Било је то почетком септембра,нису се познавали чак ни из виђења..Она је живела у Бг,а он у Ар,међутим она је често долазила у свој родни град(Ар)..Упознали су се јер је то био друг,мог дечка.Тог дана смо изашли заједно, њих двоје су се стално смејали,гледали,одмеравали,глупирали једноставно почело је нешто да се дешава,нека магија..Нама је то било симпатично и тог дана су деловали најсрећније.Онда је почело дописивање,боље упознавање и 13.септембра су утонули у ту чаробну причу.Да,био је 13. још и петак,бакзузно,али не за њих двоје.Њима је тај датум много значио будио је,буди и будиће сећања на њихову љубав.Били су сличног карактера,тврдоглави,поносни она више морам признати али ипак волели су се лудооо,неописиво.То је био пар који када их погледате блистају од среће,загрљени,не размишљајући шта други мисле,шетали су улицама глупирајући се..Све ово изгледа бајно,дивно тако је и било све док нису почеле да се буде неке сумње,због те јебене даљине.Да,кажу ако је права љубав даљина ништа не може,али није тако било бар не за њих.Када некога лудо волите плашите се да га не изгубите,мислите да вас не воли,да има неку другу особу,е он је почео много да сумња.Стално је звао,испитивао где је,са ким је,шта ради,њу је то почело да нервира јер када сте толико поносни,тврдоглави не дозвољавате да вас ико проверава.Због тога су почели да се свађају,препиру било је и дана када је раскидала без разлога,али некако су се увек враћали једно другом.Луди,поносни шта ћете.Безобзира на све те свађе по мом мишљењу волели су се неописиво,лудо,онако најлепше..Били су ту једно за друго,излазили су заједно,плакали,смејали се,зезали друге.Једноставно били су једно за друго..Познавали су се толико добро,да су знали сваку тајну свог срца,поглед им је био довољан да се разумеју.Али свему некад дође крај,или ми доедемо везу до краја.Када вам је пречи понос од среће,љубави веза лагано почиње да губи смисао.Е задње две,три недеље се њихова веза полако гасила.Она је имала неких проблема,а он је почео све више да сумња,љутио се када му одмах не одговори на поруку,без разлога је правио драму јер није размишљао и плашио се да је изгубио..Она је то донекле трпела,али љутила се,како не би,поносна је не да на себе,болело је то што јој није веровао да има проблем и да га воли,а не тамо неке његове измишљотине.И ако је ћутала,чекала је да схвати да греши..Међутим,све се више веза гасила.Када је дошла у Ар,он је био другачији стално је ћутао,био повучен а она то није могла да трпи и раскинула је.Ех тај призор,седе на клупи ,одвојено,смеју се али онако на силу,не жељећи да покажу колико им је тешко,али ми који смо некада видели њихове погледе,знали смо да су то вече најтужнији.Тако вам је то,када срце хоће да искочи из груди и да се врати љубави али не да понос,јбг.Сада је већ месец дана како нису заједно,покушавају они да наставе даље свако својим путем,али увек их нешто врати назад,песма,клупа,место,поруке..Причају како су једно друго преболели,али не,када се сретну на улици види им се у погледу да би се вратили једно другом..Али ето њима је био пречи “образ”,понос,достојанство него срећа и љубав..Можда је то добро,или ипак не?

PAPAGAJ I DRUGE PTICE

Papagaja donesu iz Indije u jedan vilajet gde njih nema. Kupi ga veliki gospodin i da ga staviti u pozlaćeni kavez. Druge ptice, čudeći se tolikoj otmenosti, skupe se oko njega i počnu ga pitati drže li njega u tolikom poštovanju u zemlji rodjenja njegova. “Ne, odgovori on, onde smo mi kao i ostale ptice, … http://dlvr.it/6XMxGG

