog vitraža. O tome su one maštale još kao devojke i s obzirom da je Natašina sestra posle svog venčanja odsanjala san u Španiji, želela je da tako bude i Nataši. Njihove želje, snove i radosti pojeo mi je rulet kada je kuglica izašla iz prepunjene osmice i otkotrljala se u praznu petnaesticu. Tada mi se svest potpuno pomračila. U nastavku kockanja jedino se sećam novca koji je iz mojih ruku prelazio u ruke radnika kockarnice, iako su te pare zaista beznačajne u odnosu na ostalo što sam mu davao.
U međuvremenu je moje odsustvo postalo primetno, pa su se među gostima zbijale i neumesne šale na moj račun. Otac je pretpostavljao gde sam, pa je u hitroj akciji, uz pomoć starojka, pronašao svog bolesnog i razočaranog sina. Nikada neću zaboraviti sliku kad sam ih ugledao na ulazu kockarnice.
U očevom pogledu bilo je samo jedno pitanje:
"Zašto, sine?"
Da sam barem video ljutnju ili bes, ili bilo šta drugo primerenije situaciji, bilo bi mi lakše; ali taj, pre svega zabrinuti pogled, otreznio me je i nije mi davao manevarski prostor ni za kakvu manipulaciju. Jednostavno, na njemu svojstven način, to je sasekao u korenu. Možda i nije želeo, ali previše dobro sam poznavao čoveka koji, satkan od ispravnosti, nije mogao da me razume i usput se mnogo plašio tog stranog sveta u kome sam bio.
Tek tada sam postao svestan da su oči svih ljudi u lokalu uprte u mene. Mogu samo da zamislim šta se dešavalo u njihovim glavama i kakav sam ludak i bolesnik ispao pred njima.
Otac je progutao sve što je hteo da mi kaže i nasmejani smo se vratili među svatove. U toj ćutnji čuo sam mnogo više njegovih reči nego godinama unazad dok mi je držao predavanja o životu, vrednostima i… znate već.
Izgubio sam devet hiljada evra, a svi su očekivali od mene da se veselim. Ostatak dana proveo sam na stolu s muzičarima, i pod stolom, i u kolu, i ispraćao goste… Bio sam svuda, samo to nisam bio ja. Oni koji su me poznavali, prepoznali su moju odsutnost, ali su je pripisivali umoru, dok su otac, majka i brat bili srećni što bar glumim pa će moći da sakriju bruku od onih od kojih je i treba sakriti.
"Nataša… ja… ja ne znam šta mi je…", jedva sam progovorio. "Ti si bolestan. Ozbiljna sam, veoma si bolestan. To što nam radiš, zdrav čovek nikad ne bi uradio."
Osećao sam nemoć, ali Nataša, za razliku od svih prethodnih sličnih scenarija, tada nije izazvala bes u meni. Ranije sam znao da joj u naletu nemoći istresam razne nebuloze i tražio mrvice neispravnosti u ženi koja to nikako nije zaslužila. Bio sam grozan. Prebacivao sam joj kako me guši, diše mi za vratom, kako nemam slobodu kretanja i da sam isključio mobilni zato što me stalno proverava. A istina je bila sasvim drugačija, samo nisam želeo da je vidim ili nisam mogao. Njenu neizmernu brigu i kontrolu s namerom da me zaustavi na putu totalnog uništenja tumačio sam kao patološku ljubomoru. Bio sam teret, neiscrpan izvor nevolja i hronično nepredvidiv u svojim oscilacijama od euforičnog do depresivnog stanja.
Stajao sam pred njom s burom u sebi i neopisivom željom da je zagrlim, ali to svoje osećanje nikako nisam mogao da prevedem u reči.
Umirale su mi na usnama jer su bile milion puta zloupotrebljene i posle toliko laži, svaka istina je unapred bila okvalifikovana kao manipulacija.
"Znaš da se Staša mnogo uplašila. Ona te voli, a ti je više ne primećuješ. Totalno si izgubljen. Pogledaj se u ogledalo: pretvaraš se u monstruma. Idi i pogledaj je dok spava… još uvek ima pantalone na sebi… čekala je svog tatu kockara koji brine samo za sebe i ni za koga više. Da samo znaš koliko si sebičan!"
"Nataša, samo da ti objasnim…"
"Nemaš ti meni šta da objasniš, sve mi je jasno. Objasni Staši ako možeš."
"Ne uvlači dete u to", povisio sam ton.
"Da nećeš možda da me udariš? Još me samo nisi tukao…"
"Samo te molim da dete ne uvlačimo u sve ovo, ona ništa nije kriva", rekao sam mirnije.
"Pa, ti si je uvukao! I nju, i mene, i sve ostale! Ti si kapetan ovog našeg Titanika. Neću dozvoliti da nas uništiš. Ujutru odlazim da spasem što se spasiti može, a tebi neka je Bog u pomoći."
