gubila

so close no matter how far

Svako naidje na period kad ne zna gde je. Ne mislim kao odrediste na karti, vise kao lutajuca koordinata zivota, koja uvek pobegne cim pomislimo da smo je pronasli. I lutala sam, posmatrajuci druge kako uzivaju u vec pronadjenoj sreci dok sam ja svoju trazila u svakom i svugde. Iako me je mama ucila da ne postoji sreca na ovom svetu koja je ista, jer svako ima svoju i ako se uputis u potragu srece naicices samo na beskonacno puno razocarenja. Nikad nisam verovala da postoji sreca u meni. Ali jesam odustala od trazenja druge. I dok sam se svim silama trudila da probudim bar najmanju iskru, ako ne srece, onda zadovoljstva, svet se tako ubrzano kretao oko mene i sve vise sam se gubila u ovom svemiru koji nazivamo zivot.

Oh, ali odjedom, kao u onim vise bezlicnim romanticnim filmovima, svet je stao. Ugledala sam te u masi od tacno 392 osobe, i zajedno sa tobom sam ugledala mir. Nisam ni znala kako se zoves, a vec sam osecala koliki uticaj imas na mene. U tom trenutku znala sam da je sudbina mnogo vise od 7 slova na belom papiru, i da ljubav na prvi pogled nije otrcana fora koju upotrebljavaju osnovci pokusavajuci da zadive devojcicu sa previse sminke na ocima. Tvoji pokreti, tvoj glas, tvoje oci, o boze, te oci, kao da sam poletela tim previse plavim nebom cim si me pogledao. I svaki milimetar koze je prodrhtao i oci su pozelele da vecno tonu u dubinu tvojih. U tom trenutku sam se takodje setila da tvoje oci nisu prve za kojima toliko zudim, ali su jedine u kojima zelim da plivam. U tom mom lebdenju svaki put kad me pogledas, nikad nisam uspela da primetim da ti se oci onako prelepo osmehnu i svaki put kada pogledas nju, jer sam bila previse zauzeta mastajuci o tome kakvog su ukusa tvoje usne i da li pricas dok spavas. I iako nas sad deli 513 kilometara, ja i dalje neretko mislim o tebi i kao mala devojcica se neutesno nadam da ti ponekad i ja provirim mastu.

Cekaju nas meseci dok se ne budemo opet videli. Nije li ironicno sto se nadam da i tebe ova daljina ubija kao i mene? Nije li smesno sto se plasim da ne zaboravim tvoj glas ili to kako mi deluje da se uvek izgubis u mojim ocima koliko se ja izgubim u tvojim? Nije li krajnje tuzno to sto se toliko nadam da o njoj ne mislis kao o krajnjoj tacki tvoje srece, jer su svi moji putevi sada 513 kilometara dugi