Tišina

Čudna je ta tišina. Včasih tako osvežujoča, polna predanega, a samozavestnega zaupanja v svet in soljudi – kot da bi z nezadržno močjo odpirala vrata do skrivnosti neizrekljivega. Spet drugič težka in vsiljujoča, branilka laži, sprenevedanj in krivic. Obkrožena sem s tišino morja, sonca, borovega gozda in noči, ki vztrajno odmeva z glasom tisočerih resnic, ponuja uteho od hrupnega toka brezsmiselnega govoričenja in vzpostavlja čas in prostor za razmislek. Pomislim, da tišine ne gre razumeti preprosto kot odsotnosti govora – kot da bi bilo, prosto po liberalni mantri, mogoče vse krivice popraviti s podeljevanjem glasu poprej utišanim. Da je tišina morda sama po sebi zgovorna, da sama po sebi ponuja pomemben vpogled v mnoga zanikanja človekovega dostojanstva – in v mnogokrat omejene možnosti njegove povrnitve.

Read More

Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo, uvek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ograničen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu, kratkovidnu sebičnost.
—  B.J.Š.
Danilo Kiš (Subotica, 22. februar 1935 – Pariz, 15. oktobar 1989)

Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima vječnosti. Ništa u ništavilu.

I šta sam mogao da suprostavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želio da sakupim sve što mi bejaše blisko, ljude, ptice, zveri i bilje, sve ono što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tela i svoje duše.

Želeo sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao faraoni u veličanstvenom miru svojih grobnica, želeo sam da bude sve onako kao što bijaše i prije toga: da mi u večnosti pjevaju ptice. Želeo sam da Haronovu barku zamenim jednom drugom, manje beznadnom i manje pustom, da nezamislivu prazninu večnosti oplemenim gorkim zemaljskim travama, onim što niču iz srca čovekova, da gluvu prazninu večnosti oplemenim kukanjem kukavice i pevanjem ševe.

Ja sam samo razvio tu pesničku gorku metaforu, razvio sam je strasno i dosledno, do kraja, do konsekvenci koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti u mahnitost (i obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema međa, i obratno, iz smrti u večnost, kao da to nije jedno te isto. Tako je moja sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža sebičnosti smrti, i moja se svest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i ljubavi koji činjahu taj život.

Želeo sam, dakle, i još uvek želim, da odem iz života sa specimenima ljudi, flore i faune, da sve to smestim u svoje srce kao u korablju, da ih zatvorim pod svoje kapke kada se oni poslednji put spuste. Želeo sam da prokrijumčarim u ništavilo tu čistu apstrakciju koja će biti u stanju da se u tajnosti prenese kroz vrata jedne druge apstrakcije, ništavne u svojoj neizmernosti: kroz vrata ništavila. Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju, zgusnuti je snagom volje, vere, inteligencije, ludila i ljubavi (samoljublja), zgusnuti je u tolikoj meri i pod takvim pritiskom da zadobije specifičnu težinu koja će je podići uvis, kao balon, i izneti je van domašaja mraka i zaborava.

Ako ne nešto drugo, ostaće moj materijalni herbarijum ili moje beleške, ili moja pisma, a šta je to drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna ljudska pobeda nad golemim, večnim, božanskim ništavilom.

Ili će ostati makar – ako u velikom potopu potone i sve to – ostaće moje ludilo i moj san, kao borealna svetlost i kao dalek eho. Možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj daleki eho, senku negdašnjeg zvuka, shvatiće značenje te svetlosti, tog svetlucanja. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati na svet moje beleške i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko).

A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila – dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti.
Non omnis moriar.

Svobodna misel Walterja Benjamina

'Mislil je poetično, toda ni bil niti pesnik niti filozof,' je Hannah Arendt zapisala o Walterju Benjaminu. V enem prejšnjih prispevkov sem ga na tej podlagi oklicala za prav posebne vrste pesnika. Tako tragičen, da lahko v njegovih esejih in razmišljanjih beremo poosebitev nekaterih najmračnejših trenutkov 20. stoletja, ki jim je bil priča, in slutnjo tistih, ki so sledili. A hkrati tako sanjaški, da se včasih zdi, kot da je lebdel visoko nad križi in težavami sveta smrtnikov in neumorno iskal zatočišče v objemu večnosti. Kot je sam razumel vlogo (literarnega) kritika, ga je zanimal 'živi plamen' resnice, ki plapola v posameznem (umetniškem) delu ali dogodku, tudi ko je le-ta, sam po sebi, kot realnost v fenomenološkem svetu, že davno izginil. Morda je prav to ta plamen, ki gori v njegovem delu in nas naslavlja preko časovne razdalje kot sodobnike.