Staša se rodila kao nedonošče posle dve godine braka. Nataša je bila u sedmom mesecu rizične trudnoće i svi smo s nestrpljenjem čekali da uđe u deveti mesec i porodi se. čvrsto sam rešio da prestanem sa kockom čim dobijem dete, što je naravno bio još jedan od izgovora. Sećam se, bio je sedmi mart i ja sam izašao iz kuće s namerom da kupim osmomartovski poklon, oslikani grnčarski ćup koji smo mesecima gledali u izlogu radnje u glavnoj ulici kad god smo šetali.
"Sviđa ti se? To ću ti kupiti za Osmi mart", govorio sam joj kad god bi zastala da ga pogleda.
U prodavnicu sam krenuo oko pet posle podne i realno mi je trebao jedan sat za kupovinu i povratak.
"Nemoj samo da se zadržavaš", rekla mi je molećivim glasom.
"Znaš da neću", kazao sam dok sam izlazio.
"Znam, zato ti i kažem."
Na putu do radnje presrela me je kladionica i stao sam da po planu odigram neki tiket. Kako samo vreme brzo teče kad ne obraćate pažnju na njega! Već oko šest me je pozvala.
"Jesi li završio?"
"Nisam još, samo da mi upakuju i dolazim brzo."
"Požuri. Važi?"
"Naravno. Za pola sata sam tu."
U sedam je pozvala drugi put, ali se tada nisam javio. Bio sam za ruletom i baš me je nešto krenulo. Šta god da sam odigrao, dolazilo je i jednostavno nisam prekidao igru iako sam se osećao loše bez obzira na dobitke. Bio sam u škripcu s vremenom jer, s jedne strane, nisam znao do koliko sati prodavnica radi, a s druge strane, pozivi od kuće postali su sve učestaliji. Zvala me je na svakih pet minuta i onda sam uradio nešto što nikako nisam smeo: isključio sam telefon.
Od tog trenutka, vreme je galopiralo, a radnik kazina zaključao je vrata jer je u deset isteklo zvanično radno vreme. Razmišljao sam o posledicama svog ponašanja, ali sam verovao da ću i ovog puta na kraju uspeti da izgladim stvari, što i neće biti teško sa ženom koja iskreno voli. Prepustio sam se igri koja me je vodila kroz radosti dobitka i mostove nadanja da ću baš ove večeri povratiti sve izgubljeno. Poeni su oscilirali, topili se i stvarali, a ja sam bio kao omađijan brojevima i kuglicom. U pola četiri mi je prišao radnik kazina, momak iz kraja.
"E, pa, da čestitam prvi", pružio mi je ruku.
čudno sam ga pogledao jer sam mislio da mi čestita na pogođenoj, dobro napunjenoj dvadesetici.
"čoveče, postao si otac! Dobio si kćerku. Traži te otac po gradu pa su mi javili da hitno ideš do bolnice".
Skočio sam kao oparen. Bez reči sam ugurao novac u džepove i izašao napolje. Mart je ledio dah; želeo sam da zažmurim i da se sve promeni kad ponovo budem otvorio oči. Tek tada sam počeo da razmišljam i bujica misli pretila je da me uguši. Kako su? Da li je sve u redu? Šta da kažem?
Brzo sam stigao do bolnice jer saobraćaja toga jutra nije ni bilo. Ljudi su uživali u toplim krevetima, ali nas je mnogo više od toga razdvajala (ne) ispravnost. Nosio sam njen teret i sve blagodeti na svetu ne bi mi olakšale tovar neispravnosti koji sam još davno uprtio na leđa kao nenametnuti krst. A ja sam ga odabrao… Zatekao sam zabrinuta lica u bolničkom hodniku: skamenjena, bez prevelike radosti, zbunjena, zabrinuta… Majka me je zagrlila. Tast, tašta i Natašina sestra sklanjali su pogled od mene kao da me se stide. Smetala mi je hladnoća u njihovim pogledima i dobio sam potvrdu, mada ne na pravom mestu i u pravo vreme, da je majka samo jedna, a ostali ljudi su zaista stranci: da nas Nataša nije spojila, nikada i ne bismo znali jedni za druge.
Porođaj je bio težak i životi moje kćerkice i žene bili su ugroženi. I pre toga sam znao da sam miljenik sreće, samo je nikad do tad nisam bio svestan. Sve se dobro završilo i obećao sam Bogu kako ću se promeniti, više neću kockati i biću dobar muž i otac. U obližnjoj crkvi svakodnevno sam palio sveće i molio se za zdravlje, sreću i dodatnu snagu da istrajem na svom putu ispravnosti.

anest-hesia asked:

Misia, co się dzieje? :c

leeedwie zdalam kolokwium, najprostsze kolokwium jakie moglo byc, a z trudnymi sobie daje rade :/ jestem zalamana ze tak zjebalam i jestem jedyna osoba ktora ledwie zdala :c