Read More

Zar ne vidiš koliko mi je važno…? Da zatrpaš sobom prazninu što me plaši, da me izdvojiš između svih ljudi, da zaboraviš predrasude i zamišljeno nepotrebno dostojanstvo, da pošalješ do đavola sve pametne postupke, jer nisu pametni, da me uvjeriš kako mi daješ sebe cijelu u zamjenu za ono što gubim, ili da se praviš da je tako, da me obmaneš dok se ne naviknem na život, jer ovo što je sad, to nije život, već sjećanje i čekanje.
—  Meša Selimović, Tišine
Javnosti se je predstavil novi ljubljanski nadškof

Na opoldanski novinarski konferenci v Nadškofijskem dvorcu se je danes javnosti prvič predstavil novi ljubljanski nadškof in metropolit p. Stane Zore.

"Želim si, da bi kot ljubljanski nadškof z vsemi kristjani in z vsemi ljudmi dobre volje ustvarjal primerne okoliščine, v katerih bi vsi in brez razlike z veseljem živeli svoje človeško dostojanstvo in vse svoje sposobnosti in moči usmerili v prizadevanje za mir, medsebojno razumevanje in skupno dobro”.

O razlogih, zakaj se je papež Frančišek odločil, da ga imenuje za ljubljanskega nadškofa, ne razglablja, je povedal. Nunciju da je navedel vse svoje pomisleke in vse svoje slabosti, papeževo odločitev pa je sprejel v duhu pokorščine in kot služenje Kristusovemu evangeliju, Cerkvi in človeku.

splet slovenske Cerkve

Radio Ognjišče

e-Družina

e-Dnevnik

e-Večer

e-Delo

Angeli zgodovine, na pomoč!

Piše se leto 2012 in Slovenci še vedno nismo uspeli pokopati svojih mrtvih s tistim dostojanstvom, ki, kot se zdi, edinole preminulim pritiče samo po sebi in ki že od homerskih časov Ahila in Hektorja, predstavlja enega temeljev človečnosti in s tem vrednot zahodne civilizacije. Kljub nedavnim in nedvomno ambicioznim prizadevanjem komisije vlade za reševanje vprašanj prikritih grobišč, da bi se končno soočili z resnico slovenske polpretekle zgodovine, se je ob mesianističnih razglasih o ‘dvigovanju’ žrtev iz ‘lukenj pozabe’ težko izogniti trpkemu občutku, da se zna pravica do dostojanstvenega pokopa žrtvam znova izmakniti, tokrat v neusmiljenih tokovih prihodnosti.

V zgodovini politične misli bi najbrž težko našli teoretika, ki je v svojih premišljevanjih o preteklosti izkazal večje spoštovanje do resnice in do mrtvih, kot ga je mogoče zaznati v posthumno objavljenih fragmentih Walterja Benjamina. Tega literarnega kritika, esejista, filozofa in prav posebne vrste pesnika, ki ga pogosto uvrščajo med pripadnike prve generacije Frankfurtske šole marksizma, čeprav ni nikoli sprejel njihove dialektične interpretacije zgodovine, je v njegovih literarnih prizadevanjih vodila zavest o minljivosti človeškega življenja in krhkosti njegovega spomina. Če se za trenutek prepustimo težko razložljivim občutkom zadovoljstva ob odkrivanja tragičnih naključij zgodovine, lahko tako Benjaminovo življenjsko zgodbo kot tudi usodo njegovih del gotovo beremo kot nesrečni epilog in potrditev tega prepričanja. Da bi zavaroval svet smrtnikov pred pogubno močjo časa, ki ga je spremljala in grozila s katastrofo na vsakem koraku, se je Benjamin oklenil moči človeškega spomina in z metaforo “angela zgodovine“ ustoličil občutek odgovornosti za preteklost na mesto glavnega počela kritične teorije. V prepričanju, da “tudi mrtvi ne bodo varni pred sovražnikom, če ta zmaga,“ Benjaminov “angel zgodovine“ obrača hrbet “nevihti napredka“ – kar lahko na tem mestu razumemo kot zavračanje vsakršne namenskosti in teleoloških interpretacij – in se usmerja proti preteklosti, da bi iz razbitin in naplavin rešil tisto, kar je nevihta zapisala pozabi.

Ta postopek ustreza Benjaminovemu prepričanju, da je resnica “smrt namena“ in da pred njo “tudi najčistejši ogenj iskanja ugasne, kot da bi ga zalili z vodo.“ V zavračanju vseh kriterijev koristnosti in uporabnosti na poti do resnice je Benjamin gotovo v veliki meri dvignil ugled in dostojanstvo kritične teorije, četudi je tako prišel do ekstremnega zaključka, da “nobena pesem ni namenjena za bralca, nobena umetnina za gledalca, nobena simfonija za poslušalca.“ Kljub temu pa Benjaminovega upora proti teleološkim razlagam zgodovine ne kaže razumeti kot zanikanje pomena preteklosti za sedanjost in prihodnost. Nasprotno, prav v odnosu do mrtvih se morda v najčistejši obliki odraža odnos družbe do živih in tudi do še nerojenih generacij.

Med redke in zato še toliko bolj neprecenljive dediče tega spoznanja brez dvoma spada tudi Albert Camus, ki se je vse od začetka hladne vojne pa do konflikta v Alžiriji vztrajno upiral vsem moralnim standardom in teleološkim interpretacijam, ki trmasto vztrajajo na delitvi sveta na žrtve in rablje. V zgodovini človeštva so se takšne delitve mnogokrat nevarno približale duhu Odštevanke Svetlane Makarovič: “so na pragu stali,/ mrliče preštevali,/ ti so moji, ti so tvoji, ti pa so njegovi.“ Preskok od preštevanja mrličev do preštevanja življenj v sedanjosti, kot nakazuje pesem, gotovo ne zahteva sposobnosti atleta. Prav Camus je vztrajno opozarjal na nevarnost, da takšne delitve zapadejo v začarani krog medsebojnih obtoževanj, ki so hkrati uporabljena za opravičevanje  zločinov na obeh straneh. V tem okviru je spomin na žrtve izigran; je namreč, kot pravi Camus v romanu Kuga, “nepotrpežljiv s sedanjostjo, sovražen do preteklosti in tako tudi brez prihodnosti.“

Povzdigovanje žrtev v nebo jim bo le stežka dodelilo pravico do dostojnega pokopa in dostojanstva v smrti; precej večje so možnosti, da se jih s tem znova obsodi na večnost pasivnih objektov zgodovine, ki ne dopušča pretanjene obravnave in presoje posameznih dogodkov, dejanj in posameznikov. Namesto da se preteklosti nerodno lotevamo z že izoblikovanim okvirom interpretacije, ki vsa dejstva prilagodi (in neizbežno izkrivi) v skladu z izhodiščnimi predpostavkami, bi bilo morda dobro, da se v družbi Benjamina tudi sami oklenemo modrosti angela zgodovine. Ta se vztrajno upira vsem resnicam, ki pozornost preusmerjajo od žrtev samih, in pristaja na le eno vodilo: da je mrtve mogoče obuditi, samo če dopustimo, da vsak posamezni dogodek sam osvetli širši kontekst, torej splet zgodovinskih okoliščin in odločitev posameznikov, ki so se v teh okoliščinah znašli. Le tako je namreč mogoče mrtve na vseh straneh počastiti z izključno ‘človeško’ oziroma ‘zemeljsko’ nesmrtnostjo, ki nakazuje pot onkraj sveta žrtev in rabljev in tako predstavlja tudi bistveno, pa čeprav krhko, varovalo pred ponovitvijo zločinov v prihodnosti. 

Maša Mrovlje 


Text
Photo
Quote
Link
Chat
Audio
Video